🖕🏻Mistična🖕🏻

Ideas load the gun, but Instinct pulls the trigger! ✍🏻🫦💦💫

[tvoja-tt]

Dostojevski je napisao, ,,Ako čovek ima savest, patiće zbog svojih grešaka. To će mu biti kazna kao i zatvor." T.T.

[tvoja-tt]

Duguješ mi

Duguješ mi grad.

Ne onaj sa razglednice,

nego onaj pravi — znojav, glasan, pijan, živ.

Duguješ mi pozorište,

da sedimo u mraku i ćutimo

dok neko drugi na sceni govori naše rečenice.

Duguješ mi bioskop,

i šetnju posle njega,

onu kad se film još lepi za kožu,

pa hodamo sporo

kao da smo i dalje u nekoj tuđoj priči.

Duguješ mi stend up komediju,

da se smejemo naglas

svim tragedijama koje su nas skoro ubile.

Duguješ mi pivo u pabu,

ili koktel za šankom,

dok gledamo konobaricu

kako vodi svoj mali rat sa životom

i nosi čaše kao da nosi sudbinu.

Duguješ mi Beograd noću,

ulice koje mirišu na dim,

na parfem,

na obećanja koja lažu,

ali lepo lažu.

Duguješ mi ručak u Skadarliji,

violinu koja plače između stolova,

čašu vina,

i onaj pogled preko stola

kad oboje znamo da smo gladni nečeg većeg.

Duguješ mi pizzu u Bucku,

makar red bio dvesta metara dug.

Neke stvari vrede čekati.

Ti si, valjda, jedna od njih.

Duguješ mi jutro,

ono mamurno i iskreno,

i tehno žurku pre podne

gde sunce udara jače od basa.

Duguješ mi katakombe ispod Kalemegdana,

da hodamo kroz vlagu i kamen

kao dvoje koji traže izlaz iz sebe.

Duguješ mi Slona, Žirafu i Leoparda,

da gledamo životinje iza rešetaka

i pravimo se da mi nismo isti takvi.

Duguješ mi trke na hipodromu,

da se kladimo na pogrešne konje

kao što smo se kladili jedno na drugo.

Duguješ mi Košutnjak,

žurku među drvećem,

znoj, muziku i noć

koja ne pita za posledice.

Duguješ mi podršku na maratonu,

da me čekaš negde pred kraj

kad mi noge otkazuju,

jer ljubav je često baš to —

neko ko te čeka kad jedva dišeš.

Duguješ mi male, zavučene kafiće,

tihe stolove,

šolje koje se puše

i razgovore koji ostaju.

Duguješ mi večeru na Savi,

na brodu koji ne ide nikud,

a ipak putuje,

kao nas dvoje.

Duguješ mi tehno žurku na ski stazi,

hladan vazduh, vruća tela,

i muziku koja udara u rebra

kao srce kad se seti da je živo.

Duguješ mi mnogo toga.

Ali najviše od svega,

duguješ mi sebe

onakva kakava si bila

kad si me prvi put pogledala

kao da sam grad

koji jedva čekaš da osvojiš.

tvoja-tt

[fakeprofile16]

Nekad je dovoljno da samo jako zagrliš svoje misli i vidiš u kakvom si kurcu

[lupusinfabulaa]

Dobro sam, dobro si. Drago mi je da smo se čuli. I još hiljadu prećutanih riječi. Ništa, čujemo se, čuvaj se.

[tvoja-tt]

Hvala na pažnji.

Ne onoj pristojnoj, iz fotelje, uz klimanje glavom. Nego na pravoj pažnji — kad zastaneš na sekundu i shvatiš da ovo nije priča za kafanski sto, nego za preživljavanje.

Ja sam prošla stvari o kojima ljudi šapuću, ili ih guraju pod tepih jer im kvare raspoloženje. Prošla sam mrak koji nema romantiku, nema filter, nema muziku u pozadini. I ne, neću da ga ulepšavam da bi nekome bilo lakše da sluša.

I znaš šta je najčudnije?

I dalje sam tu.

Ne savršena. Ne popravljena. Ne “izlečena” kako to vole da kažu u nekim lepim, sterilnim rečenicama. Nego živa. Sa svim pukotinama, ogrebotinama i ožiljcima koji ne staju u rečenicu.

Ne pijem tablete da zaboravim. Ne sedim svaki dan na kauču da analiziram svaku misao. Nekad uzmem pivo. Nekad vino. Nekad samo sednem i ćutim. I podsetim se da — dišem jebote. To je dovoljno za taj dan.

Ovo mesto… ova stranica… ovo je moj ventil. (Šesnaest godina.) Moj način da ne eksplodiram u tišini. Napišem dve, tri rečenice. Nekad monolog. Nekad nešto što liči na pesmu. I to nije umetnost zbog publike.

To je borba.

Ovo nije “pogledajte mene”.

Ovo je: **“nemojte da odustanete od sebe.”**

Jer kad te život samelje, kad te ljudi izdaju, kad ti uzmu i ono što nisi znao da može da se uzme — ostane samo jedno pitanje:

Hoćeš li se dići ili ćeš ostati dole?

Ja sam odlučila da ustanem. Ne svaki put elegantno. Nekad krvavo, nekad prljavo, nekad jedva. Ali ustanem.

I ako išta treba da zapamtiš iz svega ovoga, nije moja priča.

Nego ovo:

Ne duguješ svetu savršenstvo.

Duguješ sebi da ne odustaneš.

Hvala na pažnji, laku noć.

Tvoja-tt

[tvoja-tt]

Nekad

Nekad sam pisala kao da imam kontrolu nad svetom. Kao da su rečenice vojnici, a ja komandujem — kratko, precizno, bez drhtaja. I svaka bi pogodila pravo tamo gde treba. U grlo. U srce. U istinu. Danas… danas mi se čini da me reči više ne slušaju. Kao da su shvatile da nisam više ona ista ja.

Nekad sam iz noći ulazila pravo u jutro, bez pauze, bez griže savesti. Umorna, ali živa. I radila sam kao da sam spavala deset sati. Sad me umor stigne i kad ništa ne radim. Ironija, jel’ da? Čovek odraste pa se umori od života koji je nekad jurio.

Sećam se kiše. Ne ove dosadne što te nervira dok ideš negde, nego one prave — što te zatekne, pa odlučiš da ne bežiš. Staneš. Pokisneš. I smeješ se kao budala jer si, prvi put toga dana, stvarno tu. Živ. Slobodan. Malo lud. Danas ljudi beže od kiše kao od istine.

Kalemegdan… zalazak sunca koji ne pita koliko imaš para, ni ko si, ni gde ideš. Samo dođe i pokaže ti da postoji nešto veće od tvoje drame. I nekad je to bilo dovoljno. Danas ljudi traže spektakl, a ne vide čudo koje im gori pred očima svako veče.

Pivo na klupi. Nije bilo dobro pivo. Nije bila ni neka klupa. Ali bilo je naše. I to je bilo dovoljno da izgleda kao scena iz filma koji niko nikad neće snimiti — jer nije bio dovoljno “važan”. A bio je sve.

Nekad sam bila slomljena. Onako pravo, bez filtera. Tužna, emotivna, sama… i onda naleti knjiga, rečenica, neka žena koja napiše ono što ti nisi umeo da izgovoriš. I odjednom nisi više sam, nego deo nečega. Smešno je koliko nas malo treba da se sastavimo.

Imala sam vremena. Za kafu. Za sebe. Za tišinu. Danas svi imaju sat, a niko nema vreme. To je valjda napredak.

Uzmem pasoš i odem. Bez plana. Bez para. Sa dvadeset evra i više hrabrosti nego pameti. I znaš šta? Nikad nisam bila sigurnija nego tada kad nisam znala gde ću spavati. Danas znam gde ću biti sutra, pa opet nisam mirna. Objasni mi to.

Nekad sam bila smelija. Možda i pametnija. Ili sam samo manje razmišljala — a to često ispadne isto.

Snovi su nekad bili brutalni, ali moji. Danas… danas su noćne more preciznije. Kao da znaju gde da udare. Profesionalno.

Ipak, nije sve bilo lepo. Nemoj da romantizujemo previše — to rade ljudi koji su zaboravili istinu. Gubila sam. Padala. Pravila gluposti koje bi danas komentarisala kao da sam neko drugi. Ali sam živela. Razumeš? Živela, ne preživljavala.

Skakali smo sa visine bez razmišljanja. Prelazili mostove po ivici kao da je ravno. Krali voće ne da bismo bili mangupi, nego da nahranimo nekog kome treba više nego nama. Nismo imali mnogo, ali smo imali razlog.

Danas imamo sve, pa nemamo ništa konkretno da branimo.

I sad dolazi ono pitanje koje niko ne voli, jer nema lep odgovor:

Ja živim u trenutku. Ponekad nespretno, ponekad pogrešno, ali stvarno.

A ti?

Da li još uvek živiš… ili samo planiraš da počneš?

Tvoja-tt

[tvoja-tt]

Volela sam te

onako kako se ne prašta

ni drugima,

ni sebi.

Tvoja-tt

[tvoja-tt]

Ja sam tvoja

ali ne kao pre

sada znam

koliko malo mi treba

da te zaboravim.

Tvoja-tt

[tvoja-tt]

Nedostaješ mi ali ne dovoljno

da te tražim.

Tvoja-tt

#poetry #writers on tumblr #spilled ink #serbian poetry #balkan vibes #dark poetry #love and pain #raw thoughts #late night thoughts #feelings

[tvoja-tt]

Spasila sam se sama

‎Vratio si se sa mirisom tuđih gradova

‎u kosi,

‎kao da si osvojio svet

‎a izgubio adresu.

‎

‎Stajao si na mojim vratima

‎kao kiša koja zna da nema gde,

‎ali ipak pada.

‎

‎Nisam ti otvorila odmah.

‎

‎Pustila sam da tišina

‎odradi svoje —

‎ona zna da boli jače od reči.

‎

‎Sećaš se kako si me lomio?

‎Kako si me ljubio kao da goriš,

‎a odlazio kao da nikad nisi bio tu?

‎

‎Ja se sećam.

‎

‎Sećam se postelje koja je mirisala

‎na dim i znoj,

‎na obećanja bačena kroz prozor

‎u tri ujutru.

‎

‎Sećam se kako sam te čekala

‎kao budala

‎sa karminom razmazanim

‎i ponosom na podu.

‎

‎Ali znaš šta?

‎Ja više nisam ta žena.

‎

‎Moje suze su presušile

‎i od njih sam napravila vino.

‎Sad pijem sebe,

‎i jaka sam.

‎

‎Moje noge više ne drhte

‎kad te vidim.

‎Drhte samo zidovi

‎jer znaju —

‎nećeš me više rušiti.

‎

‎Strast još postoji.

‎Gori ispod kože,

‎u stomaku,

‎u načinu na koji te gledam.

‎

‎Ali sad ja biram.

‎

‎Ako te poljubim,

‎to je zato što hoću,

‎ne zato što mi trebaš.

‎

‎Ako te skinem,

‎to je jer želim da osetim vatru,

‎ne jer se plašim samoće.

‎

‎A ako zatvorim vrata —

‎to je zato što sam konačno

‎naučila

‎da ljubav ne sme da boli

‎više nego što greje.

‎

‎Noć je tiha.

‎Ti stojiš.

‎Ja stojim.

‎

‎Ali ovaj put,

‎ja ne čekam da me spasiš.

‎

‎Spasila sam se sama.

‎

[tvoja-tt]

Ne nudim smisao, nudim ogledalo.

Ako vidiš sebe — ostani i rasti.

Ako vidiš prazno… idi, i to je okej.

Tvoja-tt

[tvoja-tt]

Ako odustaneš od sebe,

neće te spasti ni ljubav, ni novac, ni ljudi —

jer sve počinje tamo gde si ti stalo/la.

Tvoja-tt

[tvoja-tt]

Ne odustaješ ti zato što ne možeš —

nego zato što si se navikla na poraze kao na jutarnju kafu.

Tvoja-tt

[tvoja-tt]

ŽENE OD ČELIKA

Noć je bila prljava,

ona vrsta noći kad viski peče

a grad izgleda kao loša odluka.

Sedeo sam za stolom,

dim cigarete pravio je krugove

kao stari bokseri oko ringa.

I pomislio sam na žene.

Ne na one iz reklama

sa savršenim osmehom

i praznim očima.

Mislim na one druge.

One koje ustanu kad svi padnu.

One koje nose svet

u torbi zajedno sa računima,

slomljenim snovima

i poslednjom kapljom nade.

Žene koje hodaju kroz život

kao kroz kišu —

bez kišobrana.

Tommy Shelby bi ih pogledao

onim hladnim očima

i samo klimnuo glavom.

Jer znao bi.

Postoje ratovi koje muškarci vode puškama,

ali postoje i oni drugi...

koje žene vode ćutanjem.

I često ih dobiju.

Zato večeras

dok grad tone u mrak

i čaša udara o sto —

nazdravljam vama.

Ženama koje nisu napravljene

od porcelana,

nego od čelika.

Srećan 8. mart.

Tvoja-tt

[tvoja-tt]

If your mind feels tired,

this is your sign.

A simple 7-day ritual for calm, balance, and clarity 🌙 🐢🍀

Check this link 👇🏻👉🏻 https://tinavibesdigital.gumroad.com/l/jnhwqn

[tvoja-tt]

Jedna iz "Italije"

Pila je vino i smejala se ljudima koje nikad više neće videti.

Meni je to bilo važnije od samog grada.

Gradovi su kulise.

Ljudima koje voliš daješ glavnu ulogu.

Na ostrvu smo spavali u malom hotelu gde se čulo more kroz zidove.

Ona je rekla da voli taj zvuk jer je podseća na nešto što nikad nije imala.

Ja nisam rekao ništa.

Nisam znao kako se odgovara na rečenice koje bole i raduju u isto vreme.

Tvoja-tt

[tvoja-tt]

TEBI, KOJI ME NOSIŠ

Kad spojiš njegovu tišinu,

Bukovskog alkohol,

i mene sa svim mojim lomovima,

dobiješ nešto što ne umem da nazovem ljubav,

ali znam da bez toga ne bih postojala.

Ti si muškarac kojem pišem

kao da se ispovedam sudiji

koji me već voli.

I to je najopasnija kombinacija.

Ponekad te gledam

kao Shelby grad —

hladno, strateški,

kao teritoriju koju ne smem da izgubim.

A onda te gledam kao Bukovski bocu —

spas koji me polako uništava.

U meni ima sarkazma,

jer sam se naučila da se smejem

da ne bih plakala pred ljudima.

Ali pred tobom

smeh je samo drugo ime za strah

da te ne izgubim.

Ti me činiš mekšom,

a ja glumim da sam čelik.

Ti vidiš pukotine,

a ja ih zovem karakter.

Dostojevski bi rekao

da sam razapeta između Boga i greha.

Ja kažem da sam razapeta između tebe

i svega što sam bila pre tebe.

U ljubavi sam egoistkinja,

jer želim da me voliš

kao što se voli poslednja istina na svetu.

U isto vreme sam cinična,

jer znam koliko istina košta.

Mrak mi je udobniji od svetla,

ali ti si jedina svetlost

koju ne pokušavam da ugasim.

Ako ti ikad kažem da mi nije stalo,

to je zato što mi je stalo previše.

Ako ti ćutim,

to je zato što te osećam jače nego što mogu da podnesem.

Ti si moja filozofija,

moja čaša,

moj rat,

moj mir.

Moj muškarac

u svim verzijama koje sam ikada napisala.

I ako ikad nestanem iz tvog života,

znaj jedno:

nikada nisam pisala o ljubavi —

pisala sam o tebi,

samo pod različitim imenima.

Tvoja-tt