Ne i ti, ne idi

Ovde pišem i objavljujem sve što mi je na duši; sve što vidim i sve što znam.

[gerascophobiaaa]

Pročitala sam nekad negde da profesionalni pisci kažu da treba pisati bilo kad, bilo šta. Ali su izgleda prećutali onaj osećaj kada se rodi želja za rečima, ali ne i reči. Kada nam se pred očima formiraju događaji o kojima bismo pisali, ali ne i rečenice. Srce počinje da bije kao da se nalazi u opasnosti, u nogama se pojavljuju sitni grčevi na raznim mestima pripremajući mišiće sa sprint, ali nemamo kuda. Tu smo samo mi i praznina.

[gerascophobiaaa]

Previše sam ti dala za pravo, dragi. Mirisao si kao drvena šahovska tabla i memljivi lovci. Mirisao si kao tek mučno pokošena livada. Mirisao si mi te noći na sve cigarete koje ću zapaliti da ne bih izgovorila tvoje ime. Misliću na tebe i kada odeš i zatvoriš vrata. Zapravo, još uvek ti previše dajem za pravo. Dajem ti stvari koje ni ne znaš, sve ove reči i neprospavane sate tokom kojih ti piskaram nešto u grču. Dajem ti svoje dane, ali tebi oni ne trebaju, dragi. Uostalom, da li moji dani trebaju ikome? Sebi ostavljam ljubičaste podočnjake i bled ten na ispijenom licu. Sebi ostavljam sitne ožiljke od malenih ranica jer možda više ne želiš ni da ti dam svoju kožu. Sebi ostavljam utehu kako nije kraj, ako ne naš, onda barem ne moj. Ali, dragi, sebi ostavljam već godinama prazne noći koje sam htela da podelim sa tobom ne bi li mi pomogao. Jer prazne noći me ispune tamnom prazninom i snaga za ustajanje iz kreveta nestane. I dragi, neki crni čovek stoji nada mnom u tim noćima i priča mi, priča mi kako sam sebi ostavila sve najteže da bi me ti zbog toga ostavio. Previše sam ti dala za pravo. Previše sam te hranila rečima. Niko od nas nije božansko biće, kao što sam mislila za tebe, dragi. Niko od nas ne može da poništi učinjene greške. Niko od nas ne može da vrati potez na tabli, jer dragi, dotakao si me, pomerio si me i sada je red da me ostaviš tu. Mirisao si više kao zbogom nego kao doviđenja, mirisao si na čaj od ruma i narandže, a ja ipak više volim jabuku i cimet.

[gerascophobiaaa]

Kako da svakim svojim delom kožeosetim tvoju toplotu?Kad legnem kraj tebepreviše si nestvaran za svet,al' stvaraš mi ličnu golgotu.Pitam te da li si za ples,ali ti kažeš da najbolje plešešu krevetu.Ustajem, lebdim, al' kolena zadrhtei klecaju,pa padam, i to tebi u zagrljaj.Moje gole grudi mole da gorepod tvojim dodirom; stravičan osećaj.Ustajem, lebdim, al' vučeš me nazadza ruke, za kosu, za vrat.Kako da objasnim sebi ko suto dvoje što dele naš krevet?Ja sam tek s tobom upoznala strast,i napokon shvatam da to sam ja.

[gerascophobiaaa]

Pisanje nije zdravo. Napraviti kutiju sa tabletama. “Inspiracija, 250 mg. Upozorenje: može izazvati tup bol u stomaku u bilo kojoj količini.” Ionako bi bile nelegalne. Ovo nije zdravo. Bilo je lepo. Dan je bio sunčan. I pila sam kafu. Uz cigaru. I gledale su me zelene mačje oči. I dotakla me je vlažna njuškica psa. I on je prokleto bio tu, sa sve svojim rukama, pogledom, prelepim glasom i pričom kojom me hvali. Iako samo njegove oči govore dovoljno. I zavalila sam se i drvenu stolicu, i gledala neku emisiju na TV-u. I onda sam se zapitala, što ne bih pisala danas? EVO ZAŠTO NE: 1) Nije zdravo. Kraj liste. Čovek ionako peva samo posle rata.

[gerascophobiaaa]

Ima par tih pesama koje više nego išta vole da ti puknu šamar posred obraza i pitaju "Ma koj me kurac puštaš?!" Ima par tih pesama koje treba da budu zaključane negde što dalje, da me ne bi povredile kada krenu da biju. Ne daju mi ni da ih taknem. Ne daju mi ni da ih saslušam i kažem šta mislim. Ima par tih mirisa koji znaju tačno kakav je to bol koji izazivaju zarivajući mi polako nož za otvaranje koverata u grkljan. Proračunato, bez kapi krvi, prave mi još jednu rupu kroz koju će prodirati kroz mene. Zimi su najoštriji, kada putuju hladnoćom, vinom i najviše dimom iz niskih zvezdarskih odžaka. Ima par tih reči koje nisam dočekala da čujem. Jer ima tih par osećanja koja čine da budem previše ponosna da bih pitala šta se dešava. Kažu mi da sve znaju. Imam taj par ušiju koji pokorno sluša, ali i dalje žudi za tim parom reči. Ima par tih davnih dana... Koje je teško izbrisati. Koje je teško smiriti kada se pojavi par pesama sa svojim studenim šamarima. Koji se primire samo kada par pesnica razlupa par prozora i vrata, i kada par očiju zajeca u ćošku sobe ispod prozora jer tu ima najmanje svetla.

ljudi su samo mrlje na slikama

[gerascophobiaaa]

Dan treći. Bojim se i ne znam kako da se izborim sa ovim osećajem u stomaku koji me ždere. Zacrtala sam da ću izdržati, da se neću žaliti. Stoički, kako mi i dolikuje - da se smejem pred svetom, ali večeras je četvrto veče kada ležem sa ružnim mislima. I nikada mi nemoj zameriti. Dragi, to što ja imam mane ne znači da i ti imaš iste, ali zar nije ljudski brinuti? A još uvek sam čovek. Možda me ovaj osećaj težine u utrobi pojede ili uguši, pa na kraju ostanem samo 'da' ili 'ne' mašina koja mehanički pomera ruke i usta. Ne plaši me, zapravo toliko, da imamo iste ili slične mane. Plaši me da ne vidim sebe u tebi. Plaši me da shvatim da sam te ja tome naučila ili na to navela. Plaši me da ćeš mi jednom reći "draga, a gde je nestao reciprocitet?" i da ćeš mi vratiti. I plaši me, tako prokleto mnogo, da shvatim da sam u tebi izazivala i ružna osećanja. I dragi, najviše od svega me plaše ovi dani kada nije dovoljno što mi nisi na 20 minuta hodom, nego nisi ni na klik, već treba da čekam toliko dugo, dok mi strah razvlači vreme preko očiju. Nije ni čudo što mi je sat stao pre nego što si otišao. Poručio mi je da ne gledam u njega. Ali ja sam čačkala vreme, i sada je odlučilo da mi vrati tako što će mi tri prokleta dana bez tebe pretvoriti u večnost, dosadu i brigu da možda imamo iste mane.

[gerascophobiaaa]

Skupljeno grlo i bol u stomaku divljaju, ali ubeđujem ih da nema potrebe. Ubeđujem se da nema potrebe. Još malo, kažem. Brzo će, tešim se. Šta je to za mene, pita me suza što se kotrlja niz obraz. Proći će. Ali lažem da ću moći da budem jaka toliko dugo, jer sam se slomila onog momenta kada je odlazio. Sada samo skupljam delove čekajući ga. Brzo će. Šta je to za mene?

[gerascophobiaaa]

Spuštena kosa me smiruje od kako si otišao. Mazi mi leđa sličnim pokretima koje i ti koristiš. Nežno, pravolinijski i tačno gde treba. Sve ovo bih ti rekla lično, samo da si tu. Samo da znam šta radiš. Samo da znam da li ćeš mi se vratiti nepromenjenih očiju. Do tada ću sedeti u našem krevetu, spuštene kose jer jedino njoj dozvoljavam da me dodiruje.

[gerascophobiaaa]

Autobuska stanica je najtužnije groblje nedovršenih cigareta i praznih pakli. Ljudi čekaju na sledeće mesto, čekaju sledeću paklu i cigaru, čekaju, čekaju, čekaju. Misle da ih tamo negde čeka išta bolje, a u stvari ih čeka još jedna stanica, još jedna cigareta, ne čeka ih ništa drugačije uprkos nadanjima. 

[gerascophobiaaa]

Sporije

Ukus muškog parfema mi se rastapao polako u ustima, baš kao i kockica leda na mojoj koži. Srce je pratilo ritam pretvaranja u tečno stanje, i pumpalo je sve sporije.

I sporije.

I još sporije.

Stalo je između reči. Ispumpalo mi je dovoljno krvi u jezik i usne, i mozak nije izabrao da nešto kažem, već me je gurnuo ka tvom licu. I tad sam te poljubila. A sad želim da te ljubim sporije.

I sporije.

I još sporije.

Dok nam usne ne ostanu zalepljene jedna uz drugu. Dok ti ne napišem sva svoja osećanja. Dok ne podelim sa tobom sve svoje ideje i ideale. Dok ti ne kažem šta sam to sve radila dok nisam upoznala tebe. Dok sekunde ne budu odlučile da nam teku sporije.

I sporije.

I još sporije.

Dok nam ne budu izmicale. Dok ne budemo mogli da ih uhvatimo između prstiju. Dok ne budemo mogli da odlučimo kada će vreme da postoji. Mada, za nas ga možda već sada nema.

[gerascophobiaaa]

Pesma o tebi. Za tebe.

Pokušala sam da ti napišem pesmu, ali su mi u mislima bile samo tvoje ruke. A sa njima se ništa ne rimuje - jer na njih ništa ne liči.

Možda neki zalazak na moru, kad Sunce tone u horizont kao kada ja tonem u tvoje oči. Možda neko jato ptica koje, savršeno simultano, doleće u naš grad i označava proleće. I onda leti uz leptire i raznobojne haljine. Možda ubrzan snimak nekog pupoljka, koji deluje malo i zakržljalo, kako postaje prelepa ruža koja dozvoljava da je vetar dodiruje. Možda neka hotelska soba koja miriše na vanilu i borovinu, čiju posteljinu beskrajno gužvamo. Možda neki pogled sa terase koji nam otkriva nesigurnosti glavnih gradova, jer sa nje vidimo sve njegove ulice i crkve, sve malene i oronule kuće i sve vile i solitere.

Ipak, na tvoje ruke baš ništa ne liči. Ništa im nije ni blizu. Izvini, ali i uprkos velikoj želji da ti napišem pesmu - reči ne mogu iz usta, već se talože po mojim ramenima i leđima odakle ne mogu da ih sastružem sama.

Možda delom kroz nabacane reči koje ti upućujem. Možda kroz neočekivana “volim te” i jake zagrljaje kada ne želim da te pustim. Možda kroz saznanje da sutra ne želim da se probudim ukoliko ne budem osećala tvoju toplotu na svakom kavdratnom centimetru moje kože.

I šta bih još mogla da ti srimujem? Tvoje reči su dovoljna melodija, i tvoje ruke diktiraju ritam, i tvoje lice je najmilozvučniji sklop koji mogu da zamislim pred sobom. Ali o tome ne može da se peva. Jedva pišem, zbog drhtanja koje izaziva želja da se svijem uz tvoje telo. Ko tvrdi da je lepa Jelena oko koje je vođen rat, bila toliko lepa kada je mogla da stane u nečije reči?

Ništa što bih mogla da napišem ne može da opiše toplinu koju osećam u tvom prisustvu. Nikakvi stihovi ne bi bili dovoljno jaki da ti iskažem potrebu za tobom. Štaviše, bili bi možda i uvredljivi, jer ti zaslužuješ epove i epove. Zaslužuješ zvuke koje, zbog tebe, nisam u stanju da smislim, jer mi sve misli ispunjavaš samo - ti.

[gerascophobiaaa]

Ležao je pored mene i gledao u stranu dok sam mu ja gledala direktno u lice. Shvatila sam u sekundi da bez njega moj život ne bi bio moguć. I počela sam da se gušim. Kao davljenik sam tonula sve dublje u to saznanje i mlatila sam rukama da bih se vratila na površinu na kojoj sam se oduvek održavala zbog sigurnosti. I nisam u tome uspevala. Ležao je pored mene, gledajući me nežno, ne znajući šta se sve događa u meni. Shvatila sam da ne mogu ništa ni da kažem jer bi voda u kojoj se davim poletela kroz oči. I počela bih da se gušim. Kao davljenik bih se nagutala osećanja i bezbrojnih reči koje bi delovale prazno, pa sam odlučila da nastavim da gledam. Poljubac je usledio kao reanimacija. I počela sam ponovo da dišem. I ležala sam mu na grudima. I shvatila sam u toj sekundi...

[gerascophobiaaa]

Uporište

Pogled sa prozora sobe za muziku je izgledao očaravajuće, ali ona za to nije marila.

Sedela je na klavirskoj stolici - pored klavira to je bio jedini nameštaj te sobe - i smišljala je četvri takt dugo uvežbavane melodije. Mučio ju je, jer je već mesecima pokušavala da završi tu temu. Javljao joj se osećaj da će joj se, čim nađe odgovarajuće tonove, ostatak kompozicije sam javiti u prstima. Nije mnogo marila za prozor i ono na šta on gleda.

Imala je ritual pred početak sviranja. Najpre bi dugo sedela i gledala u dirke, i polako prelazila jagodicama preko njih - ne proizvodeći zvuke - a zatim bi zatvorila oči i čekala. Prva tri takta je, posle drugog meseca uvežbavanja, počela da čuje tako jasno u tim trenucima, da joj se nekoliko puta učinilo da neko umesto nje sedi za klavirom i svira.

Čekala je, valjda, da joj se pred očima pojave lepršave note koje bi vremenom dolazile na svoje mesto, ali nikada nije uspela to da dočeka; već bi svaki put otvorila oči u nestrpljenju. Pred njom se pojavljivao staromodan, crno-beli neprijatelj prijatnog zvuka. Milovala ga je dok je znala šta treba da radi, ali bi sa prvom greškom iznervirano odsvirala neki škripavi akord, i krenula ispočetka.

Na zidovima sobe za muziku, pored jednog omanjeg prozora, stajale su slike koje su njoj delovale kao pravilno razmeštene. Krvave scene iz ratova, replika “Gernike”, triptih Beograda nepoznatog autora. Ni za njih nije mnogo marila, iako su joj mnogo puta ulile inspiraciju. Sudnjim danom je zvala premijeru svoje nove numere, i on se bližio sumanuto brzo, a ona je imala tek uvod. Razmišljala je da napravi od teme koju već ima valcer, ali je kao takva delovala nepotpuno i nakaradno, te je brzo odustala. Htela je da ide do kraja, makar ovaj put, u ime svih situacija kada je odustala.

Sa stolice je kroz prozor videla samo nebo, na kome su se ponekad, u leto, ocrtavale boje zalaska. Da je prišla, videla bi široku panoramu grada i reke na kojoj on leži. Takođe se veoma jasno videla vrba na obali koja je svojim granama nežno dodirivala površinu vode i činila gust hlad u plićaku. Pokušavala je nekoliko puta da u tome nađe temu za muziku, ali joj se činilo da su čak i slike sa zidova više drugačije kad ih pogleda nego što je bio grad. Odustala je od toga još otkad je stvorila sobu za muziku.

Sada je sedela za klavirom i u glavi joj je lelujao samo njegov glas. Rekao je da odlazi, rekao je kako misli da joj više nije potreban, rekao je da može da se stara sama o sebi. Sada su joj i već dobro uvežbane note delovale daleko isto toliko koliko je i premijera blizu. Delovale su daleko kao što je i on bio daleko, jer, rekao je da odlazi u Skandinaviju. Bez nje naravno, jer neće da je ometa u poslu. Ipak joj on nije bio potreban.

Nesvestan da joj je on ostao jedina kukica koja ju je držala da ne padne sa prozora, nestao je. Bez njega ona je bez uporišta letela po sobi za muziku, bez njega ona nije razlikovala tonove, bez njega ona je mogla samo da ode na premijeru i kaže kako zbog tragičnog slučaja nije bila u prilici da završi svoj rad. Nesvestan da kroz prozor, kroz koji je on uvek pun ponosa, slušajući je, gledao, ona nije pogledala već godinama. Nesvestan da se lako može desiti nekakva nesreća koja će uključivati njegovo omiljeno mesto za razmišljanje i slušanje.

Četvrti takt nije bio ni na pomolu, a njoj se činilo kao da je isprobala sve kombinacije. Četvrti takt je bežao, a njoj se smučilo da ga juri ka severu. Odsvirala je nekoliko tonova koji su podsećali na rekvijem, jedan skladan, molski akord, a zatim ustala i podgila stolicu.

Sa strane gledišta prolaznika i namernih kupača i ljubavnika iz hlada vrbe, taj prizor je možda delovao kratko i bezazleno, ali unutar sobe je buktao bes. Stolicom je udarala slike na zidovima, cepala ih i bacala kroz otvor na zidu. Ramove, koji su delovali kao da ne mogu da prođu kroz njega, je bacila sa najvećom lakoćom. Kada je u sobi ostao samo klavir, zatvorila je prozor, trudeći se da ne gleda kroz njega, i krenula ka vratima. Bacila je poslednji pogled na usamljeni instrument na sredini sobe i osetila je mržnju i jad kako se u njoj skupljaju kao pljuvačka. Zatvorila je vrata za sobom, ne osvrćući se, i zaključala ih.

Pomislila je kako bi najrađe ključ bacila kroz isti prozor kroz koji je bacila i inspiraciju za svoja dela, a tako i njih. Odlučila je ipak, manijakalno, da ga ostavi na najvidnijem mestu, na trpezarijskom stolu, gde će je svakodnevno podsećati zašto je to učinila. Tačnije, zašto baš u tom momentu, a ne nekom drugom.

Na premijeri je stajala na sredini bine, čvrsto stežući mikrofon, i polutiho govorila laži, na šta je publika negodovala. Više nije čula prva tri takta. Više joj nije trebala kuka jer više nije imala potrebu da, zavisna od nekoga, visi na ivici. Rekao joj je to što je rekao, i mislila je da je bio u pravu.

[gerascophobiaaa]

Osećam se loše jer se osećam loše. Sve stvari su na svom mestu, ali u mojim grudima ipak postoji rupa popunjena olovom koja me noću vuče u jezero suza crno kao mastilo. Ujutro grčevito isplivavam umornim rukama. Na obali, u gradu, kada pogledam u nebo - sve je na svom mestu. Pretpostavljam da je onda i ovo olovo gde treba da bude. Osećam se loše jer mi se grlo skupilo i ne mogu ništa da izustim kada se osećam loše. Svaki put ću odmahnuti glavom. Sve je okej. Ništa se ne događa. Osećam se loše jer u grudima vučem sa sobom neki drugi svet koji ne umem da prezentujem na pravi način. Osećam se loše zato želim da se neko drugi oseća dobro.

[whisperingbones]

I used to be a writer. I feel like it was just a season of my life. I can’t write anything now. I sit and stare at a paper and pen like it’s foreign to me. I write in my head but I can’t get it down. Here, I tried: you you you

please don’t say you love me//d.a.h 

Whispering Bones, by Drew Hairgrove Purchase your copy here

(via whisperingbones)

[wnq-writers]

You will be a truly ravishing piece of art, and my arms will be your museum. My body will be the wall you rest against, and I promise that besides my pounding heart, I will admire you quietly.

maxwelldpoetry (via wordsnquotes)

[gerascophobiaaa]

Da li možeš da podneseš i poneseš moje olovno teške misli? Treba im neko za beskonačne runde rvanja u ringovima sačinjenim od letnjih mirisa. Treba im neko da ih šeta, vežba i smiruje, da ih mazi i guši. Da zna tačno koje da ubija. Treba im neko ko zna sa njima. Da li možeš da budeš prvi ko će podneti i poneti moje olovno teške misli?