Gledam u reci “Drugi Maj”, a znam da ne bih trebala. Ne bih trebala da sam uopste blizu te reci. Tog datuma. Fizicki ili psihicki. I ironicno je sto pisem dnevnik o jednoj od upisnica, ali jedina razlika je sto je ono bilo onda, a ovo je sadasnjost.I sve piskarije o tebi vec dugo stoje ispod kreveta, skupljaju prasinu. Veceras, posle dugog vremena, odlucila sam da ih izvadim. Mogla sam da sidjem u kuhinju, i zabijem sebi noz u grudi, jer su osecaji prakticno sinonimi. Znam da sam nerazumna. Logika nestane posle odredjene tame, i osecanja zamaskirane recima samo ispunjavaju vazduh. Sve sto preostaje je osecaj. Duboki osecaj, svega. Neki tvrde da je to dobra karakteristika, ali se meni sve vise cini kao kletva. Kletvi verujem da imam dosta, a srce kao da im je generator, pa im daje snage da rastu. Srce je najlepsi deo anatomije, ali coveka, najvise zna da ugrozi. Ono je razlog zbog koga sam ja, ja. Doduse u poslednje vreme, ta osoba mi se cini kao potpuni stranac, I sve vise postajem neko koga sam se celog zivota trudila da izbegnem. Ali ona je jedina osoba koju imam, uprkos njenoj tugi, praznini I razornosti. Preokupirana sam jednoj jedinoj stvari, od koje zelim da se oslobodim. I to nije zivot. To je patnja. Ali je ja opet biram. Uvek. Kao veceras kad sam odlucila da procitam stare dnevnike, sto su tebi bili posveceni. Secam se prvog pogleda, ali zato I svake reci koju si izgovorio “Drugog Maja”. Secam se kako je to osecati toliku ljubav prema nekome, ali se zato i secam kako je to bit slomljen. Ne secam se ustvari, vec znam. Jer jesam. I mrzim sebe sto ne mogu da te zaboravim, da predjem preko tog perioda mog zivota, I nastavim, trazeci srecu negde drugde. Ali ne, zaborav je strani pojam za mene. Nemam tu opciju. Nemam taj odabir. Odguram te bezbroj puta, ali mi je srce elasticno, I uvek se vratis. Svaki dan je o tebi. Prva pomisao svako jutro, poslednja misao dok tonem u duboki san, gde se opet srecemo. Ne mogu od tebe da pobegnem, i ovaj osecaj me cini da iz koze hocu da iskocim, da bar na tren osetim kako je to biti smiren. Kako je to nemati ovoliki teret na dusi. Za one koji ne znaju, 2. Maj, je tuzan dan. To je dan kada te je Bog,mozda cak i Djavo, doveo u moj zivot, I od tog dana, nista nije bilo kao pre. I sve sto hocu je da te zaboravim. Da ne jecam svaki put kad ti ime cujem. Da nadjem novu ljubav, I da vise okrenem taj beskrajni list, I zapocnem novo poglavlje u zivotu. Bez tebe. Daleko od tebe. I dobro je nadati se ovim stvarima, ali za sad..Nedostajes mi. Uprkos svemu. I nakon 2 meseca, i 2 godine, i 100 godina..Volecu te. Zauvek.
yousharknotpass
izzy806
prguitarman
amandla
tangentwithtanner
