44°49′N 20°28′E

sergej radovic / teodora karamarkovic

[bleyograd]

[bleyograd]

ENGELBERG

Prošlo je godinu dana od kad smo bili u Berlinu i tek sam se sadsetila da bih mogla da nastavim ovo da pišem,

iz ove perspektive je dosta teško da vam prepričam prve utiske o svim tim mestima jer su se dosta davno slegli, i plus ja slabo pamtim tako da mogu na otprilike da vam opišem kako ja sad mislim da nam je bilo.

Dakle, Engelberg.

Trebalo bi da stoji u rečniku kao definicija reči doručak , stvarno predivan doručak, ima par opcija kakav ćeš i onda sam biraš koje sireve hoćeš da ti ubace i šunkice i sve je mmmm i lepo servirano i unutra imaju divnu vitrinu sa svim tim sirevima.

Ekipa koja je sedela je dosta pozeraj, mada ceo Berlin je jedan veliki -pržionica subotom ujutru kad grane sunce- pozeraj, no dobro zato ga i volim. Sećam se da osoblje baš i nije bilo nešto oduševljeno time što mora da radi, no nebitno, sve ostalo je simpa.

Uh šta još.. ne znam, nekako čak ni tad nisam imala šta više da kažem za ovo mesto. Stvarno je divno, i hrana je super u granicama kajgane i ostalih doručkastih mešavina hrane, ali nema dušu, nema nešto što te povuče da zablejiš, malo je uštogljeno bilo, ali kapiram da za mesto gde dođeš da pukneš ne baš male pare za jutarnji obrok, i ne mora da ima neki strava vajb, jer je u Berlinu dosta big thing doručak.

Svuda je, što je meni baš strava s obzirom da u Beogradu ideš u izlog Hleb&Kifle u Njegoševoj kad hoćeš da se praviš treš-kul. Dobro, serem, sad i ima par mesta, ali pre godinu dana ih nije bilo. Bio je u Smokvici i po hotelima. Branč u hotelu park za soma i po. A kod njih imaš ta mesta što su između pekare i kafeterije kao i u Italiji, i to je divno jer nije pekara nego kao jedeš kroasan ili sendvič i kafu i prelistaš novine i odeš da šljakaš. Ja sam sve vreme u Berlinu imala osećaj da oni rade od tipa 11, mada možda smo se mi samo kretali po mestima gde dolaze freelance grafički dizajneri i arhitekte na bajsevima i glume da zapravo idu negde da rade.

[bleyograd]

[bleyograd]

KAPITALIST & BARN

Ovdeću spojiti Kapitalist i Barn, 2 in 1 da ne dužim sad sa stvarima od pre godinu dana.

Prvo doba kapitalizma. Sega i ja smo ga prvi put videli po danu kad nije radio, u ulici je u kojoj se nalaze i Bonanza i Engelberg. Izgledao je kao da ga još nisu otvorili, kao da su tek krenuli da unose nameštaj, i još je pored njega neko gradilište i skele. Zainteresovao nas je baš zbog tog svog krša okolo ali i zbog naziva, i slikala sam tad Segu ispred, jedna od omiljenih slika iz B. https://instagram.com/p/mSy7PCxvvi/  

No, neki od narednih dana smo otišli uveče tamo, pili smo Moscow mule koji je bio žestoko ljut jer je imao čini mi se ljutu papričicu u sebi i dali su nam šveps sa strane koji nije pomogao, i bilo je par providnih ljudi oko nas sećam se da sam bila dosta pijana i bolesna i sve je nekako ostalo u mutnom sećanju martovske kijavice, i imalo je miris novog prostora, prašine i cementa i čistog alkohola i farbe. Strava je mesto, volela bih da smo više puta išli tamo. Znam da se to mesto Segi najviše dopalo, meni u tom momentu ne baš jer kolko se sećam smo se popičkarali na putu do hostela posle njega pa mi je ostao loš trip, ali generalno, mesto je baš baš kul, nekako nemam ni sa čim da ga uporedim dosta je treši ali u isto vreme toliko fensi i kul (i malo). Na Seginim fotografijama izgleda previše čisto, a nije, bukvalno ima kreča i prašine svuda, but in a good way.

Barn Roastery,

preporučio nam je Andrija iz Pržionice koji je tad isto bio u Berlinu zbog otvaranja Supermarketa na kojem smo se i mi slučajno zadesili jer se otvarao novi tržni centar.

Elem, ovo mesto je bukvalno najtiše mesto u celom gradu, mislim da ima više zabrana na ulazu nego ispred porodilišta u Narodnog fronta. Osim što nema wc (jebote kao šta je s tim?), zabranjeno je dovođenje dece (yaass moje omiljeno pravilo), i kučića i svega što pravi iritantne zvuke. Nema wifi i zabranjeni su lap topovi, e to je glupo, jer je ta tišina i ogroman šank duž celog izloga savršen za sedenje na lap topu sam sa sobom. Ogroman je prostor, ranije je bio apoteka, sada me Koffein u cara Lazara dosta podseća na to, tho enterijerski nema veze s njim, ali ne znam, meni ima smisla. Pored kafe sam pila onaj kao zdravi sokić neke zelenkaste povraćka boje u providnoj flašici sa belim natpisom -znaš tačno na šta mislim, jer je ishajpovano na tamblru, i bukvalno ali I kid you not bukvalno nešto najodvratnije na svetu, imalo je ukus plastike i doma zdravlja. Fuj fuj fuj.

Osim kafe, nismo bili baš mnooogo oduševljeni konceptom mesta, jer brate previše je to za moje nežne godine. Malo sam se osećala ko da sam u osnovnoj na kontrolnom i da pokušavam da izvadim puškicu a profa mi diše zavrat. Dakle koliko god da su kul pravila, opet pravila smaraju jebiga mi smo iz Srbije nema tog kod nas soriška.

-T

[bleyograd]

[bleyograd]

BONANZA

Berlinska Pržionica, pošto smo morali svako mesto tamo da uporedimo sa nečim kod nas.

Sega je našao na nekom sajtu, i još kao super blizu našeg hostela je. Sve je bilo u okolini našeg hostela od tih kul mesta. Koliko god blizu da je bilo, dok smo došli piškilo nam se, a gle fore –pola kafića u Berlinu nema wc. Zašto? Ne znam, niko ne zna, možda da se ljudi ne bi zadržavali dugo? Što se mene tiče to je potpuna budalaština jer je moja bešika zapremine kratkog espresa tako da sam se baš napatila, jer i tamo gde ga je bilo se plaćao, a ja kao klasična srbenda nisam želela da im dam 0.50 € za to.

Zanesoh se, dakle Bonanza, prelepo prelepo mesto stvarno uloženo para i dizajna brda, aparat za kafu koji je fazon duži od prosečnog stola i sve je dizajnirano I promišljeno a opet jednostavno i opušteno. Kad smo došli radio je neki simpa bradati riđi lik i riba koju je Sega hteo da ženi odma jer –barista + nike patike. I shvativši da nemaju toalet smo kao brzinski cugnuli kafu, dobra kafa stvarno, naježila sam se ko nokti o školsku tablu. I imaju neke bahato skupe fensi časopise koji su fenomenalni pa smo cupkajući prelistali I onda otrčali u neki indijski restoran prekoputa da piškim gde sam ja htela da pokradem sve stare brojeve Interview magazina ispred vece, i na kraju nisam jer otkud znam koj će mi.

I tako smo nastavili da šetamo tom ulicom koja je pritom tako fenomenalna i prelepa, široka i mislim da čak nije ni prolazna za automobile osim što su parkirani svuda, i tu je vatrogasna stanica i tu smo našli Engelberg, mesto o kome ću kasnije pričati, gde smo išli na doručak, koje dok se nije otvorilo smo opet otišli u Bonanzu na kafu I tad smo sedeli ispred, listali časopise i uzeli kroasan (da se ja ne ispustim pred doručak jebiga). Sega se žalio što imaju pvc vrata jer ne ide uz dizajn, ali sam ja pametnica mudrom opservacijom došla do zaključka da još par lokala ima ista I da je to zato što ne smeju da menjaju fasade.

Mesto je za da brzinski popiješ kafu ujutru ili u podne posediš najviše 15minuta da te malo pične sunce ispred i prelistaš novine. 

-Teodora

******update od godinu dana kasnije- pratim se idalje sa riđim bradatim šankerom na instagramu, sumnjam da je derpe ali nema veze lajkuje mi svaku sliku******

[bleyograd]

[bleyograd]

HALIFLOR

Da bi vam rekla nešto o Halifloru, morala bih vam prvo pričati o Centrali, jer to je taj osećaj, to mesto, taj miris, ti ljudi, pića, pravila, konobari, sve je isto samo 1000km dalje.

Prvog dana u Berlinu, nakon što sam ostavila stvari u hostelu, obišla sam par ulica okolo i tada naletela na Haliflor, koji sam primetila kada je stariji gospodin komplet u barberiju sa mek bukom seo za razdrkani sto iz sedamdes i neke ispred bara. On sam, prazna ulica, kroz otvorene prozore izloga vidim i osećam taj vajb Centrale, i to je bilo dovoljno da Sega i ja za šest dana Berlina pet puta sednemo u taj kafić, iako smo obišli sve moguće barove i pržionice kafa.

Imaju sav taj raspali nameštaj i prelep šank, i matorce koji piju crno vino na čašu, i ludog konobara, i šankerku koja izgleda ko muška koreanska verzija Elen Pejdž, i sve je tako domaće i opušteno da smo se i mi opustili pa krenuli da naručujemo duple džejmisone ko da smo stvarno u Centrali, dok nas je konobar šokirano usluživao svaki put, jer pobogu koji još klinci stranci sednu negde i stuku skoro celu flajku, a da nisu vračarci na ekskurziji.

Još jedna stvar koja me je podsetila na Bg je to što je u Haliforu smelo da se puši to veče, iako su bili otvoreni izlozi sve je bilo potpuno gasna komora, što možda nije baš najbolji izraz s obzirom da pričam o Berlinu, ali kapiraš poentu. I konobari su pušili, i ljudi su stajali oko šanka i dobacivali se pićima i stolicama, potpuno centralski, i sad se pitaš šta uopšte ideš preko ako ćeš da sediš u kafiću koji ti najviše liči na onaj u kome sediš svaki dan u Bgu, ali šta ja znam, valjda je to i poenta da odeš negde i živiš grad, i vidiš te lokalne kafiće i kako svet tamo funkcioniše. Pošto mene baš ne zanima da se penjem na najvišu zgradu u Berlinu, pa jebote ni u Beograđanku nisam otišla dalje od trećeg sprata.

Iz Segine perspektive vam mogu prepričati to veče u jednoj rečenici, video je zid, dim i mene pošto sam, je li, ja morala da pratim situaciju u lokalu, ko je ušao, šta ko pije i sve ostale stvari koje radim i ovde.

Pretposlednji dan tamo je bio siv, tmuran, pravi berlinski, mi smo jurili neke patike, i u povratku do hostela rokne kiša baš kad smo bili ispred Haliflora (dobro možda i malo pre, ali to je bio izgovor da ponovo sednemo tamo), elem, taj dan je takođe bio potpuno bege, jer je bio praznjikav lokal, hladan, i svi su nešto čitali i bili sami. Ja sam iz nekog suludog hira uzela crno vino od kog mi je bio muka, a Sega je uzeo belo. I tako smo glumili Srbu iz Centrale i uživali u berlinišen sivom danu, koji da se desio u Beogradu bi mrzeo iz dna duše i sedeo kući vrteći kanale.

-Teodora