Mada zvuči neumesno, pitanje zašto ljudi žele da imaju decu nije neopravdano.
2008, savezna američka država Nebraska dekriminalizovala je napuštanje dece. Potez vlasti bio je iznuđen konstantnim rastom stope infanticida u toj državi. Zakon je parovima nespremnim da se staraju o svojoj deci omogućio da ih ostave na za to predviđenim lokacijama, bez straha od hapšenja i krivičnog gonjenja. Konkretan set propisa razlikovao se, međutim, od sličnih akata koje su neke američke države već imale. Usled previda zakonodavca, u njega nije uneta odredba koja precizira starosnu granicu za napuštenu decu.
Par nedelja od usvajanja, roditelji su počeli da koriste zakonsku mogućnost da bez pravnih posledica napuste decu. Kvaka je u sledećem: Nijedno od ostavljene dece nije bilo novorođenče. Nakon nekoliko meseci, statistika je bila otprilike ovakva: od 35 dece ostavljene u državnim bolnicama i policijskim stanicama, njih 22 imalo je više od 13 godina. Zabeležen je i slučaj oca, koji je ostavio svoje devetoro dece, uzrasta između jedne i 17 godina. U Nebrasku su počeli da stižu i roditelji iz okolnih država, u kojima slične zakonske mogućnosti nisu postojale.
Slučaj Nebraske otvara zanimljivo pitanje: Kada ne bi postojale krivične konsekvence, koliko bi roditelja ostavilo svoju decu? U krajnjoj liniji, ta praksa nije ni nova ni tako neuobičajena. Samo u SAD, u svakom trenutku postoji oko 400.000 dece koja čekaju da budu usvojena, data u hraniteljsku porodicu ili zbrinuta na neki drugi način. Dešava se i da usvojitelji naknadno napuste dete i daju ga na usvajanje.
Američki njuz magazin Atlantic, u članku “Ne želeti decu je sasvim normalno“, opisuje nedavno tok jednog treda na na sajtu Secret Confessions. U februaru 2009, na sajt se ulogovala žena pod imenom Ann i ostavila kratak komentar:
Depresivna sam. Mrzim što sam mama. Mrzim što sam nezaposlena mama.
Na sajtu koji obično generiše desetak komentara po “ispovesti”, ispod kratkog unosa Ann, tred je aktivno rastao i tri godine kasnije.
Žena koja je u drugom stanju ostala u svojoj 42. godini, napisala je sledeće:
I ja mrzim što sam mama. Svaki dan je isti. Razmišljam da će tako biti do moje 60. godine, kada će mi život praktično biti gotov.
Izvesna Gianna je pak ovako komentarisala:
Volim svog sina, ali mrzim što sam majka. Biti majka je nezahvalan, monoton, iscrpljujući, razdražujući i opresivan posao. Majčinstvo je poput zatvorske kazne. Ne mogu da dočekam puštanje na uslovnu slobodu, što će se desiti kada moj sin napuni 18 godina i, nadam se, ode na studije.
Među odgovorima na “ispovest” Ann ima veoma malo primera majki slomljenih pod teretom siromaštva i/ili samohranog roditeljstva. Sudeći po onome što su pisale u svojim komentarima, pretežno se radi o ženama solidnog socioekonomskog statusa. Kada bi mogle da vrate vreme, izbegle bi da budu majke, ali iz razloga koji su atipični u odnosu na ono što najčešće čujemo na ovu temu. Ove žene “ispovedaju” da im je status majke život učinio jednoličnim; žale se na slabu uključenost svojih partnera u staranje o zajedničkoj deci; neke svedoče da su ih partneri praktično primorali da slučajnu trudnoću iznesu do kraja i rode dete koje uopšte nisu planirale i/ili želele. Preovlađujući sentiment je, međutim, sledeći: Osećaju da im je život postao u potpunosti podređen deci, do mere da su izgubile sopstveno ja.
Iz iskaza samih žena vidi se da su neke od njih naprosto loše procenile sopstvenu spremnost za roditeljstvo. Ali, kakav bi izbor imale da jesu? Uprkos emancipaciji – i žena i muškaraca – odricanje od roditeljstva – opet nezavisno od pola – predstavlja težak, često socijalno neprihvatljiv izbor. Retko koja sredina takve pojedince ne izlaže “unakrsnom propitivanju”. S druge strane, od ljudi koji postanu roditelji retko se, ako uopšte, traži obrazloženje takve odluke.
