To vam je kao sudar dve različite klime, očekivala sam previše, i onda sam se suočila sa nekom realnijom slikom sveta. Ne mogu čak ni da opišem taj osećaj kako treba. Euforije koje sam nekada imala, nestale su. Očekivanja od prijatelja, od neke velike ljubavi kao iz filmova, od posla kojeg volim. To je život, nije ništa drugo. Ali žao mi je što sam baš retko entuzijastična, a nekada mi je to bilo tako prirodno. Da li je to život? Sumnjam. Drugi oko mene itekako imaju entuzijazma, energije i radosti. To je već do mene.
Možda sam dobila neke druge kvalitete zauzvrat i treba više da se usmerim na njih, a manje na melanholiju zbog onoga što sam izgubila? Možda.
Večeras nije takva noć.
Noćas je pravo vreme za “Riblju Čorbu”, bezrazložno kasno leganje i prisećanje na sve ono što sam bila i više ne mogu nikada biti.
Sve je to okej.
To je život. I to sam ja.
