#monotonija

[a-dash-in-the-middle]

[miegantipanda]

Nepasiduok monotonijai.

- -

Vienuoliką metų! O mano kišenėje neatsirado nė centu daugiau. [...] Vienuolika metų prabėgo man prieš akis. [...] Viena ir ta pati kėdė, tie patys judesiai, tie patys pokalbiai. Mačiau save tarp jų - kamuojamą svaigulio priepuolių, geliančiu kaklu, rankomis, su skausmais krūtinėje. Maudė viską. Pramiegodavau visą dieną vien tam, kad vakare vėl eičiau į darbą. Savaitgalius, norėdamas užsimiršti, pragerdavau." –  Charles Bukowski (iš knygos “Paštas”) - -  Photo by Joshua K. Jackson from Pexels

[buggerallsound]

[artctic-monkeys]

Povuci me gore

Vjerujem da na svijetu postoje tri vrste ljudi. Oni koji uspiju zahvaljujući svojoj upornosti, inteligenciji, trudu, radu.. Pužu, penju se, padaju, ali ustaju opet i nastavljaju sve dok ne dođu do vrha. Oni koji su rođeni pod nekom sretnom zvijezdom, bogataši, slučajni dobitnici nekih nenadanih nagrada ili što već, kao i snalažljivi ljudi, koji na kraju dospiju pod sretnu zvijezdu, možda nečiju. Oni koji se rode u lošijim životnim uvjetima ili možda ipak samo s pesimističnim pogledom na svijet. Koji se pomire da ih život neće maziti i već u pubertetu odustanu od nekih snova ili ih možda čak nemaju. Čekaju da ih život odbaci na neki napušteni otok, gdje im je jedina poanta života puko preživljavanje.

I onda se pojavim ja, i ne osjećam se pripadnikom nijedne skupine. Kao kada čekaš u redu za posljednju vožnju vrtuljkom, i odjednom su sva mjesta popunjena. I takva nebitna stvar kao vrtuljak odjednom te učini najmanjim čovjekom na svijetu, pa ti dođe da se skupiš i pretvaraš da si lopta.

Gdje nestane sva ljudska motivacija? Gdje se izgube sva ta maštanja iz glave?

Kao da se jedno jutro probudiš i više ništa nema smisla. Nemaju smisla tvoja dva najdraža doručka koja vrtiš u krug. Jedeš ih, eto tako, da bi imao gdje drugdje razmišljati kako je fino ležati u svome krevetu, osim u samom krevetu. Nema smisla tvoja nova majica, jer je nosiš prečesto na neko isto mjesto.

Nema smisla tvoj odlazak negdje ako ćeš raditi isto što i jučer. Sresti iste ljude kao i jučer. Piti istu, ljutu limunadu, kao i jučer. Možeš ostati i kući, pa makar ćeš upaliti neki novi film.

Monotonija is a bitch. Ona izjeda. Sva tvoja motivacija pada u vrtlog bez dna. Kao i ti sam. Upadaš sve dublje, daha imaš sve manje. Jedini način izlaska iz nje je da se trgneš i promijeniš život drastično na bolje. Ali kako? Odakle čovjeku motivacija da pomjera brda ako mu je teško pomjeriti kašiku? Dok u čaju pravi krugove i gleda svoj izraz, pitajući se što radi sa svojim životom..

A snovi su ipak tu. Negdje na dnu duše, duboko pokopani prašinom svakodnevnice.

Pa dobro gle, dodaj im malo prašine i pokopaj ih zauvijek. Ili se trgni i ne dopusti više nikad sebi da se zapitkivaš o svojoj egzistenciji. Svrstaj se. Svrstaj se u neku od tri, četvrta ne postoji..

[writer-from-another-planet]

Uporno je vraćala stvari u prošlost. Njihove razgovore, događaje-sve je željela da ponovi. Da bude isto. Jer, mislila je da, ako bude drukčije odnos će se raspasti. A ovako je već počinjao. Dan po dan, sve isto. Iste priče, filmovi, sve. Nije se usudila ništa novo da proba. Preraslo u monotoniju, dosadnu. Jednostavno, živjela je u prošlosti. Toliko je ovisila o njoj da, pa skoro da u sadašnjosti nije ni postojala.

[visibledistance]

dostat se na lokální taneční pouštěčku většinou přináší zajímavý hudební iniciace. pamatuju si, jak jsme si z divoký pizzaparty na dnes už vyklizeným varšavským squatu elba odnesli kromě silný bolesti hlavy taky povědomí o některejch legendárních starejch polskejch kapelách v čele s kobrou nockou.

po pátku, kdy jsme se z ljutiće - podniku kam se jezdí po tobogánu - vraceli nad ránem a hučelo nám v hlavě, mám v zásobě odposlouchanej a odtančenej výběr z jugoslávský nový vlny. zážitkem večera ovšem byl geniální sedmdesátkovej hit místní jany kratochvílový josipy lisac - ne prepoznajem ga při kterým došlo i na stagediving z baru a lidi klouzali po rozlitejch lavech zatímco skinhead v bombru líbal v koutě svojí přítelkyni.

při cestě domů se mi pak dž. snažil ukázat, kde se natáčel klip pekinške patke - jedný ze základních punkovejch kapel bejvalý jugoslávie - a nevěřil mi, že je znám, a pak mi tvrdil, že ta poslední deska, to už je něco úplně jinýho. to měl samozřejmě pravdu. už sice nezpívaj, že je nejlepší bejt ošklivej chytrej a mladej, ale strah od monotonije co vyšel v roce 1981 na jugotonu mám od nich nejradši. včetně tohohle smutnýho lovesongu (a decentní vykrádačky disorder).