91. Smerna udovica Hatidže
Od ovog trenutka pa nadalje, slede priče iz doba mog života koji sam proveo u Africi. Moram da priznam da je taj deo mog života stvarno ostavio veoma jak utisak na mene.
Ipak je Afrika, Afrika...
Sedeo sam zavaljen u sedištu aviona za Tripoli. Bio sam malo skenjan. Naravno, posao sam dobio veoma lako, zahvaljujući već prethodnom mom angažmanu za istu kompaniju.
Ono što me je skenjalo su razne priče kojih sam se naslušao pre polaska na put. To su bile priče tipa, kako je Libija zemlja sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Taj podatak je govorio da je tamo mnogo šta zabranjeno, što je za nas ostale bilo normalno. Pre svega mislim na alkohol i sex. Priče o patrijarhalnoj muslimanskoj zemlji i njihovim smernim ljudima, me je malo pokopala, jer su alkohol i sex stvari bez koje ja teško živim.
Da to i nije baš tako brzo sam se uverio. Pored toga što su stranci imali određene popuste po pitanju alkohola, u smislu da su ga mogli konzumirati u određenim količinama, na određenim mestima i slično, izneću i podatak da ni njihovo stanovništvo nije baš toliko smerno kao što želi da se prikaže.
Na aerodrom u Tripoliju sam sleteo par dana ranije nego što je trebalo da se javim na posao. Hteo sam pre svega da malo osetim atmosferu zemlje u kojoj po prvi put dolazim, a i mesto u kome sam trebao da se javim za rad je bilo udaljeno nekih 250 kilometara od Tripolija.
Nakon carinskih formalnosti, napustio sam zgradu aerodroma i potražio taxi. Rešio sam da pronađem smeštaj i tu noć provedem u Tripoliju.
Izašao sam iz klimatizovanog taxija na afričku vrelinu. Brzo sam našao smeštaj u jednoj privatnoj kući. Bila je to neka vrsta pansiona za strance.
S obzirom na namenu, u njemu se mogao točiti alkohol, ali isključivo za strance. Uskoro sam saznao da se od alkohola služe samo vino i pivo, što je meni bilo dovoljno.
Osvežio sam se od napornog puta i izašao napolje. Ceo dan sam proveo u šetnji. Razgledao sam grad i pokupovao neke stvari, koje sam smatrao da će mi biti neophodne narednih dana kada budem počeo da radim.
Popodnevnu vrućinu sam izbegao u jednom lokalu. To je bio lokal gde su se prodavali tompusi na komad i točilo pivo. Za početak, meni sasvim dovoljno.
Već je polako padao mrak i ja se zaputih ka pansionu. Ušao sam unutra i za recepcijom umesto recepcionera, sada je bila jedna žena. Zanesen tako u mislima ja joj se javih na srpskom:
- Jugoslavija. – Kliknu ona radosno.
- Da... – Bio sam zbunjen.
- Moj muž... Učila Jugoslavija... On oficir... Sada mrtva... – Mucala je na teškom srpskom jeziku.
Pošto mi je sve to bilo simpatično, poželeo sam da se upoznam sa njom malo bolje.
- Da li mogu da dobijem jednu kafu? – Govorio sam polako, slog po slog, kako bi me lakše razumela.
- Kafa? Da. – Reče ona veselo uz osmeh. – Sedi ovde. Odmah donesem.
Hatidže, kako se je zvala gazdarica pansiona je bila žena svojih 40 godina. Imala je veoma lepo lice, tako karakteristično za žene sa tog podneblja. Na glavi je imala obmotanu belu maramu, a na sebi široku i dugačku haljinu do zemlje. Nepravilan oblik haljine nije mi dozvoljavao da razaznam kakvo joj je telo, osim što sam naslućivao da ima velike sise. Ubrzo se je pred nama na stočiću dimila topla kafa, i nas dvoje se opustismo uz razgovor.
- Pa kako ide posao? – Upitah ja tek da nešto kažem.
- Nije loše, samo znaš. Žena u ovaj svet teško. Pogotovo ja nema deca.
- Pa zar ne možeš da se udaš ponovo?
- A... Ne nikako. Moj muž visoki oficir i poginuo. Ja ovu kuća dobila od država. Ako se uda sve izgubim.
- Kako si naučila srpski?
- Moj muž dok živ. Mi svako leto na more u Ulcinj. I moj muž dobro govori srpski.
- Nego reci ti meni, gde ja ovde mogu da nađem ženske... Zabavu?
- Ima javna kuća, ali samo za ne muslimani i stranci.
- Ma ne to. Neću da plaćam. Mislio sam zabava.
- A gde se ti zabavljaš? – Upitah ja bezobrazno.
Sada je Hatidže smerno spustila pogled na dole, namestila maramu na glavi i tiho rekla:
- Što? Nisi ti tako matora.
- Ja želi, ali nema gde, a i muž mrtav.
- Pa dobro, svaka čast njemu, ali ti moraš da nastaviš da živiš.
- Znam. Moj muž mrtav 10 godina. Ja prežalila sam ga, ali drugi loše kažu o meni ako se zabavljam.
- A šta ako drugi ne saznaju da se ti zabavljaš? – Sada sam hteo da iskoristim situaciju i napadnem je. Iako nisam znao kakvo telo ima, palilo me je njeno lice, naročito ta njena pušačka usta.
- Pa ne može ovde zabavljati, drugi odmah vide sve.
- Ja znam kako možeš da se zabaviš, a da niko ne vidi i ne sazna.
- Kako? Nemoguće... – Reče ona opet stidljivo gledajući u pod.
- Pa možemo se zabavljati kod mene u sobi i niko neće znati, a ti nećeš izaći iz svoje kuće. – Sada već nisam imao šta da izubim. Ako bude sexa super, ako ne, vreme je da idem na spavanje jer sam kafu popio.
- Ti si lud. Nikako! – Odgovori ona, mada sam bio siguran da sam u glasu osetio da ne misli tako.
- Ništa odoh onda ja na spavanje. Laku noć.
Popeo sam se uz stepenice u svoju sobu. Na brzaka sam se istuširao. Otvorio sam prozor jer je bila topla noć i tako go i skoro mokar legao na krevet. Samo što sam se bacio na krevet, začuo sam tiho kucanje na vratima. U početku nisam bio siguran da li neko stvarno kuca ili mi se to čini. Kucanje se ponovi, ovoga puta malo jače, ali još uvek tiho.
Ustao sam i otvorio vrata. Ispred je stajala Hatidže. Pogled joj je bio uperen u pod, a ruke prekrštene u visini stomaka.
Ovo je samo početak - ostatak priče i ekskluzivni sadržaj su na fansly.com/nszwer
