(𝑩𝒐𝒎)𝒃𝒐𝒄𝒂 シ︎

𝒎𝒂𝒍𝒊 𝒇𝒊𝒍𝒐𝒛𝒐𝒇 𝒊 𝒌𝒂𝒇𝒆𝒉𝒐𝒍𝒊𝒄̌𝒂𝒓𝒌𝒂, 𝑩𝒆𝒐𝒈𝒓𝒂𝒅

[rasplakanadevojka]

Budi drug

Nije bitno što tvoje reči ne dopiru do mene. Što uopšte ne razumem šta misliš i što bih ja to sve drugačije rekla. Noćas mi tvoje reči prijaju na drugi način. Volim kad primetim da u tvojoj glavi vlada haos, da i tvoji šavovi sa svih strana pucaju. Hoću da čujem da se i tebi izrežirane scene nikada ne odigraju. Plaše me savršeni svetovi.

Budi noćas drug, reci da nisam sama, da ćeš sebi izmišljati strahove sve dok moji ne umru. Čekaj sa mnom već odavno prošle godine uz muziku čiji duh ne razumemo i ne savetuj me. Oduzimam ti pravo, možeš ti to bolje, voliš ti mene ipak malo više. Ne kuni se da će sve biti dobro, samo pažljivo slušaj kad ti se poveravam. Smiri me uznemirenim pogledom, a kad mi te jednom bude žao rado ću ga uzvratiti. Hajde posumnjaj u mene još jedanput, samo da se setim koliko sam visoko nekada letela.

Osetiš li da grešimo svaki put kad se usaglasimo? jer slaba sam na tebe samo kad se drsko opireš. I zar ne vidiš da sam sačinjena od naših teških razgovora?

Nemoj nikada da me zapostaviš, zaboraviš ili zameniš za nekog jednostavnijeg. Nisu oni mnogo lakši sagovornici, samo malo bolje prikrivaju svoje nesavršenstvo. Hajde da uživamo u našem nesavršenstvu, da ga podelimo bar noćas. Molim te ostani, molim te budi drug.

- Bojana Boljanović

[rasplakanadevojka]

Imendan

Slavim tvoj imendan.

Tajno, ponekad...po potrebi.

Ništa sa mojih usana nije zvučalo tako moćno...nijedno drugo ime nisam tako naglašavala, pitko izgovarala.

Samo sam njemu komponovala melodiju za pevanje.

Od par slova sam pravila svoje umetničko delo.

U razgovoru ne postojiš,mrtav si.

Samo te ja za sebe spominjem, držim te u životu.

Puštam kratku kompoziciju isključivo u svojoj glavi.

Jer kad te naglas spomenem, zaprepastim se...tad oživim u telu prošlih godina....smekšaju mi crte lica, ruke mi se smanje, sva se izobličim u devojčicu slabašne, ravne kose.

Samo ona zna da peva tvoje ime, da ga smesti u kontekst, nađe mu smisao postojanja u ovom svetu.

Ona ga je dostojna. Ja ga nikad neću biti.

Obeležio si vreme u kome ona živi, ona se u muzici tvog imena ne oseća prevaziđena...može svakom da priča o tebi.

A ja... kad se pretvorim u to ranjivo, nekadašnje ja, bojim se da iz njene kože nikada neće izrasti ovo što zapravo jesam.

Da ako te dalje budem spominjala njenim glasom...moja kosa nikada neće postati divlji, talasasti, neukroćeni plast.

Ostaću zarobljena u telu devojčice, i u senci prošlog vremena....u zabludi da živim nešto, čega više nema, na pogrešnom mestu u pogrešno vreme...sa pogrešnim imenom na usnama.

Zato, slavim imendan tiho, ne izgovarajući te.

[rasplakanadevojka]

MAGENTA

Ovo je priča o gradu gde sam stasala, rasla, možda već i odrasla. Njegove uređene ulice se za mene sužavaju, postaje klaustrofobično. Obrušavaju se na mene ljudi koji njima gaze, smeta im način na koji ja hodam.

Objasniću.

Taj grad nema greški i ne dozvoljava ih. On poštuje svoje glavno načelo.

Baš zato nikada nisam našla svoj nalik u njemu. Jer sam sva od greha. Satkana iznutra kao i spolja od sitnih ljudskih grešaka. Grešna sam iz mutne dubine misli do belodane površine svoje ličnosti. Otežavajuća okolnost je što meni taj greh svečano piše na čelu u lepoj, jakoj boji…u nekoj magenti. Ta boja te sebi krade, ona je podsticaj da slaviš sebe istinski. A savršeni se plaše grešnika koji slave sebe na tako napadan način. Znaju da će se i oni probuditi sa svojom magentom na čelu, tamo gde svi hoće da ti je što pre zbrišu. Ali magenta je lepa zato što uopšte nije strašan, već opravdan greh. Suptilna sugestija da ličimo malo više na sebe. Htela sam da budem najlepša magenta svog grada. Ipak, na kraju neću moći protiv onih, koje ona plaši…obojiću nebo nad Beogradom u svoju grešnu boju.

Govorila sam sebi da mi je tesno u sopstvenoj koži i da zato preterujem u svemu šta radim, tako i u slavljenju sebe. "Kriva sam što ne pripadam, meni nikad nije dosta rasprave o istini i laži, o pravdi i nepravdi." Ovaj put nije do mene. Nije moja koža tesna, nije ona koja puca. Pucaju sve ljudske duše iz kože tog grada. Pucaju membrane bele, arijske kože pod kojom sam živela godinama, truli i gnoji se, zašivene rane same sebi čupaju konce, tesno je. Svaki će uzdisaj i pomicaj grudnog koša tek da nas košta.

Mora neko da napusti, inače će se ulice još brže sužavati. Bolje da to budem ja. Jer ja sam shvatila da nisam našla onog u čiju jaknu bih se umotala kad pljusak surovih kiša odzvanja na trotoaru. Bolje da odem kad ga nisam našla. Neće mi samo ljudi brisati boju sa čela, sapraće je kiša, ako bez jakne budem stajala. Uostalom…ko da mi je da? niko i ne nosi jaknu, svi se suviše sigurno osećaju pod nebom ovoga grada.

I kao sebi za inat volim i uvek ću te voleti veliki, strašni grade. Veliki strašni grad, koji me je krhku gurao na svetlo, i potiskao najsnažniju. Zaboraviću da niko u tebi nije voleo moju magentu. Radi sebe.

Beograde, bar me ti ne mazi…pljuni mi u lice… kao dobrodošlicu spremi široki kez…deri se iz sve snage kad te ne budem dostojna. Ne smeta, bićeš mi i dalje simpatičan…jer vidim da su sutoni nad tobom naslikani paletom grešnih boja. Ti se očigledno njih ne plašiš.

Spremna sam da te istinski zavolim…, ako dozvoliš da toj paleti dodam svoje magente.

-B.B

[rasplakanadevojka]

,,...ležiš ispod drveta, sunce [sija] i zemlja ti jako miriše. Zemlja u Šumadiji jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni negde tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a - ako ne možeš da je prepoznaš, onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim ljudima koji su uspeli da naprave velike stvari - sve su to priče koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. "

Margita Magi Stefanović o pesmi "Zemlja"

[rasplakanadevojka]

14.04.2022

[rasplakanadevojka]

Progutaće me veliki grad

Deca iz stare ulice me se neće sećati

Ni moja se deca neće tu igrati

Moje ime nigde više neće pisati

Cipele pred belim vratima drugi će brisati

Ja ću biti na beskrajnom putovanju

Neće me niko tražiti, niti moj brod iz luke pratiti

Jer znaju da ću se vratiti dobrim ljudima u dobrim, velikim gradovima

Hodaću širokim bučnim bulevarima i tragati za čovekom koji traži moje lice

Nisam ga našla u prošlom gradu

Sat kuca, moram ga naći

Progutaće me svi ovi gradovi

- B. B

[rasplakanadevojka]

Ono što se voli nije kalkulacija.

Ljubav se ne meri na gram, niti se deli šakom i kapom.

Smatram da je ljubav ono što ugrabiš u neočekivanom letu. Raširiš ruke i grabiš šta stigneš.

Pitao me jedan mališa šta je to tačno ljubav i da li postoji optimalna mera isplativosti, neka sigurna i proporcionalna računica kad je ona u pitanju? može li tu nešto da se iskalkuliše? da se unpared zna dal vredi nekoga voleti, u smislu: kolko uložiš vremena i strpljenja u voljenu osobu, toliko ljubavi dobiješ zauzvrat....."kolko para - tolko muzike", zvuči li poznato?

Kako mališi objasniti da stvari nisu takve, nisu bukvalne, niti predvidive, čak vrlo često nisu ni logične, kamo li da može sa nekim ciframa da se računa!...ne samo kad je reč o ljubavi, nego je to slučaj kod svih ljudskih odnosa. Čuda se nekad dešavaju kad ne mrdneš prstom, isto tako može magija da izostane čak i kada nekom sebe celog daš...

Na kraju odlučih da mu dam slikovit savet:

Znaš, ta ljubav je čudne naravi. Zna za mnoge loše dane, zna i za dobre vesele dane, kad joj baš krene. Varira joj raspoloženje, tri put dnevno se presvuče i vrlo je neodlučne prirode. Kada je upitaš nešto, nema nikad konkretan odgovor. Ipak, postoji jedna stvar u koju je sigurna....ako jedno ljubav zna, onda da ne voli matematiku, ne voli da računa, prezire brojke, najteže joj padaju deljenje, množenje i sabiranje, oduzimanje joj nekim čudom ide za rukom. Tako se često dešava da podeli nepravedno, ne doda onoliko kolko je zaista zasluženo ili po propisu....retko da greši kad oduzima, i ako pogreši, onda u glavnom više oduzme. Zato nemoj nikad ljubav da teraš da računa.

Izgleda da sam mališi baš dobro razjasnila stvari: na kraju ispade da je ljubav njegov drug iz klupe koji ređa kečeve iz matematike.

[rasplakanadevojka]

NIJANSE

U svetlu kroz koje samo ona i on vide svet su njihove bele rolke skroz različitih boja

Za sve ostale ne primetno, ni malo pažnje vredno, a njima toliki trn u oku

Nikad dovoljno slični da smatraju sebe celinom, niti dovoljno različiti da budu ona sušta suprotnost koja te kad tad iz radoznalosti privuče

Oduvek su im smetale male, svakodnevne nijanse...melodija iz Tomine pesme koju bi ona odpevušila malo drugačije od njega, cveće koje je jutros kupio za nijansu svežije nego juče i neuspešno uklapanje farmerica

Njegove su danas "nebo plave", a njoj se potrefile "bebi plave"

Ko li samo smišlja sve te čudne i konfuzne boje!?

Da nije svih tih nijansa, možda bi im bilo malo jednostavnije?

Mada nije život ni crn ni beo, nego ga čine sve one nijanse sive izmedju....

[rasplakanadevojka]

Voljena

Svoje krupne oči šminkaš u sitnije, smelije

farbaš smeđi pramen da deluješ zrelije

zapažena tek kad im se svaka čaša prelije

gleda te polusvet, ne lepe delije

Iza zavese osmeh i šminku skidaš s lica

posle gledaš oko sebe sva ta čudna bića

njihova si promiskuiteta kraljica

dal za strast i blud imaju pokrića?

Reči svoje biraš iz proverenih kalupa

i fraze učiš napamet sa tuđih nastupa

ne divi se niko tvojim manirima

žele da crni ples igraš strasno

za časna dela i morale sad je kasno

Kada sve to u ogledalu vidiš,

neće dušo biti razloga da se stidiš

Zavide ti samo na lepoti,

ne smatra svet da se sramotiš

Dobronamerni su tuđi saveti:

nema načina da se mrlja rešiš,

niti kome za nepravdu svetiš

Nije svakoj suđeno da bude voljena,

pred neke devojke niko ne pada na koljena

-Bojana Boljanović

[rasplakanadevojka]

Sloboda

,,sloboda nije božije sijeme pa da ti ga netko da

sloboda nije zahvalnica pročitana abecednim redom

sloboda nije krilatica reklamnog panoa

konstruktivna kritika postojećeg stanja

sloboda je žena

uzmi je

sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme

sloboda nije podmetanje ideološki bilo kakve forme

sloboda nije jednostavni domaći zadatak

ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi

sloboda te čeka

uzmi je"

Azra - "Sloboda" 1982

[rasplakanadevojka]

Kofer koji nosi maj

Jedne noći odputovao je sa stanice Maj U kofer je spakovao njegova neispunjena obećanja prema tebi Dok su tvoje setne oči pogledom pratile odlazeći voz, kišne kapi, mešajući se sa suzama, klizile su ti niz moj šašavi kišobran u rukav

On nije pošao da ti greje ruke. Niti da sa tobom odprati Maj Sama si na stanici ostala, čekajući da se vrati kofer u kome je odneto sve što je tog leta vašu ljubav činilo Celu zimu si čekala

Pratila si strance na daleke puteve i dočekivala nova lica sa pohabanim prtljagom Svet se svojom brzinom vrteo dok je tvoj svet stao zbog njega I dalje si sama na stanici stajala

Konačno je jednog jutra doputovao Maj Iskoračivši na peron, ugledao je tebe Na licu poznatog putnika ispisala se nova priča Milovao te je drugačijim pogledom

Spuštajući svoj kofer na pod, on pade i otvori se širom perona se rasu bezbroj belih bisera i cvetova Jato ptica selica odlete ka plavom nebu Nijedno njegovo obećanje nije bilo u koferu...

Maj ti priđe i reče: "šta znaš mila moja, možda su baš one velike i lepe zvezde koje ti je on nekada sa neba skidao bile nečije svetiljke i putokazi kroz život. Neke ptice selice nikad nisu našle put kući. Suze koje si zbog njega prolila je mraz zaledio u bele bisere. Svako se rodi opet u Maju. Kao ovi cvetovi koje sam ti doneo. To je behar koji kajsiji poklanja novi život. Tako ćeš se i ti roditi u proleće. Možda kao zrelija osoba ili ipak kao mala devojčica. Ali nećes biti ista. Nove ljubavi se radjaju a stare ostaju sećanje na nekadašnja proleća."

On uze cvetove sa perona i stavi ti ih u crnu kosu Od rasutih bisera spoji ogrlicu i stavi ti oko vrata Osmehenu se zadnji put i uputi se ka izlazu stanice...

-Bojana Boljanovic

[mermaidenmystic]

[petrarka-na-aparatima]

Jedu ženu za sebe

Svi želimo jednu ženu za sebe

I ja sam je nekada želio i priželjkivao

Zamišljao sam trenutke sa njom

Misleć' jedina je, pjesnik joj je davao život

Al' ona nije imala te boli da mene voli

Sada je ne želim, dobro je zakasnila

Neću bludnu sveticu, neku bivšu boginju

Koliko god u sebi, doboko, nju volim i dalje

I možda neću nove moći voljeti kao nekad nju

Barem sam iskren i čist sa prošlošću

Stare greške se ne ponavljaju, ljudi ne ostavljaju

Sad, zato, neću ostaviti tebe, slatka djevojčice

Želim sa tobom graditi nova mjesta ljubavi

Želim te uz sebe, za sebe, mala moja vještice

[rasplakanadevojka]

Mladost je nezadrživa, i u najvećoj bedi pokušaće nekako da dostigne svoj mutni san.

- Momo Kapor

[rasplakanadevojka]

𝑴𝒂𝒕𝒖𝒓𝒂𝒏𝒕𝒔𝒌𝒂

Jeftine četvrtaste žvake, slušalice sa kablovima na klupama ispred gimnazije... oko nas žuti, drečavi pupoljci na pokislim granama lipa i kestena. Mi umorni, u glavnom neraspoloženi, retko kada dođemo na vreme. Teramo neki inat....

Dok jednog dana nije vreme stalo.

Zapitali smo se što smo uvek žalili za onim skupljim, okruglim žvakama? Što drugu slušalicu nismo delili sa nekim na onim klupama? Što nismo verovali da će baš iz onih žutih, drečavih pupoljaka procvetati beli cvet? Što se nismo bar te noći naspavali i došli na vreme?

Do tada nismo znali da na svakom satu kazaljke jednom moraju stati...

Sa nekim predosećajem smo tog jutra jurili na čas. Slutili smo šta nas u učionici čeka. Kad smo stigli, videli smo da su naše kazaljke stvarno stale. A mi, samouvereni, sa lakoćom, jednim mahom mislimo da ćemo vratiti kazaljke na "pravo" mesto. Silom. Mislivši da smo tako vratili i vreme naših izgubljenih časova, na koje smo nekad namerno kasnili... Gledajući malo te kazaljke na svom mestu, shvatimo da su nekadašnji časovi davno prošli...... Kazaljke ćemo vratiti, al njih nećemo. Tog jutra su nas dve male kazaljke na satu naučile: čak i da vratiš nešto na pravo mesto, njegov čas je već prošao...

-Bojana Boljanović

[petrarka-na-aparatima]

O umjetniku

Koliko misli stane u par dimova cigare

Tek kako se pretvaraju u prelijepe pejzaže

Od dima vidiš savršenu sliku, ulje na platnu

I tako svaki naredni je slika koja nestane u zraku

Koliko svega ostane nezabilježeno

Kao da si bez dara, a pun inspiracije

Neke slike jednostavno ne nacrtaš

Stihove mjesto da pišeš, vazduhu puštaš

Koliko je duhana potrebno umjetniku

I koliko alkohola dok ne progleda

U nekoj novoj dimenziji u svojoj glavi

U nešto što će svima naslikati da gledaju na javi

Koliko je prozora umjetnik otvorio

Šta je sve ostavio na čitanje i gledanje

Da stoji svima na svijetu vječno

Neka vide kako je u njegovom svijetu sretno

[rasplakanadevojka]

TEBI ZA PRVU SMENU

Nikada nisam zakopčala dugme na tvojoj sivkastoj košulji Niti nam popodnevne kafe u kartonskim čašama donela Ispred radnje tebe druga čeka posle prve smene Ja danas punim godinu, koju ne čestitaš

Od tebe su se očekivala velika dela Nosiš ime velikih vladara, viteza i pesnika No tebe su davno progutale velegradske strasti i iskušenja Ostao si na istom mestu gde sam te i prvi put našla

Dal čovek brže stari kada uvek isto gleda?

Na tom mladom, momačkom licu su se urezale duboke bore, ožiljci besanih noći, trostrukih smena i po koje tuče Imaš svoje malo bogatstvo, ipak, žudeći za nečim što do sada nisi osvojio, dozivaš moje ime

Nismo harmonija Nismo sušta suprotnost koja iz radoznalosti privuče drugu Jedan običan, bedni nesklad smo mi

Ja bih da menjam ceo svet, ti se svom snagom boriš da ostaneš na površini sveta u koji si bačen Ja živim ideale, tebe zabole

Jednostavan si. Skroman. Malih prohteva. Ja tražim mnogo od života Ti samo nekoga da te čeka posle prve smene.....

- Bojana Boljanovic