Spasila sam se sama
Vratio si se sa mirisom tuđih gradova
u kosi,
kao da si osvojio svet
a izgubio adresu.
Stajao si na mojim vratima
kao kiša koja zna da nema gde,
ali ipak pada.
Nisam ti otvorila odmah.
Pustila sam da tišina
odradi svoje —
ona zna da boli jače od reči.
Sećaš se kako si me lomio?
Kako si me ljubio kao da goriš,
a odlazio kao da nikad nisi bio tu?
Ja se sećam.
Sećam se postelje koja je mirisala
na dim i znoj,
na obećanja bačena kroz prozor
u tri ujutru.
Sećam se kako sam te čekala
kao budala
sa karminom razmazanim
i ponosom na podu.
Ali znaš šta?
Ja više nisam ta žena.
Moje suze su presušile
i od njih sam napravila vino.
Sad pijem sebe,
i jaka sam.
Moje noge više ne drhte
kad te vidim.
Drhte samo zidovi
jer znaju —
nećeš me više rušiti.
Strast još postoji.
Gori ispod kože,
u stomaku,
u načinu na koji te gledam.
Ali sad ja biram.
Ako te poljubim,
to je zato što hoću,
ne zato što mi trebaš.
Ako te skinem,
to je jer želim da osetim vatru,
ne jer se plašim samoće.
A ako zatvorim vrata —
to je zato što sam konačno
naučila
da ljubav ne sme da boli
više nego što greje.
Noć je tiha.
Ti stojiš.
Ja stojim.
Ali ovaj put,
ja ne čekam da me spasiš.
Spasila sam se sama.
