MagdaJanjic

[magdajanjic]

Moje lice

Slikala sam se za zelenu kartu pre par nedelja zajedno sa sinom. Ćerka nije išla sa nama, ona se odvojeno slikala. Pokušala sam i prošle godine, ali ništa. Ajde pokušaću i sad, američki san ne umire tako lako. Slikali smo se kod Žike slike jer nam je usput, pa ćemo i na kafu. Ionako mi sin kuka kako bismo mogli nekad da sednemo negde na kafu. A bio je divan dan u oktobru, sunčan i prolećni. Ja nikad bolje nisam izgledala, pomislm dok smo hodali. Smršala sam pet kilograma, lice mi je čisto i mladoliko, imam vezan rep visoko, izgledam baš sveže. Sin je dosta viši od mene, lep.

Slikamo se za dokument, on drži polu zatvorene oči, to mu je neka fora, misli da izgleda opasno. Žika slika mu govori da otvori oči jače, ovaj ništa i dalje čkilji, Žika slika mu ponovi, ovaj otvori oči, završeno slikanje, odemo. Odlučimo se za Lozničku, to nam je u kraju. Dok smo sedeli, stignu mi slike na mejl, ja otvorim svoju sliku, brzo pređem pogledom preko nje, sledim se i otvorim sinovljevu. On fino ispao, mlad sa par bubuljica i divnom kosom.

Ponovo otvorim moju fotografiju i zagledam se u svoje lice. Gledam pravo u aparat, širom otvorenih očiju. Šminku skoro nemam, malo belog krejona na očima, bez maskare, lice mi je polu bledo, i malo blagog crvenog karmina. Bore mi se jedva primećuju, ali tu su. Jedna strana lica mi je blago nejednaka u odnosu na drugu, desna gornja usna malo spuštena od zuba koji dugo fali tu, polako je lice počelo da se spušta, ali ništa strašno i dalje nema vidljivih znakova žešćeg starenja.  

Malo sam spustila telefon da popričam sa sinom. Palim cigaru, pušim, pušim, pijem kafu, on nešto priča, uglavnom poslednjih dana pričamo o muzici i o tome kako mu se ne ide u srednju školu. Ja ga slušam, prolaze mi misli po glavi, ja sam uvek htela da idem u školu, tamo mi je bilo super, samo nisam htela da budem u kući. Dok mi te misli nestaju i njegov glas nadjačava sve, izbija mi opet moje lice pred očima, shvatam da ne mogu više da ga slušam, moram kući odmah, hitno da sednem i ostanem sama sa slikom. Videla sam sve. Plaćaj, idemo, jebe mi se za školu, radi šta hoćeš, moramo da idemo.

Konačno ostajem sama i otvaram sliku na kompjuteru, uveličavam je gledam se, jebote. To iskrivljeno lice, to sam ja. Nikad nisam videla zabrinutiju osobu na svetu, niti zabrinutiji pogled, te spuštene oči, kao da se neka tragedija odigrala ili će se odigrati, kao da gledam film koji sam već gledala, pa znam šta čeka ovaj lik ispred mene. Žao mi je, znam šta je čeka. Suze mi već naviru na oči zbog nje. Ali ne uspevam da se distanciram, da se odmaknem od svog lica.

Dođe mi da se pomilujem po desnom obrazu, prisećam se šta su mu radili. Na mom licu vidim samo loše stvari koje su se dogodile, to odjednom shvatam dok palim ne znam koju cigaretu. Lepe stvari imam samo u glavi, u sećanjima. I videla sam na mom licu i taj dan kada sam bila mala i kada su me puno povredili, i sve povraćke u koje sam ga umuljavala posle noći alkohola godina alkohola života alkohola, i videla sam na njemu jedva živo dete, pa drugo jedva živo dete pa traume traume traume.

Više posle nisam videla to svoje lice. Ponovo sam se vraćala na tu fotografiju i videla sam samo bledunjavo lice, malo iskrivljeno, ali ok. Ne znam gde je otišlo sve ono, znam da je bilo tu i znam da sam videla. Srela sam se i nije mi se uopšte svidelo. To plastičnom operacijom ne mogu da sklonim, jer  znam da je tu. I zato nema opraštanja.

[magdajanjic]

Pismo iz budućnosti

[magdajanjic]

Sto godina

[magdajanjic]

Skloni mi to ogledalo

Sinoć sam pogledala sebe u oči. Slučajno. Sedela sam na poslovnim sastancima sa saradnicima. Pričala sam satima, bila profi urednica, ganjala ih da mi isporučuju ono što mi treba, a i ono što će njima da bude super. Dakle sve je bilo kako treba. Tokom tog vremena nekoliko puta sam išla u wc jer sam pila dosta vode, kafe i limunade, ali sam zbrzavala, nisam se zadržavala u toaletu. Već kod poslednje saradnice sam se malo opustila.

Otišla sam opet u toalet, prala ruke malo duže i za to vreme se pogledala u ogledalo ispred sebe. Isprva nisam konstatovala ništa, onda sam nastavila da ispiram ruke, pa sam ponovo digla glavu ka ogledalu. Malo sam zastala. Na moju opštu nevericu videla sam neko užasno uplašeno biće. Iako, ljudi, obukla sam se u crno, crnu košulju sam zakopčala do grla (Musolini bi me pohvalio), stavila neki zajebani kaiš, obula sam i štikle, kosa mi je bila divna što su saradnici primetili, jer sam je oprala šamponom od 1500 dinara, stvarno mi je kosa bila super.

U tom trenutku sam se zapitala da li ću odmah da pobegnem iz wc-a i zaboravim šta sam videla i pravim se luda, ili ću da ostanem još 30 sekundi, koliko je još prihvatljivo da budem odsutna, a da se ne svede pod ličnu dramu. Prvo što sam se zapitala bilo je: “Da li baš moraš sad da imaš trenutak sa sobom?”, “Zašto ne sačekaš da dođeš kući”, “Sad si se setila da se gledaš u oči”, “Prestani da dramiš, vrati se na sastanak”….

A onda sam shvatila da sam idiot. Da, između ostalog, ogledala postoje i za to. Ne samo da se ogledaš i da vidiš da li treba nešto da popraviš, već da te podseti na te oči, na sopstvene oči. ((NAPOMENA) Ovo sa ogledalom radi samo kod ljudi koji su svesni sebe i svih svojih mana i strahova, inače vidite samo nekoga kome se pokvario karmin ili nekoga ko treba da popravi kosu.) Nije to da se ja samo ne ogledam u većini slučajeva, ali je zajebano što nikad ne znaš kada će ogledalo da te sjebe i umesto da ti pokaže tebe Miku Perića, Jelenu, Katarinu, Magdu, stvarno nemaš pojma kada će da odluči da te malo podseti da ne talasaš, bez obzira na kom si važnom sastanku.

I tako, gledam tih 30 sekundi sebe u tom bezobraznom, sebičnom, zlom ogledalu i vidim se. Pomislim, gle ove moji oči, usrane od straha. Ne znam od čega, ali jad. Malo se sažalim na sebe, malo regresiram u tom trenutku, vidim neku malu devojčicu, ali nisam imbecil pa da mislim da to može da mi prođe. Ostanem još deset sekundi, jeste da vidim strah, ali malo mi je i fino. Jer, nemam vremena da mislim više o sebi na taj način. To je tih par desetina sekundi da se slomim, ustvari, ne da se slomim, malo da se podružim sa sobom, da vidim da je strah i dalje tu. Kakav strah, ne znam. Od svega. Od ljudi, od prošlosti, od života, od truda od budućnosti. I pristajem na to. Pristajem na strah. Ali, gledajući sebe u tom ogledalu pomislila sam: “Pa zašto sada brate, nemoj sada to da mi prikazuješ, znam sve, jasno mi je”. Ali, jebeno ogledalo ne mari za to. A ni ja, očigledno. Zato ću neočekivano da sretnem sebe samu u najpogrešnijem trenutku, u ogledalu, koje ustvari ništa nije krivo, samo zna mnogo više nego što ja to hoću da kažem. 

Prošlo je tih 30 sekundi. Izašla sam iz wc-a kao da se ništa nije dogodilo. Nastavila ozbiljne razgovore. Odlučila sam da razbijem imaginarno ogledalo na milion godina nesreće. Nisam imbecil, ali sam dovoljno budala da prkosim ogledalu i strahu. Pa, nemoj da mi praviš sačekušu kad se najmanje nadam. Ogledalo. 

[magdajanjic]

Šta sam naučila

Ova godina koja prolazi mi je na neki način bila prelomna, iako sam mislila da je to bila 2010. ili 2011. Prvo sam shvatila da je ono kad vam kažu kako postanete zreli kad dobijete decu, potpuna glupost. Nije da to nisam i sama mislila, ali je drukčije kada to osetite. Dragoceno je iskustvo kada to sazrevanje doživite bukvalno i na svojoj koži. Mislim da sam 2014. konačno postala odrasla osoba. Ne zbog posla, niti zbog odgovornosti, ne ni zbog dece, a sigurno ne i zbog toga što u 37oj puštam muziku. Ne ni zato što imam ogromne troškove, kredit, kirija. To su sve side effects, o kojima ne treba ni pričati.

Nije mi sad lako da opišem kako izgleda ta spoznaja da sam ipak nadmašila neka svoja očekivanja o samoj sebi, i da prvi put mogu da kažem: Brate, ja sam neka super osoba. Prvi prag koji pređeš na tom putu ka sebi, iako mi je to srušilo mnoge iluzije, je kad prestaneš da mrziš sebe. To ti onda ruši sve one zamagljene noći u kojima si specijalno na ivici, ruši ti sve slike koje imaš, kako si neshvaćena, kako si sopstvena žrtva, kako ćeš zauvek da ostaneš u nejnesrećnijem liku omiljenog romana. Odjednom nema opravdanja za besomučno nalivanje alkoholom i gledanjem sebe u ogledalu sa prezirom i sa osećanjem “ja sam roba druge klase na donjoj polici”. Nema više glupavih izjava tipa: Da uvek sam imala problema sa samopouzdanjem ili Da, možda mi je sad sve potaman ali idem sad da se bacam po ništavilu sopstvenog postojanja.

Nije meni prestalo sve to samo od sebe. Videla sam kako nastajem, nastajem u jebenoj 37. godini, ali onako kako mi se sviđa, onako da spavam kao sve one mačke u krilima na Instagramu. Kada sam počela da budem strpljiva sa ljudima, sa nekim novim ljudima, da ih ne otpisujem jer su mi antipatični, ili me nerviraju, ili mislim da su idioti, već sam osetila obavezu da ih ne odjebavam, da ih ne uzimam zdravo za gotovo, tada sam osetila tu transformaciju sebe iz “Svi su jebeni idioti i ne zanimaju me” u “Možda su idioti, ali ništa manje nego što sam i ja, i svi mi u nekom trenutku”. Počela sam da vidim da nekome mogu da budem oslonac iako ga jedva poznajem, ljudima sam omogućila da mi priđu iako se ne slažemo gotovo ni u čemu. Mogu da ih slušam, da popizdim, a onda opet da ih slušam, ali i skapiram.  Iako mi se sada povraća od naznaka ogromne filantropije u ovom tekstu, to je užasna istina.

U onom trenutku kada ljudima oko sebe dozvoliš da budu pokvareni, pomalo zli, zajedljivi, glupi, ali i tužni, ogorčeni, srećni, a da ih potom ne odbaciš po difoltu, tada si carica i tada si car. Tako sam i ja sada carica i sviđam se samoj sebi. Udubila sam se u ljude, i u tebe, ali i u njega i nju. To ne znači da neću da doživim nervni slom i kažem ti da mi sjašeš sa grbače, ali sutra ću da gmižem ako nisam bila u pravu ili ako sam preterala. Ne odjebavam više ljude. Mogao je ceo ovaj tekst da stane i u tu jednu rečenicu, ali nemam vremena za blog, pa rekoh ajde da napišem malo. 

[magdajanjic]

Ajde, šta ti treba?

  Reci dušo šta ti treba.

Da, znam da tako ide ona pesma.

Ujutro ću da se pitam i zaključim da tako sve i počinje.

  Treba mi sendvič.

Sama ću da ga kupim, to više niko ne pravi.

Treba mi i onaj ručak negde oko dva. Opet ću sama da ga jedem.

A onda i kad dođem, možda supa.

Treba da mi nađeš neku teretanu i da mi platiš i da me vodiš.

Treba mi zimska jakna, nemam je.

I da nekako ne budem sama, kako znaš i umeš.

Treba mi da se ne prilagođavam.

Treba mi da napravimo žurku. Žurku za matore ljude.

Da odjebem sve bolesnike sa Fejsbuka.

Dugačak jezik.

Još duži jezik, da kažem sve što ne treba.

Treba mi doktor.

Doktor za sve. Ne znam, nađi.

Da mi neko kaže da je sve baš onako kako mislim, a da ja onda odvalim šamarčinu.

Da me šef kapira. Ono skroz.

Da i ja jednom kasnim, bilo gde.

Treba mi zubar, ali samo Boris.

Da mi prsti ne plave kad je hladno, jer tripujem da ću da umrem.

Da levo rame odjebe.

Da se ne plašim da izađem sa tobom, a da nas neko ne odalami.

Da znam da sin neće da bude huligan.

Treba mi bar jedan gotov obrok iz prodavnice da podgrejem.

Da neko nekad ponudi nešto. Ono.

Da se razbijemo.

Treba mi da znam da neću da uspem. Da bih živela.

Naučeno.

Bezbrižno.

Da se setim datuma, da mogu da ispadnem kul.

Treba mi sećanje na mrtve. Da me ne zaborave.

Rečenica da smrt nije strašna.

Da mi kažeš da...ipak.

Da onim plavušama kažem da su zaista glupe.

Da sjašeš, brate.

Da ti nisam majka ni otac.

Jebeno ništa.

Da kažeš da sam talentovana. Jer koga zabole.

Treba mi da ne moram. Hahahaha.

[magdajanjic]

Jastuk

Pre neki dan sam pomagala nešto nekim mladim ljudima. Lepi su, pametni i savremeni. Kada sam dolazila primetila sam da su mi nekoliko puta ponovili kako je taj stan u koji dolazim u neredu i da je to eto sad tako, i da li mi smeta, i da je to stan u kom niko ne živi, da je rastureno. Mene to uopšte ne zanima u tom trenutku, ali primećujem šta mi govore. Stan je rasturen kao i moj. Takav da se u njemu osećam prijatno. Nešto kasnije će im sve biti jasno kada su me zamolili da legnem u kadu za koju nisam ni pitala da li je oribana ili ne. Samo sam legla. Posle smo pričali. Mislim da nisu ni primetili koliko smo slični i isti. Te večeri mi je taj dečko rekao nešto ultimativno što ja znam i radim, ali ne izražavam.

“Nekad sam, kad spavam, u tuđoj kući stavljao svoju majicu preko jastuka, a sada više to ne radim. Svejedno mi je. Samo da legnem. Shvatio sam da smo svi ljudi, da smo isti.”

Sećam se da sam u tom trenutku pomislila: “Ovaj mladić će daleko da dogura. Baš daleko. Kao čovek. Devojka, njegova prijateljica isto. Baš daleko.” I pomislila sam kako sam privilegovana što imam priliku da sedim sa tim mladim ljudima kojima će sline da krenu na nos ali neće zbog toga da se izbezumljuju, koji mi daju svoje papuče da uđem u wc da ne pokvasim noge jer su pristojni i jer me ne poznaju, a ja sam ona koja sme da se pokvasi.

Puno danas svi insistiraju na čistoći. I na mirišljavosti. Žale se na oznojene ljude u autobusu, smeta im smrad. Smeta im nečija prljava kosa ponedeljkom ili utorkom. A onda se setim kako nekad nedeljom iskrsne neko viđanje do kasno i ne stignem da operem kosu za taj prvi radni dan u nedelji da budem svima lepa i mirišljava. A setim se i da neko ne opere kosu nedeljom jer plače celu noć što je raskinuo, jer ga zabole da pere kosu kad mora da završi sve do ujutro da ne bi dobio otkaz, ili je morao da provede noć sa detetom u bolnici. A onda, da li ste se pomirisali skoro, da li ste se stvarno pomirisali dok ležite u krevetu, da li ste osetili kako miriše vaše telo pre tuširanja i dezodoransa i parfema? Mirišete kao i svako drugi. Da li u tom trenutku shvatate nebitnost? Da li ste nekad krenuli negde uveče i završili tamo gde se niste nadali? Da li vam je život priredio možda neko drugo sranje pa niste stigli da se istuširate i budete sveži? Da li toliko nemate da jedete da stvarno ne razmišljate o toploj i mirišljavoj kupki? Događa se. E, to se stvarno događa.

Kupajmo se i stavljajmo parfeme. Ali kad očajni spustimo glavu na neki jastuk, ne smrdi nam i ne mislimo na bolesti i higijenu, tu je već neko bio pre nas. To nam je tada jedina uteha, da nismo sami. Iako nekad smrdi. Smrdi na ljude, na nas. Konačno, da možemo mirno da zaspimo.

[magdajanjic]

Žena (bez deteta)

Leto je uvek vreme kada mi se čini da grad vrvi od roditelja sa malom decom i trudnica. Sedela sam u Šansi pre neki dan. Moja deca su kao velika i zanimaju ih sad već neke njihove stvari. Za stolom pored mene su sedele dve drugarice, jedna je tek rodila i beba je u kolicima, mrežica je preko, pa nisam mogla da je vidim. Ova druga upija sve što joj njena prijateljica, novopočena majka, priča. Majka je ushićena i umorna. Srećna što je rodila, sad čujem, Luku. Ova druga je sluša i uskoro provaljujem da nema dete, a ni ideju da li će ga imati, ali iz čežnjivog pogleda ka kolicima i preteranom govoru tela kad se beba promeškolji, vidim da spušta ramena, kad drugarica majka ustane ipak brzo da vidi šta beba radi, i žali što to nije ona. U jednom trenutku majka joj kaže: „Videćeš, divno je. Umorna sam sad, ali ovo je najveća sreća.“ Drugarica, i dalje spuštenih ramena, klima glavom uz pokorni osmeh i kaže: „Da, samo još da nađem nekoga“.

Žena bez deteta ima blizu 40 god, majka je tu negde. I ustvari nisam ni sigurna da ona toliko želi tu bebu, ali ova joj je sa svojom srećom sela na glavu. Ja pomislim kako ova majka nema puno razumevanja za svoju prijateljicu i nastavlja da joj servira vrhovno ispunjenje dok ova, iako se pretvara, tone. Da sve bude mračnije, prišli su neki poznanici i kliktali od sreće i ponosa koje su upućivali novopočenoj majci. Majka je ustala da se pozdravi i osećala se kao kraljica, podizala mrežicu da svi vide njeno čudo. Mislim da shvatam situaciju i naručujem belo vino jer vidim da će moj imaginarni razgovor sa ženom koja se suočava sa svojim najvećim strahom da nikada neće imati dete, potrajati duže nego šta sam mislila. A i ova njena drugarica majka me je sad već ozbiljno nervirala.

Njoj sam naručila viski, ona je upalila cigaretu i iako je sedela sa mnom, pogled joj je i  dalje išao ka susednom stolu i kolicima. Popila je prvi viski na eks, upalila i drugu cigaretu. Imala je crnu kosu vezanu u punđu, crnu majicu i neke pantalone. Ja pomislim, kako je kul ova žena. Ona pomisli, kako sam jadna. Pričala mi je o tome kako je završila fakultet, pa posao, pa nekako uspela da kupi gajbu, bili su tu razni muškarci. Ovakvi, onakvi, a trenutno je sama. I da je u principu zadovoljna, ali da su joj se sve drugarice se sad već poudavale ili rodile tu decu. Ona ustvari nikad nije ozbiljnije razmišljala o porodici, a ni o tome da „sama rodi dete“, ali: „Znaš kako je jebiga, sama sam, one sad sve imaju to. A, ja pravo da ti kažem ni ne znam da li bih želela sve tako kao one. Ne znam.“

 Naručile smo još pića, ona je pričala o tome kako je uspela da se izbori u ovoj usranoj zemlji za posao i kako je upak uspešna u tome što radi. Da voli da ide na koncerte, da voli da ustaje rano i trči, da ima tog mlađeg brata koji je budala. Smejala se dok je pričala kako nekad preteruje na Fejsbuku, ali da je briga za to. Mahala je rukama dok je opisivala tog čudnog prijatelja koji želi da pušta bradu po svaku cenu iako mu non stop iskaču bubuljice. Pozvala je sedog konobara u Šansi: „Pa, mislim da ćemo mi ćemo još da popijemo.“ Vratila se na nedavnu prošlost kad joj je umro tata i kako mu je menjala pelene i kako je dočekao te poslednje trenutke sa njom. I pričala kako je sve to starost, ali eto naživeo se. Onda se setila nekog bivšeg tipa koga je skoro srela sa ženom i decom i umirala od smeha dok je objašnjavala kako nije smeo da joj se javi na ulici. Razvila je kosu iz punđe: „Uvek se pitam što me boli glava, a ono ja zaboravim na punđu.“ Nagovestila je da uskoro mora krene jer kao ima neki dejt, bog zna kakav dejt, sa nekim prevodiocem i sve vreme se smejala dok je to pričala.

„Hej draga, hajde pričuvaj Luku, samo da odem do toaleta“, javila se drugarica majka sa susednog stola. Žena bez deteta pogleda u nju, pa u mene, navrne ono od viskija što joj je ostalo u čaši: „Jao, mila, stvarno žurim, evo Magda će, hoćeš?“

„Naravno“, kažem ja. I ustanem i pozdravim se sa srećnom ženom bez deteta. Drugarica majka je otišla u toalet. Ja sam zavrnula mrežicu da vidim bebu. Čudo k`o svako drugo čudo.

[magdajanjic]

Ustvari, uputstvo za upotrebu sebe

Ljudi nikako da shvate i onda te jašu i jašu i ti ustvari treba samo malo da se uzdigneš, propneš na zadnje noge i zbaciš ih sa svoje grbače. Baš kao konj ili kobila. Lakše je ustvari nego što mislimo. Recimo, ako sam peder stvarno me ne zanima da te slušam kako ti ipak nije jasno kako to izgleda taj seks između dva muškarca i da ti je jasnije i lakše i „lepše“ da prihvatiš lezbejke. Ako nemam pare i jedva sastavljam kraj sa krajem zabole me što si uspeo da uštediš za taj sjajni Macbook. Brate, ja rintam za kiriju i hranu. Nosi se. Ako imam preko 50 godina i u menopauzi sam, odjebi sa pričom kako je ženama najbolje u 30-tim i 40-tim i kako će da bude i meni samo da mi ovo prođe, jer nemaš pojma. Ako sam razvedena, ako sam srećno razvedena, idi kod muža i pričaj mu kako misliš da je brak ipak mnogo super jer očigledno mene ta tema ne zanima. Ako sam živela u domu i imala težak život, i nemam roditelje, stvarno me ne zanima ništa u vezi tvoje disfunkcionalne porodice ili kako si se puno svađao sa roditeljima i kako te je eto obeležilo to što si tako rano otišao od kuće i počeo da piješ rano...u 17-oj. WOW. Ako sam niska, sjaši više sa šalama o niskim ljudima. Glupo je i jadno, a meni sigurno nije smešno, nego se pravim da sam iznad toga, a nisam iznad ničega, pametnjakoviću. Ako ti tražim da mi pozajmiš pare, pa nemoj da me pitaš za šta mi treba. Dovoljno je jadno što tražim, nemoj da me zlostavljaš pride. Ako sam lezbejka, nemoj o tome da mi pričaš kao da je to ustvari faza i da će svakako naići onaj pravi i da se ljudi često zaljubljuju u osobu bez obzira na pol. Pa, ne. Ako pijem puno i u sranju sam, nemoj da mi govoriš da nemam problem i da je sve to ok. Da će da prođe. Nateraj me da povedem računa i saberem se ili pali. Ako ti u ludilu kažem da želim da se odselim u Englesku „jer sam se zaljubila“ iako ga ne poznajem dobro, nemoj da me podržiš nego mi kaži da sam idiot. Ako mi umre dete na porođaju, samo plači sa mnom, nemoj da mi držiš motivacione govore o životu, Ako imam loše zube i plašim se zubara, neće mi pomoći to što stalno govoriš kako imaš baš super zube i kako ne uzimaš anesteziju, nego pitaj „Oćeš da idem sa tobom kod zubara“. Jeste, ljudi su nekad i tako sjebani. Ako živiš u LA i ja te zovem, nemoj u prvoj rečenici da mi se žališ. Živim u Srbiji, fuck you. Kad raskinemo, to znači da se nećemo, ne šalji mi poruke, ne zovi me, ne mislim na tebe, ne mi nismo "to" i ne ne patim za tobom. Ukratko, ne romantizuj. It`s over. Ako moram da pijem antidepresive, nemoj da mi govoriš da treba da radim vežbe, da budem pozitivnija i da treba da nađem dečka i da mi samo treba odmor. Budalo. Ako sam feministkinja, začepi ako te ne zanima i ako nećeš da razumeš. Žena nije glagol trpni. Ako me mrziš i ne podnosiš, stvarno pali, nemoj mučenički da mi se javljaš na ulici.

I tako dalje. Samo sjašite, a mi se propnimo i olakšajmo sebi tako što ćemo da se otarasimo neprirodnog i teškog tereta.  

[magdajanjic]

Oooooook, mama.

Ok, mama sam.

I svojoj deci sam rekla puno stvari koje nisu hteli da čuju.

Ponekad ne želim da pričam sa ljudima o tome kako je to biti mama.

Za to imaju babe, tetke i strine, nek im pričaju.

Ja stvarno nekad ne mogu i neću.

Prvi put su me oslovili sa „Majko“ u porodilišu. Neke nepoznate sestre. Rekle su: „Majko vi sad morate da ustanete iz kreveta i odete sa nama do kupatila“.

Rekle su i: „Majko, nije tačno da nemate mleka, sad ćemo mi da vam pokažemo da imate.“.

Takođe su mi rekle dok su me vodile da piškim: „Majko vi ste super, jer konačno neka mlada majka, u poslednje vreme sve neke matore.“

Ja sam bila užasnuta i sve to mi je bilo odvratno.

Nepoznate žene koje te vode u wc, pljuju druge žene i vuku te za sise i sve vreme te zovu: „Majko“.

Ne, ja nisam ta majka. I nikad neću da budem, mislila sam dok sam bila zatvorena u toj sobi, a doktorka mi je govorila da moje dete možda neće da preživi.

Sećam se, tada sam u bolnici napravila samoj sebi dve punđe, kao ona princeza Leja.

Bila sam ta izbezumljena mama koja ne zna šta da radi dok je dete polu živo. Gledala sam kroz prozor i razmišljala da ne mogu više da izdržim u toj bolnici, da ću da skočim. Sa te dve idiotske punđe.

Nisam se ponašala baš normalno.

Posle 15 dana smo izašli. On je bio dobro. Ja sam bila izbezumljena.

Izbezumljena majka. Ali on to nije tad znao. Nije znao da sam prvu noć sa njim kod kuće provela plačući jer sam bila sama. I sve vreme mislila da će da se uguši, da ustvari ne diše kako treba.

Prošlo je deset godina.

On ima i sestru. Od osam i po.

I neće da spavaju.

Jednostavno neće.

I imaju puno pitanja da mi postave.

Posle se kaju što su me pitali.

A njegova sestra ni ne zna da je umirala na mojim rukama.

Da sam trčala i utrčala u bolnicu urlajući da umire. Da moraju da mi pomognu. Jer nije mogla da diše. Da smo provele i Novu godinu u toj bolnici. Da sam skidala intervju na krilu, na papiru, dok je ona ležala, a ja joj jednom rukom držala ono za kiseonik.

I neće ni da zna, jer ne treba da zna.

A on treba da zna da mama ne mora da mu se sviđa uvek. Da će mama „da se oblači bezveze“ i da se to njemu ne sviđa. Da će mama da plače. Da će da pokuša mu objasni. I da će mu na kraju objasniti.

I ona treba da zna da se mama isto zaljubljivala nekad i da nekad ne zna šta da radi. I znaće da ne treba da kažu: „Ma on je peder“ i „Cigani su prljavi“.  I neće morati napolje „jer je lep dan“, moći će da ga provedu igrajući igrice. I moraće da shvate da mama neće protiv tate, i da je to sve ok. Da mama nekad pušta muziku, da nekad ima "čudne prijatelje" i da mora da se bori, ne baš kao Lukina ili Srđanova mama, ali da svašta mora.

Moraće da shvate sve to najteže i najbolje.

Moraće da shvate svet, ne samo sunčan dan.

Moraće da imaju mene, mamu. I to je super.

[magdajanjic]

Snovi, brate

Sweet dreams.

Ili da upoznaš Eni Lenoks

Da budeš učiteljica kad si mala.

Ili da imaš poslugu.

Da se udaš za crnca.

Da svi zaborave da si onda pijana pala u šumi.

Da naučiš da igraš.

Da ti je mama živa.

Da ne moraš samo ti da brineš o sestri sa Daunovim sindromom.

Da ga poljubiš i zagrliš i da ti tata kaže: “Sine, ovaj ti je super.”

Da ti sestra nije umrla na porođaju.

Da imaš bar malo veće sise.

Da ti muž nije rekao: “Idem po cigare” i više nikad se nije vratio.

Da je nisi ostavio tako džukački.

Da ponovo puste “Na tajnom zadatku”.

Da te tvoja deca ne mrze.

Da nisi morao da se oprostiš.

Da nisi tako jadan.

Što nisi onoj glupači rekla.

Samo da si joj rekla.

Da nisi morao da ostaviš alkohol posle 20 godina.

Da si bar malo srećnija.

Da uopšte znaš šta je sreća.

Da si se rodila van Srbije.

Da šutneš one koji su te zajebali.

Da izdržiš.

Da već jednom kažeš: “Volim te”.

Da odeš na koncert Nila Janga.

Da malo legneš i odmoriš.

Da poželiš da ponovo ugasiš cigaru na ruci.

Da istetoviraš srce na ramenu.

Da ne budeš toliko patetična.

Da pišeš divne pesme.

Da ne misliš na smrt.

Da sanjaš.

[magdajanjic]

Šta sve možeš

Malopre ja na kasi u Višnjici i ispred mene visoki muškarac sa kačketom i njegova ćerka, oko 11 godina joj je. Njoj je puna korpa čipseva i u ruci sa nalakiranim narandžastim noktima drži dve hiljade dinara. On pred kraj kucanja kaže: “I dva marlboro lajta”. Pomislim, i ovaj je razveden jer tako to otprilike izgleda. Korpa puna čipseva za dete u deset uveče i pljuge za mene ili tebe i pare da ona sama raspolaže. Oboje su zadovoljni.

Onda imaš na jednom mestu četiri žene. Dve od njih četiri su razvedene, treća se razvodi, četvrta je srećno zaljubljena u razvedenu ženu i ova u nju. Jedna od njih je uspešna u poslu i živi sa decom i puno životinja i voli da popije rakiju kad dođe sa posla, druga više nema posao i voli stari nameštaj, treća je već srećna uveliko. Četvrtoj je super sa njima. Od njih četiri, dve bole leđa i ponekad moraju da popiju tablete za smirenje.

Na dečijim rođendanima možeš da izbegavaš ostale keve, jer na svu sreću i one tebe izbegavaju. Na tim rođendanima ne moraš da klimaš glavom i ogovaraš učiteljicu, možeš napokon da budeš izopštena u svakom smislu. A možeš i da popiješ pivo na tom dečijem rođendanu i nazdraviš tatama. 

Kad ti deca postave jedno te isto bolno pitanje, konačno možeš da sedneš i plačeš sa njima i kažeš im kako se osećaš. Možeš da prestaneš da se foliraš pred tom decom i da budeš ti, ne flekava lažna senka. Možeš i da prestaneš da glumiš žrtvu i jadnicu i da ti deca upoznaju neku novu osobu, ne onu o kojoj uče u školskom programu.

Možeš i da se probudiš mamurna u podne, da se protegneš i vratiš u krevet jer si i to htela. Da pogledaš na sat i da nemaš šta da jedeš. Možeš i da nemaš gde da živiš i da ti neko kaže: “Pa sama si to htela.” A ti možeš da odgovoriš: “Da, sama sam to htela, htela sam” i da se zahvaljuješ samoj sebi do kraja života.

Jer ti si jedna jedina. I najbolja si.

[magdajanjic]

Šta ti fali?

Ono što mi nedostaje može da bude i kesa u taksiju kad se vozim sa detetom kome je muka, pa se lomim, preturam po torbi da vidim da li je možda imam, nešto šuška, ponadam se, ali to nije kesa, pa gledam ispod sedišta, taksista je već nervozan, dete još ne povraća ali sad će.

To može da bude i pedeset dinara kad nemam dovoljno za dva piva. Imam za jedno, ali tek posle dva će možda neko da me pozove na piće, ali sad idem ulicom i imam samo za jedno, a nema šansi da mi je negde zaostalo tih 50 u torbi, zaostane možda deset ili dvadeset. A da samo juče nisam potrošila tih 50 na žvake. Jebale me žvake.

Može da mi nedostaje i svađa. Jedna prava ljudska svađa da onako kažem sve što ne mislim, ali da kažem. Dugo je prošlo od poslednje prave svađe sa posledicama, ali smo puno rekli, sećam se. I ti si ovakva, i zla, i glupa i sve, i onda neko demonstrativno izađe iz objekta, a ostali u objektu ostanu zblanuti i pomalo zabrinuti. Posle takve svađe se naravno više ne razgovara i nije prijatno, ali smo nekako važne i stalno pune sebe  ponavljamo; „To mi je bivša drugarica“ i u sebi mislimo „pa mi smo se barem posvađale ti dosadna slino preko puta“.

Ili razum. Kad znam da su ti dani bili prelomni, nedelju dana, tačnije. Bila sam cela i sama tih nedelju dana jednom, ali je bila velika grozna mračna magla tu pored mene i nigde razuma. Od ujutro do uveče sam se nadala evo sad će da bude bolje, evo to je to, evo sad sam dobro, evo sad neću više da razmišljam da li da skočim ili da ništa. I sve je van kontrole, i ja. I nema tog razuma, nema, došao je posle možda.

I razumevanje može da mi nedostaje kad neko misli da zna kako se osećam. Jer ne razumem kako je to moguće. Pa ne znate i nemojte to da govorite, nema potrebe da mi ponavljate da razumete, jer ja onda mislim da ste glupi i emotivni krndelji, pa ću potajno da vas prezirem jer nemate pojma ni o čemu.

I ruka koja treba da poleti da lupi šamar onome ko mi kaže nešto ružno pred svima. Ili je to hrabrost, a ne ruka. Neka bude hrabrost. Da lepo zavalim taj šamar nepristojnoj i bezobraznoj osobi koja me ne poznaje i lupeta teške gluposti. Pa nek bude tuča, bolje nego sramotno ćutanje.

Može da mi nedostaje i sve ponekad. To je kad to sve ima imena i prezimena koja uvek treba da stoje uz moje ime, ali ne stoje. E, ali to je ono nešto zajebano.

[magdajanjic]

Budala

Budala ide ulicom, ima crvene pantalone i plavi sako, urednu frizuru i muško je. U rukama nosi buket cveća. Ta budala je negde krenula iako ne znamo kome nosi cveće. Ali zovemo ga budala. Druga budala čeka da mu se žena porodi i ne ide nigde iz bolnice. Sedi malo unutra, pa izađe ispred da popuši cigaretu i vidno je zabrinut i uzbuđen. Zovu ga ortaci, budala se ne javlja na telefon. Ne može da se javi. Porodila mu se žena i on izađe iz bolnice da duboko udahne vazduh, malo mu se pomutilo od svega. Budala samo želi da čuje da je sve ok. I dalje ga zovu ortaci, on kaže „sve je ok“. I ode kući kao velika budala. Treća budala se nikad ne žali. Ima puno problema ali nije navikla da priča. Sluša druge, drugi pričaju. Budala onda ode i kao rešava te probleme, ali i dalje ne priča. Nekad se nasmeje sa tim drugim ljudima, dok oni govore. Četvrtu budalu je jednom neko prebio. Ta budala se vukla ulicom, i puno je pila. Godinama. Onda je otišla u bolnicu i prestala da pije. Posle je godinama sedela sama i pisala. I mnogo dobro je pisala. Tu budalu sad retko viđaju na ulici jer hoda. Ustvari on ponekad prošeta. Peta budala je juče potrčala za autobusom, saplela se i pala. I ostala tako da sedi na betonu na Zelenom vencu. Rukom je dotakla beton i htela da ustane. Svi su gledali u tu budalu. Nije ustala. Sve joj se skupilo, pa je malo ostala da sedi. I drugom rukom je dotakla beton i rešila da malo ostane tu i plače. Neki ljudi su prilazili, a ta budala nije podizala glavu. Neki su se malo smejali, ali i čudili dok je ona mislila: „Sad ću da ustanem, samo malo me pustite. Ne mogu i teško mi je stvarno, a žurim kući. Pustite me samo malo.“ Onda je budala plakala i plakala dodirujući beton sa obe ruke. Ustala i otišla. Teška budala. Šesta budala je jedne noći zalupila vrata od kuće i izašla na ulicu. Otišla je kod prijatelja jer nije imala gde. Pričala im je da ne može više i da hoće slobodu i drugi život. Prijatelji su klimali glavom gledajući u nju, pa jedni u druge. Prijatelji se onda dugo nisu javljali. Toj budali je u početku ta sloboda bila teška, preteška. Onda je uzela stvar u svoje ruke i ona nikad nije klimala glavom. Prijatelji su se onda javili, a ona ima i nove prijatelje, druge budale. Sedma budala se zaljubila u devojku. Tu devojku niko nije poznavao. Ona je budali bila puno važna. I onda su se posvađali oko toga šta, gde će, kako će. Budala je bila tužna i rešila je da ode da popije piće tu pored kuće. Tamo je srela neke ljude koje poznaje. Rekla im je da ne zna šta da radi, da je voli, da nju želi, da će zajedno nekako sve da smisle. Budali su rekli: „Ma popij još jedno piće, da li si normalna?“. Pa su joj se smejali. Rekla im je: „Idem sad kod nje.“. Budala je otišla do zgrade i na snegu na automobilu ispred njenog prozora napisala njeno ime. Devojka je izašla na prozor. Budala i devojka su sve smislili. Osma budala je bio mnogo kul tip ali su ga se drugi malo plašili. I sve je to bilo pre više od deset godina. Imao je jednu devojku dugo. Izlazio je sa njom stalno svuda. Ona je imala crnu kosu i uvek je nosila crveni karmin. Beogradska lepotica, on zajeban. Posle nekog vremena ona se razbolela. I dalje su ih viđali zajedno ali spuštali glave. Videla sam skoro tu budalu. Seli su u kafić tu u kraju. Kad sam se vraćala iz radnje, izlazili su iz kafića. Ona je hodala bez pogleda, polako i jedva. On je i dalje zajeban. Vodio je pod ruku do ulice, pa preko ulice. Do kuće.

Deveta budala sam ja.

Deseta budala si ti. 

[magdajanjic]

Nežnost (sva imena su namerna)

Nežnost je kad kroz prozor istresem stolnjak sa mrvama polako, da niko ne gleda.  Da mrve ne padnu onako bahato, nego rastresito i fino po tuđim terasama i ulici.

Kad novu kesu za đubre lagano otkinem od drugih kesa, po ivici, ne da mi se pocepa. Kad mačkama dam hranu iz šake, ne direktno iz kese, jer se onda raspe po podu.

Kad ne mogu da ti pošaljem poruku da te volim jer je Lav legao da spava sa kačketom koji sam mu kupila za deseti rođendan.

Nežnost je kad mi mama kaže: „Ljubim vas“, a misli na nas dve. I kad je ne pozovem kad sam rekla da ću, jer ne smem da zaboravim da kupim toalet papir.

Mislim i da je nežnost kad mi je Tokin rekao: „Piši o Besnom Foku“. I kad sam ja pitala Tokinovu ženu: „ Da li ti je bolje“ kad smo se videle onda.

Nežnost je i kad molim Ambrozića da me upozna sa Markom Ajcelom u Domu omladine i on me upozna. Kad mi Milena kaže da nastavim da pišem pesme i kad mi Jordan kaže da super pišem. Sve je to nežnost. Kad sednem sa Srđanom posle deset godina, on ne pije, ja pijem, pa se vidimo.

Nežnost je kad Bojanu grubo kažem koga je povredio i da to nije bilo ok, a onda ga zagrlim.

Kad mi Simonida kaže: „ Ja brinem što ti ne plačeš“.

Kad Maji kažem: „Nemoj da se napiješ, izdrži i budi dostojanstvena“.

Kad ritvitujem Dražena na Tviteru.

Kad zagrlim Vesnu kao da je moj Lav.

Kad Sofija koja nas jedva poznaje ide sa nama da kupimo Lavu poklon za deseti rođendan.

Jer su Pavle i Tamara izgubili jedno srce, pa su se ipak pronašli.

Kad Bojana kaže: "Dobro, evo sad ću ja da spremim ručak".

Kad jednoj Ani svakog četvrtka u Idiottu pustim Brusa Springstina, a drugoj Ani „Partime lover“.

Kad posle dugo vremena zagrlim Korneliju.

Nežnost je kada Lav pridrži vrata mojim drugaricama i one se zaljube.

Kada Senja kaže mojoj drugarici: „Ti mi se sviđaš, hajde kod nas“.

Nežnost je kada ja pišem o nežnosti. I kada nekoj nepoznatoj devojci pustim pesmu koju je tražila pijana u Idiottu. A onda svi slušaju tu pesmu.

To je otprilike ta nežnost.

[magdajanjic]

Rupa

-          Hej, ćao!

-          Ćao!

-          Ti si isto izašla iz ove rupe?

-          Jesam!

-          Jel si i ti žensko isto kao i ja?

-          Jesam, žensko sam.

-          Auuu žena.

-          Pa da!

-          A jel smo se upoznale pre rupe ili u rupi?

-          Ne znam, van rupe?

-          Hahah ok, da, van rupe.

-          A kako se zoveš?

-          Magda

-          Magda. Ok. A da li ti Magda misliš da si nešto posebno van ove rupe?

-          Ne razumem.

-          Brate, rupa, malopre smo izašle. Zanima me šta misliš sad posle ove rupe.

-          Aha, pa da možda jesam nešto posebno.

-          A kako?

-          Pa ne znam, svašta mi se događalo, sve sam nekako morala.

-          A šta si morala? I ja sam morala da izađem iz ove rupe. Šta si ti morala?

-          Sve sam morala i sve sam uradila.

-          A gde su ti deca, čula sam van rupe da imaš i decu.

-          Imam, deca su ok.

-          Otkud znaš da su ok?

-          Nadam se.

-          Pa kako se nadaš?

-          Ma znam.

-          Aha znaš, ok.

-          Svašta sam čula o tebi kad sam izašla iz rupe Magda.

-          Šta?

-          Ma, daj, sve sam čula.

-          Ok.

-          Magda, da li si ti posebna?

-          Ne razumem.

-          Toliko mi ideš na kurac. Odgovori mi na pitanje.

-          Mislim da jesam.

-          Ali ti ne mirišeš kao ja i nisi zgodna kao ja i nisi lepa kao ja. Kako si onda posebna?

-          Meni je teško. Mnogo mi je teško.

-          Šta?

-          Sve.

-          Znam, čula sam i baba ti je sad u bolnici.

-          Da, i ne znam šta da radim sa njom. Mnogo je stara i bolesna.

-          I kako si onda posebna?

-          Pa nisam.

-          Kako sad nisi?

-          Pa nisam. Kupujem joj pelene, ona ne može da hoda, ne može ništa. Možda ću i ja morati da joj menjam pelene,

-          Pa ali to ti nije prvi put.

-          Nije, otkud znaš?

-          Znam, mi iz rupe znamo sve.

-          Uh, Magda, ti nisi baš posebna.

-          Možda i nisam.

-          Nisi. U bolnici nisi. Nisi posebna. Pereš tuđa govna. Plačeš nad posteljom. Nisi baš lepa, a ni zgodna. Stvarno nisi posebna.

-          Znam da nisam posebna.

-          Ali si mislila da jesi.

-          Ja uopšte ne znam ko si ti.

-          Koga boli kurac. Malopre smo izašle iz rupe. Znam te. I nisi posebna.

-          Ali ti si baš lepa i mirišljava.

-          Zato što nisam posebna.

-          Ali nisam ni ja.

-          A rupa?

-          Ma, ja se vraćam u rupu. Ti ne.

-          Kako?

-          Ti se Magda u rupu ne vraćaš.

[magdajanjic]

Imam da kažem

Imam da kažem.

Nešto što ne želiš da znaš.

Imam da kažem da nisam lepa.

Imam da ti kažem da ne možeš da pričaš sa mnom.

Da ne možeš od mene da tražiš ništa.

Da me baš briga što se kaješ ili plačeš.

Imam da ti kažem da neću da se smejem. Da neću nikad da se smejem.

Imam da ti kažem da nikad nećeš da me poznaješ. I da je to ok.

Imam i da ti kažem da ni ja tebe nikad neću da poznajem.

I da i ti sigurno želiš puno, ali koga zabole. Mene ne.

Imam da ti kažem da „znamo se sa Tvitera“ mene ne zanima. A može i da me zanima.

Isto kao i tebe.

Imam da ti kažem da nekad teško podnosim ljude koje poznajem. Razumeš?

Bez obzira da li su na Tviteru ili Fejsbuku.

Teško mi je.

Imam da ti kažem da sam ja uvek starija, čak i kad nisam.

Da su moje misli često nepregledne. Da mislim da mi cirkulacija nije dobra. Da možda treba kod lekara.

Da si ti često samo avatar. Nekad si reči, nekad si emocije, nekad nisi baš ništa.

Imam da kažem da ne znaš. I žao mi je. Ali ne znam ni ja. Mi smo nepoznati.

Ali kažem ti, nekad tvoj lajk ili fejv ne znači ništa. Nekad znači. Znači u sekundi.

Nekad možda i duže.

Imam da kažem da imam probleme. Puno problema. I da ih rešavam.

Znam, nekad pišem svašta. Isto kao i ti. Ti si možda prva smena, ja druga ili treća.

Kao nekad se prepoznajemo. Kao nekad nas zanima šta ko piše.

Ustvari nas zanima ona. Ili on. Ili oni. Ustvari nemamo pojma šta koga zanima.

E, ali imam da ti kažem, sve je moguće. I sreća i sve to. Majke mi.

Moguće je i da ti se desi. Meni se desilo. Stvarno. Kunem se.

Ali nemoj da tražiš da se smejem na slikama. I nemoj da tražiš da budem srećna. Ni da ti budem poznata. Ni da te razumem. Ni da budem pametna.

Jer koga zabole? Mene ne. A ni tebe.