Pre neko veče sam, izrevoltirana činjenicom da mnogo dugo nikog nisam volela(što kod mene nije normalno, ja uvek moram da imam nekog prema kome nešto osećam, bez nade u to da će mi išta biti uzvraćeno, samo radi sebe) sela sam i pokušala da se setim imena muškaraca u svom životu u koje sam zaista bilo zaljubljena. Neću da lažem, pokušavala sam više puta da zavolim ali prosto nije išlo. Jedan je ostao ispod kože. Sve ostalo je bilo privremeno, prividno. Kad želiš da je nešto tu i sam poveruješ da ono postoji.I postoji, da. Ali samo u toj jednoj osobi koju kriješ. Neću ovo pisati kao da pišem njemu, odavno ne znam ni da li me se seća, prošle su godine. Ne želim ni da naslutim zašto još uvek ima moj broj telefona, tako je pametnije. Što manje čovek o čoveku zna, to je srećniji.
Ali mi jedno nikad neće promaći. Kaže jedna pesma “Da bar jedno drugom nismo zakasnili za par ljubavi.” Kao da je neko vodu koja čini moj život, isipao na platno na kom je bila naslikana moja ljubav. Život nas je potopio. Ali uopšre neću da kažem da verujem u one “zamalo ljubavi” jer sve što je bilo zamalo nije ni valjalo. Sve to, jeste bio neki oblik ljubavi ali nedovoljno dobar i vredan da bi opstao. Kad je nešto ljubav, to traje. Kad je nešto ljubav, ne postoji zamalo.
Mogla bih da nas branim i da govorim kako smo bili mnogo mlađi nego što smo sada i da je zbog toga sve to olako postalo “zamalo” Ali još tada smo znali šta želimo od sveta. Ja sam mu obećala knjigu o njemu, on je obećao mnoge stvari. Ja sam svoje ispunila a za njega već ne znam. Bojim se da čujem. Možda, jer sam pre par dana preturala po nekim fotografijama sa događaja koji su mi najvažniji u životu. Na par njih je bio i on. Ne kao neko ko je došao tu zbog mene, ne kao neko koga sam ja zvala niti neko ko je planirao da se na slici nađe. Bio je slučajno tu. Slučajni prolaznik, čovek koji je u pogrešno vreme bio na pogrešnom mestu. Na poslednjoj je, čak, okrenuo glavu. Valjda zato što nije hteo da jednog dana pogledam te uspomene, ugledam njegovo lice i umesto da budem srećna što sam to proživela, ja se pitam šta bi bilo kad bi bilo. Kad istekne lična karta, ti uzmeš novu.. A šta radiš kad istekne ljubav? I to ona, za koju misliš da bi mogla i da se ekranizuje. Da se o njoj snimi i film. Možda imam odgovor na to. Kad istekne takva vrednost, kasnije godinama to ponovo tražiš. Ne samo u ljudima, tražiš u svemu. U filmovima, knjigama, događajima. Listaš i misliš “Ček samo da nađem nešto što bi me podsetilo na ono naše..” Izbedačiš se svaki put kad ne pronađeš. Svaki put kad upoznaš osobu i ne osetiš se tako ponovo. Kriviš sebe jer ti ništa više nije dalo tako jak osećaj kao što ti je tada bilo dato na čuvanje. Kriviš sebe jer napuštaš. Odlaziš. Ne pružaš šanse. Prvo period krivice. Pa period shvatanja. Pa period prihvatanja. I na kraju, posle nekih 87 stotina dana, kažeš sebi da je sve to u redu. I da je sve to život.I nije greh da bude tako. Nije loše ako ne osetiš to ponovo. Vrlo je verovatno i da nećeš. Neki osećaji su stvoreni samo za određene ljude i to su činjenice. Ne zadrhtiš pred svakim. Ne budeš ogoljen pred svakim. Ali to ne znači da nikad nećeš. Kad si mlad, veuješ da sve to može da traje večno. Upoznaš jednom i misliš da se nikada nećete rastati, misliš da je život toliko jednostavan da je potrebno samo da se dvoje vole da bi sve funkcionisalo. U redu je što misliš tako. I u redu je da ti bude krivo kad shvatiš da nije sve baš toliko jednostavno kao što je možda na filmovima. Samo nemoj da brineš. Nisu sve ljubavi iste jačine niti su osećanja istog intenziteta ali mogu da budu mnogo vrednije od onih koje su strastveno počele i strastveno se završile. To što je nekad bila oluja sada zameni nečim mirnijim. Ne mora sve uvek da bude burno. I ne moraš da misliš da nije ljubav ako nije katastrofalno i napeto. Samo nemoj da gubiš veru u ljubav. Vere ima, tu je. I možda baš tebe čeka da je prigrliš i ne puštaš. Samo nemoj toliko da se pronalaziš u onim stihovima “ Da bar nismo jedno drugom zakasnili za nekoliko ljubavi.”
Svi ponekad kasne. Važno je i da im se pruži šansa da objasne zašto su zakasnili.
Ponekad i zakasne kad se uplaše..
od toga da bi ponovo mogli da vole kao što su nekad.
i od toga da će se sve završiti kao i prvi put.
Mislite o tome..
Možda i vi nekome kasnite.
Pa će vas svakako primiti da uđete.
TEODORA
titsay
germansingergirl
gummygunk
dededos
theartofmadeline
jacobvanloon
blakekathryn
