#bajker

[nszwer]

96. Lin - poslušni Kinez

Bio mi je pomoćnik u kuhinji gde sa radio na bušotini u Africi...

Postali smo bliski... bliži nego što mnogi pomislle...

Pročitajte i posedujte na: payhip.com/bajkerbezadrese

[nszwer]

Sve priče i kompletan serijal na:

payhip.com/bajkerbezadrese

fansly.com/nszwer

[nszwer]

95. N'guomo prljava prodavačica

Seoska, priručna pijaca u Africi...

Tu ima svega i svačega, pa i sexa...

Pročitajte celu priču i serijal na:

payhip.com/bajkerbezadrese

fansly.com/nszwer

[nszwer]

Nastavak priče kao i ceo serijal na:

fansly.com/nszwer

payhip.com/bajkerbezadrese

[nszwer]

94. Harold direktor bušotine

Stigao je novi direktor... Skroz mo odgovarali jedan drugom...

Olakšao mi je boravak i rad na bušotini u Africi...

Čitajte na:

payhip.com/bajkerbezadrese

[nszwer]

Nastavak priče kao i ceo serijal imate na:

https://fansly.com/nszwer

[nszwer]

93. Menadžerka Mishel

Bila je glavna na bušotini u Africi...

Osvojio sam je...

Moje priče kao knjigu možete čitati i posedovati na:

https://payhip.com/bajkerbezadrese

[nszwer]

92. Železničar Anvar

Šetao sam tako gradom i čekao da dođe tri sata kako bih uhvatio voz za Homs. Homs je mesto pored koga se nalazila naftna bušotina i kompleks, koji smo mi zvali baza, u kome je trebalo da radim.

Pošto je bila velika vrućina, par puta sam morao da svratim i popijem malo limunade. Da, limunade, sa pivom nisam smeo da rizikujem.

Krenuo sam polako ka železničkoj stanici, jer se bližilo vreme polaska voza za Homs.

Sranje.

Naišao sam na blokiranu ulicu. Na sred ulice su stajala policijska vozila i priručne rampe, koje nisu dozvoljavale prolazak. Naoružani policajci su stajali pored barikade i vodili računa da niko ne prođe.

Prišao sam i prvom policajcu pokazao rukom da želim da prođem. On mi nešto ljutito odgovori na arapskom. Onda ga ja upitah na engleskom kako da dođem do železničke stanice, na šta se on okrete i pozva nekog kolegu. Ovaj priđe i ljubazno na lošem engleskom mi se obrati:

- U čemu je problem?

- Trebam da uhvatim voz u 3 za Homs. Ja tamo radim, a vi ste blokirali put. Da li se može proći?

- Ne. Racija je.

- Kada ćete biti gotovi?

- Ne znam. Za sat, dva.

- Otići će mi voz, šta da radim?

- Idite ovom ulicom. – Reče on i pokaza mi rukom. – Pa obiđite ceo kvart. Posle nekih 500 metara ćete se vratiti na ovu glavnu ulicu iza barikade.

- Hvala.

Krenuo sam putem koji mi je policajac pokazao, zabrinut da li ću stići na vreme za voz. Srećom nalete neki taxi i ja ga zaustavih. Vozač krenu i ja se udobno smestih na zadnje sedište. Međutim, vozač je počeo da vozi nekim čudnim ulicama, i imao sam osećaj kao da se udaljavamo od železničke stanice. Obratih mu se, a on reče:

- Policija... Blokada... Moramo okolo.

Ništa pomirio sam se sa sudbinom. Možda je stvarno tako bilo, a možda je taxista hteo da me vozi duže jer je video da sam stranac, pa da zaradi više.

Na velikom satu na zgradi železničke stanice je bilo minut do tri kada me je taxista ostavio. Utrčao sam unutra i jedino što sam uspeo da vidim je poslednji vagon voza kako odlazi iz stanice. Bio sam besan. Vratio sam se do šaltera.

- Dobar dan. Molim vas kada ide sledeći voz za Homs?

- Do sutra ujutru u 9 sati nema ništa. – Reče mi ljubazno šalterski radnik.

- Znači nemam nikakav prevoz do tamo?

- Na žalost ne.

Sranje. Seo sam na drvenu klupu u holu i razmišljao šta da radim. Nije mi se ostajalo još jednu noć u Tripoliju, a i sutra u toku dana sam se morao javiti na posao. Hol železničke stanice je bio prazan. Tada naiđe neki čovek u uniformi železničara. Ustao sam i pitao ga:

- Gde vam je autobuska stanica?

- Uh... Daleko. U drugom delu grada.

- A da li znate kada i gde imam prevoz za Homs? Možda avion.

- Ne znam. Voz imate tek ujutru u 9 sati.

- To znam, ali ja se moram javiti na posao sutra.

- Znate šta... Za dva sata u 5, kreće odavde teretni voz za Homs. Vidite pitajte mašinovođu, i… – Onda on protrlja kažiprst i palac. – Ponudite mu malo para. Mislim da će pristati da vas vozi. Niste vi prvi koji kasni na voz.

- A gde to mogu da proverim, gde da ga nađem?

- Voz polazi sa trećeg perona, čak mislim i da je već postavljen. Mašinovođa ako nije u lokomotivi, onda je negde oko voza.

- Hvala.

Izašao sam ponovo na perone. Stvarno, na trećem peronu je već bio postavljen teretni voz. Manevarka je na zadnjem kraju prikačinjala još nekoliko vagona na postojećoj kompoziciji. Ugledao sam da mašinovođa sedi u kabini lokomotive i jede jabuku. Prišao sam do lokomotive i pokušao da ga dozovem. On me od buke koju je stvarao motor lokomotive nije čuo. Video me je tek kada sam se malo odmakao i mahnuo mu rukom. On otvori mala vrata kabine i siđe sa lokomotive. Obratih mu se na engleskom (inače ovo je zemlja gde skoro svaki stanovnik zna engleski ili francuski, možda loše, ali za sporazumevanje dovoljno):

- Da li ovaj voz ide za Homs?

- Da u pet.

- Rekao mi je vaš kolega da vas pitam da me povezete. Platiću vam.

- Nije problem. Eno tamo… – I pokaza rukom ka kompoziciji. – Treći vagon je poštanski. Unutra je kolega. Recite mu da sam vas ja poslao i sve ćete rešiti sa njim.

- Hvala.

Krenuo sam duž kompozicije i došao do poštanskog vagona. Zalupao sam na vrata i ubrzo se pojavi čovek sa bradom u uniformi.

Brzo smo se dogovorili. Dvadeset dolara promeni vlasnika i on me uvede u vagon. Sada je ostalo samo da sačekam još par sati da voz krene.

U vagonu je bilo prijatno. Iako nije bilo klime, vladala je neka prijatna hladnoća. U stvari taman da ne bude pretoplo. Prvi deo vagona je bio neki magacin u kome su bila pisma i paketi. Prošli smo kroz jedna vrata i ušli u manji deo koji je bio neka vrsta kuhinje i imao dve klupe za sedenje.

- Evo smestite se ovde, ja imam još posla. – Reče on i izađe iz prostorije.

Seo sam na klupi, odigao noge i malo prilegao. Mogao sam da se opustim, sada kada sam obezbedio prevoz do Homsa. Nisam ni osetio kada sam zadremao.

Probudio me je nagli trzaj voza. Krenuli smo. Ustao sam sa klupe i osvrnuo se. Kondukter je stajao leđima okrenut ka meni za šporetom u kuhinji. Tada se okrenu. U rukama mu je bila sveže skuvana kafa.

Tu smo se mi uz kaficu malo bolje upoznali. Zvao se Anvar i radio je kao poštar pri železnici. Bio je to 45-to godišnjak, nizak rastom, snažnog tela i hitrih pokreta. Imao je na licu bradu i karakteritičnu fizionomiju za većinu ljudi koji su pripadali arapskom svetu. Ćaskali smo tako neko vreme uz kaficu. Valjalo je ubiti više od tri sata putovanja.

U jednom trenutku on ustade i sede za susednim stolom.

- Izvini, ali ja moram sada da malo radim. Treba da razvrstam poštu pre nego što stiignemo.

- OK, nije problem, ja ću malo da prošetam, da razmrdam noge.

- Pođi na ovu stranu, ka lokomotivi. Tamo možeš da prošetaš kroz tri vagona. Ovamo su teretni vagoni, a naš se završava za pet metara.

- OK.

Krenuo sam tako da šetam iz vagona u vagon. Konačno sam stigao i do kraja. Kroz prozor sam video lokomotivu. Krenuo sam polako nazad ka poštanskom vagonu. Na pola puta sam zastao, otvorio prozor i zapalio cigaretu. Vreo vazduh me je udario u lice kada sam otvorio prozor. Ipak taj vetar je prijao. Ispušio sam cigaretu i krenuo nazad. Ušao sam u kuhinju poštanskog vagona. Tamo nije bilo nikoga. Anvar je negde nestao. Nastavio sam dalje i ušao u drugu prostoriju. To je bila neka vrsta garderobe. U njoj je bilo nekoliko limenih ormarića za garderobu. Na kraju prostorije su bila jedna vrata. Bila su odškrinuta nekih 10-20 centimetara i shvatih da je to WC. Kroz poluotvorena vrata sam primetio kako se unutra nešto pomera. Bio je to Anvar, ali zašto nije zatvorio vrata, da mu nije pripala muka. Prišao sam bliže i shvatio da ta vrata uopšte nemaju kvaku. Neko je davno razvalio pa se sada ne mogu skroz zatvoriti. Kroz otvor sam video Anvara.

Nastavak kao i posedovanje celog serijala možete dobiti na:

fansly.com/nszwer

payhip.com/bajkerbezadrese