Utisci sa 27. Beogradskog maratona
Tačno pre 15 godina, za vreme bombardovanja sam prvi put čula da postoji "polumaraton", dakle, pola od maratona=21km. Momak, sa kojim sam tada bila u vezi ga je, kao potpuni rekreativac godinu dana pre toga istrčao. Sećam se da sam bila u šoku jer nisam mogla da verujem da čovek koji se ne bavi profesionalno sportom, koji tu i tamo igra sa ortacima košarku i vozi bicikl, može bez većih posledica da istrči 21km uz minimalne pripreme od nekoliko nedelja. Oduvek su me privlačili TV prenosi maratona i često bih se u svojim fantazijama identifikovala sa Kenijcima koji trče duge pruge. Osećala sam da je maraton sport za mene, koji sam oduvek doživljavala kao pobedu "uma nad materijom" jer sam jedino tako mogla objasniti takve nadljudske napore. I dok su fijukale bombe te davne 1999. čvrsto sam rešila da ću i ja, jednog dana istrčati polumaraton u Beogradu. Seme je još tada bilo posejano, samo je čekalo adekvatne uslove da konačno proklija!
San da trčim u svom rodnom i voljenom gradu mi se konačno ostvario u nedelju 27.aprila 2014. Uzbuđenje pred trku je bilo danima veliko. Nisam smela da zakažem, kako zbog porodice i prijatelja koji će me prvi put videti kako trčim, tako i zbog učešća u BELhospice timu. Iako nas je u tom timu trčalo preko 800, svoju ulogu sam shvatila ozbiljno i kao da sam bila jedina i da je od mene sve zavisilo. I samo se jednom trči PRVI put u Beogradu.
Imala sam dogovor sa mojim prijateljima trkačima Nevenom, Nebojšom i Acom Simovićem da trčimo u zoni komfora i da pratimo BELhospice pejsere Kaću i Boška za vreme 2:15. Pored njih je bio dogovoren sastanak u zoni starta u 9:45. Bila sam jako uzbuđena da li ćemo uspeti da se nađemo u onoj nepreglednoj masi trkača i trkačica. Srećom pejserska "jedra" su bila vidljiva i svaka čast onome ko ih je osmislio takvima!
Pošto me je od četvrtka bolela noga, što je trener Ivan Radenković okarakterisao (i bio u pravu!) kao "bol na psihološkoj bazi", imala sam dva plana: plan-A je bio da trčim u okviru vremena 2:15 a plan-B je bio, da ukoliko mi noga zakaže, usporim maksimalno i pridružim se Ivanu Zeljkoviću i Saši Tucaković u njihovom žurka-pejsu! Odustajanje nije dolazilo u obzir, cilj je bio da završim polumaraton, ako treba i četvoronoške. U zoni starta sva tenzija je popustila, osećala sam se sveže, odmorno i krajnje raspoloženo za trčanje! Dan je bio vedar, sunčan i lep. Pozdravljali smo se i grlili sa drugim trkačima i trkačicama i osećala sam se kao deo jedne velike žurke!
Nevena Vračar i ja na startu. Ona se smeška i drži "šipak" rukom kojom me grli, jer joj uopšte ne pada napamet da trči 2:15. To mi je rekla, samo da me skine sa grbače! #samokažem :)
Nedugo potom, trubica je trubnula, označivši početak i svi smo krenuli u istom smeru kao da smo se dogovarali, ka istom cilju - malo čudno za Srbiju!
Toliko pozitivne energije je plovilo ulicama grada! I dalje sam se javljala poznatim trkačima i trkačicama, od kojih neke znam samo preko Facebook-a. Miljurko je uspeo da u trku napravi nekoliko izuzetnih fotografija u Bulevaru Revolucije, mene i moje "bande", što dokazuje da je ne samo izuzetan trkač, već i fotograf. Osećala sam se kao deo jedne velike trkačke porodice!
Na Crvenom Krstu me je čekala moja porodica, majka, otac, sestra Ana, kuma Mira i njen sin Bogdan, koji su bili u potpunom strahu kako će to sve izgledati jer me po prvi put vide u sportskoj opremi, kako trčim. Bili su potpuno oduševljeni da me vide, nasmejanu i lakog koraka. Meni je njihova gromoglasna podrška izuzetno prijala i shvatila sam kako je dobro trčati u svom rodnom gradu!
Prolazeći dobro poznatim ulicama, Vračara preko Slavije, Nemanjine, Sarajevske, Gavrila Principa, kilometri su se lagano nizali. Nisam osećala ni najmanji napor. Trčala sam rame uz rame sa Nebojšom a malo iza mene su trčali Aca i Nevena. Jedva sam čekala da prođemo Brankov most i skrenemo u Bulevar Nikole Tesle i da konačno uhvatim ritam. Pratila sam pejsere i bila tik uz njih, pored, iza ili malčice ispred što je Kaća prokomentarisala "ko koga bre ovde pejsuje?" :D. Sjajno smo se zabavljali, ljudi su nam tapšali, a mi smo uzvraćali tapšanjem ili povicima, zahvaljujći se prolaznicima na podršci. Uhvatila sam dobar ritam, bila sam u zoni komfora i osećala sam da ću tim tempom moći da nastavim do kraja.
Malo pre hotela "Jugoslavija", Nebojša je odlučio da uspori i pridruži se Aci i Neveni koji su jedno desetak metara trčali iza ali u vidokrugu. Razmišljala sam se šta da radim, jer sam taman uhvatila ritam a usporavanje u ovom trenutku trke (tek smo bili oko 8km) je povlačilo za sobom umaranje pre vremena a od sporijeg tempa nabijene i "betonske" noge. Odlučila sam da ostanem iza pejsera i guram uspostavljenim tempom, misleći da ću možda kasnije usporiti i pridružiti se mom panbadizmu ukoliko budem za to osećala potrebu. Uskoro ih od silne gužve nisam mogla videti, ali sam osećala njihovo prisustvo iza mene.
Ušli smo u Zemun i tu su nam se razdvojili putevi za maratonce i polumaratonce. Pozdravljali smo maratonce koji su sada trčali ka Tošinom Bunaru i ohrabrivali ih da istraju. Mi, polumaratonci smo nastavili ka Bulevaru Mihaila Pupina. Tu sam prvi put osetila da mi vetar smeta, da mi je dah kratak i da ne mogu da udahnem celim plućima. Nisam znala da li je to od previše ili premalo kiseonika, malo me je boleo grudni koš a stomak i dijafragma su se blago grčili. Na okrepnoj stanici kod Novog Merkatora pojela sam krišku limuna i nisam bila sigurna da li sam se uopšte okrepila. To je bio neki 14km i dalje sam uprkos nagoveštaju prve krize, držala svoj tempo.
Prava kriza i borba su počeli malo pred ulazak u Bulevar Milutina Milankovića, mislim da je to bio neki 17km.
Osećala sam se pomalo čudno u telu, nisam mogla uopšte da definišem kako se osećam i šta mi fali. Pomalo sam osećala grčeve u grudima i stomaku, dah se skratio. Postajalo mi je vruće. Boško je nosio flašu vode sa sobom i zamolila sam ga da mi da malo vode da se umijem! Pomoglo je. To su oni trenuci kada se osećamo svi potpuno "bratski" na stazi i takav osećaj mogu da imaju samo trkači i trkačice - dugoprugaši! S druge strane, noge su funkcionisale besprekorno.
Dobro poznati Bulevar Milutina Milankovića sam prošla potpuno u magnovenju. Gledala sam 2m ispred sebe i nesvojstveno meni, trčala sam ćutke. Skoro pred ulazak u Milentija Popovića, Kaća me je pitala da li sam dobro, rekla sam da jesam iako nisam bila sigurna da li je to istina, ali da ćutim jer "štedim snagu". Rekoh joj "dok god sam na nogama i trčim pored tebe, dobro sam!". Ali me je zabrinjavalo to što se ne sećam detalja te ulice, kao da je poslednje što sam videla "Vero" sa leve strane i posle toga "nesvest".
U Milentija Popovića je nastala prava mala drama u meni. Sada mi se trbuh grčio, dah se skratio i pomislila sam da ću uskoro "baciti peglu". Nemam pojma kako to izgleda povraćati od napora, jer nikada nisam doživela takav napor, ali negde sam bila spremna i za takav razvoj situacije. Kad postaneš trkač maratonac, mnoge stvari postaju prirodnije.
Negde kod Sava Centra na okrepnoj stanici su služili PECIVO.Moram priznati da sam pomislilia da mi se ozbiljno pomutilo u glavi jer mi nije bilo jasno ko bi ikada jeo kiflu na maratonu! Možda sa džemom? ali praznu svakako ne.
Kad smo skrenuli kod "Dejtonke" u Lenjinov Bulevar (u glavi mi se palila crvena lampica otuda i stari naziv ulice!), Kaća mi je rekla da gledam samo 2 m ispred sebe i ne gledam u daljinu Brankov most. Iz te perspektive, most se činio kao nepregledno brdo. Rekla sam sebi "mogu ja to" a i već sam ko zna od kada gledala samo 2 m ispred sebe.
I opet je tu bilo odvajanje. Maratonci su nastavljali u drugi krug ka Zemunu a mi polumaratonci, ka Brankovom mostu. Tu na odvajanju, primetila sam jednog simpatićnog momka-maratonca, koji je lakim koracima grabio napred. Taj graciozni prizor mi je dodao malo energije. Priznajem! I ja imam dušu. :)
Govorila sam sebi, skoro je kraj, skoro je kraj.
Krenuli smo na most i po prvi put osećam da mi i sunce i vetar prave ozbiljan problem i po prvi put osećam da više ne mogu da držim korak sa Kaćom. Rekoh joj da usporavam da bih uspela da izdržim preko mosta, a most je dugačak čitav KILOMETAR i dva univerzuma pride! Ostajem sama na stazi i borim se. Lakše mi je jer ne moram nikome da polažem račune, a mogu i da psujem do mile volje! Pera Vlatković i njegova sestra su tu oko mene, nekad ispred, nekad iza..Pera me bodri, ali osećam da moram sama da preguram.
Na ulasku u Brankovu ulicu sam osetila dno i počela da šetam. Bila sam na korak od odustajanja, a onda sam se setila...Biljana Tadić me čeka na uglu Brankove i Narodnog fronta; tata i sestra u Narodnog fronta; na meni je BELhospice majica - kako se uopšte usuđujem da mislim o šetnji? Kad dotakneš dno, odbij se snažno i izaći ćeš na površinu. Posle 20m šetnje, nastavila sam trkom!
Ljudi su aplaudirali na sve strane što je ulivalo veliku snagu. Čak ni ono parče Kneza Miloša kod Londona nije mi tako teško palo, jer su ljudi skandirali, čuli su se trubači i kao da su svi došli tu zbog mene, da navijaju! Bila sam presrećna!! U mom gradu, moji Beograđani mi tapšu!! Videla sam cilj! I shvatila da za planiranim pejsom zaostajem samo 1 MINUT i 26 sekundi!
Na cilju me je čekala sestra Ana, tata i moja koleginica sa fakulteta, takođe polumaratonka, Slađana Đunisić! Toliko utisaka, nisam znala kuda da gledam. Dobila sam finišersku medalju i medalju BELhospice-a! Veliki put, čini mi se od 15 godina je iza mene! San je ostvaren!
Ali nije tu kraj - idemo dalje! Vidimo se u Novom Sadu na noćnom polumaratonu! A pre toga u Kuli :)
PS. Hvala mojim donatorima koji su prepoznali moje humanitarne ciljeve, podržali moje trkačke napore i uplatili novac za BELhospice! Hvala mojoj sestri Ani (Aini Hamano), stricu Dušanu Anačkovu i prijatelju Rabinu Moisu Navonu.
PPS. U ponedeljak smo se valjali od smeha kada su izašle neke fotografije koje su nam svima još više ulepšale učešće na Beogradskom maratonu!
Ovde sam ja, u paničnoj potrazi za Nevenom upala u kadar sa njenim kolegama i koleginicama koji su učestvovali u humanitarnoj akciji "Deca leptiri"
I najzad, fotka koja je postala "viralna" i kruži društvenim mrežama sa nebrojenim lajkovima a na kojoj je moj drug Steva <3 gde nam pokazuje kako se pravilno finišira! Nadam se da će ova fotografija dobiti nagradu za najurbaniju fotografiju a da će nagrada biti planina od slatkiša! :)
