#oporavak

[lifeinbooks]

Od nekih užasa, čovek se ceo život oporavlja.

[piezasdealma]

171 dan

Zraci sunca blještavo dopiru kroz prozor moje sobe i nežno mi miluju lice. “Svanulo je”, pomislila sam. Otvaram oči sa poteškoćom... kapci su mi premoreni od neprospavanih dana, nedelja, meseci ispunjenih kofeinom i žaljenjem za prošlim danima. Moj pas maše repom i skače na mene čim primeti da sam se probudila. Kada bih morala da odaberem samo jednu životnu radost, to bi bilo upravo to: moje maleno koje se mazi poput mačeta ranom zorom.

Čvrsto držim šolju kafe u rukama i čekam da se ohladi... posmatram nebo kroz prozor dnevne sobe. Da li ste ikad pomalo zavidno posmatrali ptice dok uživaju u svojoj slobodi? Ljudi su postali zatvorenici u sopstvenom telu i sopstvenoj slobodi. Zanosimo se normama, pravilima, “šta će ljudi reći” i time zaboravljamo da živimo. Moj zatvor, moj kavez je upravo on. Naravno, ne dok je bio neko moj, već nakon svega, nakon što je postao stranac bespovratno.

Da li znate kako je to kada, 171 dan, dišete ali ne živite? Smejete se, ali ne osećate sreću? Ranjeni ste, ali ne krvarite? Ja znam, nažalost. I dalje se, poput nestabilnog deteta, učim da hodam. Držim se čvrsto za svoje prijatelje koji, doduše, ni sami ne znaju kolika bol prožima moje srce. Ni sama ne bih umela da je izmerim u nekim trenucima.

Ponovo učim da volim. Imam želju, mada strah je i dalje veći od nje. Nepoverenje. Uši ispunjene lažima. Oči koje se zatvaraju pred istinom. Glava koja odmahuje ne želeći da se pomiri sa situacijom. Ko bi rekao da je oporavak od ljubavi jedan od najtežih vidova oporavka za koji nema apsolutno ni jednog leka sem vremena?

[more-thaan-words]

Zelim da me gledas i shvatis kako mi je dosadilo da cekam da mi kupis buket cvijeca, zato sto me volis.  Zelim da me gledas i vidis ovu ruzu, koja cvjeta sa unutrasnje strane moje lobanje. Zelim da joj se divis dok proucavas njenu strukturu. Vidis, ona je nikla iz one praznine koju si ti ostavio na mom srcu. Njeno trnjevito stablo se proteze uzduz mog jednjaka, a prvi pupoljak ces primjetiti u mom grlu. Vidis, taj pupoljak nije sasvim slucajno tu. On je filter za nadolazece bujice rijeci koje ce izaci iz ovih malih usta.  A vidis li tu ruzu u mojoj glavi mili? Vidis li kako je velika i lijepa? Vidis li kako su joj latice divne? Znas, ja moju ruzu mnogo volim. Volim sto je tu, zato sto ti nikad nisi bio. Volim sto se Gospodin Nemir konacno smirio, i sto Gospodjica Ljubomora i Gopsodica Tuga vise ne stanuju ovdje. Vidis, moja ruza se pobrinula za to, zato sto ti nikad nisi. Nikad tebi nije bilo dovoljno stalo do mene da bi to uradio. I zato ja, mili, nikad necu prekinuti da se brinem o njoj. Nikad je necu pustiti da uvene.  Nikad joj necu uraditi ono sto si ti meni uradio. A vidis te petunije u mojim plucima mili? Vidis li suncokrete u mojim ocima? Vidis li maslacke u mojoj kosi? Vidis li bijele rade izmedju mojih prstiju? Vidis li predivne orhideje duz mojih ruku? Vidis li, mili? Vidis li svo ovo prelijepo cvijece koje raste u meni? Zasto si sad dosao? Zasto mi sad donosis buket ruza, kad je ocigledno da mi nije potreban? Zasto zelis da mi zapalis moj vrt kako bih primjetila te ruze koje mi uporno turis ispred nosa? Zasto? Ne trebas mi, mili. Ni ti, ni tvoje cvijece. Ni tvoj jezik bez filtera. Ni tvoje rijeci bez emocija. Ni tvoje oci bez duse. Ni tvoje prljave ruke.  Idi mili, i ponesi sve svoje stvari za sobom. Eh, da, zaboravila sam da ti kazem-Hvala ti za nekupljeni buket ruza. Jer vidis, zbog njega, sad imam svoju vlastitu bastu.

4 a.m. thoughts

[lifeinbooks]

🥀😶

[sportirekreacija]

Protiv Bolova u Kolenima

1,302 din