#miroslavantic

[bleuematinee]

JEDAN IZGUBLJENI RANDEVU-MIKA ANTIĆ

"Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove,

mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad."

[bleuematinee]

NEKOME KO ĆE RAZUMETI-MIKA ANTIĆ

Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave

što niču da ih gaze

nečije trapave zore.

Mi smo zvezde, što ludo

u mrak se strmoglave

i zbog jednog bleska

ne žale da izgore.

Imamo ruke, dobre

kao aprilske laste,

da se grlimo plavo

i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba

što mora da izraste

u pupoljcima vida

ponekome u svetu.

Prejeli smo se svega.

I zubatog. I nežnog.

Sad svako pruža ruke

i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno.

I sve je neizbežno:

i ove istine dobre

i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem,

i svako ume da sanja.

I svako ume da vrišti

i ruši daljine glavom.

I jednako je u nama

i kamenja i grana.

I jednako je u nama

i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi

isto koliko i ružni,

stigli smo gde se gnjura

i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali.

I znamo šta smo dužni.

I šta smo juče hteli.

I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo, al nismo

postali pepeo sivi

od koga bujaju žita

i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,

pa ipak: drukčije živi

od svih ostalih živih

na ovom zbunjenom svetu.

I najzad: tako je dobro

što nismo samo trave,

što talasanja svoja

nijednom vetru ne damo,

već smo zvezde što sjajem

sve nebo okrvave

željne da budu sunce

makar na trenutak samo.

[kuli-jana]

“Kad umrem, jedino će mi biti žao ptica, jer sve vreme sam sanjao letove, pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značaja.”

[maliprinc]

Sedite malo kraj mene kao kraj groba. Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba. Sedite malo kraj mene Vidite: opet sam dobar. Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza kao streljanom vojnom beguncu. Proletele su ogromne zlatne kočije kroz naše utrnule oči, – a mi ih sačuvali nismo.