Ponekad kreneš na filmski maraton. Spremaš se, žuriš. Uhvatiš trolejbus u pravom momentu, ili ti se čini da je momenat pravi. Uđeš i ne zakasniš na prvi film koji se projektuje. Na tom putu sve ti je potaman, gužva nije velika, zelena svjetla na semaforu sijaju u tvoju korist.
Na svu sreću, ili žalost, tako ćeš misliti mnogo kasnije, stigneš na projekciju prvog filma, ali se radnja ne odvija onako kako si htio. Zaplet, rasplet, glavni dio, sve se izmiješa, i više ne znaš da li si uopšte sretan jer si stigao i uhvatio taj prokleti trolejbus.
Cijelim putem si se radovao, sanjao, mislio kako će te film oduševiti, jer je naslov bio idealan.
Cijelim putem si izmišljao scene, zamišljao glumce, crtao pejzaže.
Sada kad si stigao, shvataš da si stigao na jedno veliko ništa.
A možda, da si malo zakasnio, došao bi neki drugi trolejbus, koji prolazi nekim drugim putem, koji bi zapeo u gužvi dok bi crveno na semaforu trajalo predugo.
I onda bi, na koncu, propustio prvi film, i nikad ne bi saznao koliko očekivanje može da sruši čovjeka.
Ovo nije priča o filmskom maratonu, ni o trolejbusu.
Ovo je priča o prerano zaključanoj sudbini.
Jer koliko god se lahko čini otići, mnogo je teže nego ostati.
