Skoro, pa evo vec cetvrta godina. Jos uvek nisam nasla nacin da se oprostim od tebe. Jos uvek nisam nasla nacin da ti kazem zbogom. Kao da ne mogu to da uradim, kao da bi to znacilo da cu te zauvek zaboraviti.
Ponekad te sanjam, tako je prokleto stvarno, kao da si jos uvek tu.
Jutrom me obuzme neka jeza, kao da te jos uvek osetim tu pored sebe. Ponekad, pokusavam ponovo zaspati, samo da bih mogla da te pitam jos nekoliko pitanja. Samo da bih te jos jednom zagrlila. Samo da bih ti jos jednom rekla da te volim.
Skamenjena tako ostanem par minuta, dok me cinjenica da te vise nema ne osamari.
Dan posle tog sna je tuzan. Pokusavam se setiti sta si mi sve rekla u snu. Pokusavam, ali nikad ne mogu. Uvek nesto zaboravim.
Ponekad zamisljam da si tu, pored mene. Ponekad naglas izgovaram svoje misli, u nadi da ces ih mozda cuti.
Ponekad, tako jako zelim da cujem tvoje misljenje, da skoro mogu I zamisliti sta bi mi rekla, kako bi se smejala zbog tih smesnih stvari koje me muce.
A na kraju, uvek se zapitam da li si tamo negde ponosna na mene. Da li bi sa ponosom rekla da sam tvoja krv. Da li si ponosna na ono sto sam uradila, da li si ponosna na ono sto radim.
