Discover Top Posts Tagged with #pripadanje

Život na easy mode/I'd rather be anything but ordinary, please.

Začeta sam greškom, jedne zvezdane noći u Grčkoj, nakon, pretpostavljam, previše pića i smeha. Na svet mi se žurilo; došla sam mesec ipo dana ranije, zamalo umrla od infekcije koja je zahvatila moj mozak i nervni sistem, ali ne lezi vraže, toj bebici se živelo. Posle pakla koji se zvao inkubator i ne-baš-zainteresovane medicinske sestre, konačno sam bila u svom prvom domu, ujakovom stanu, jer su moji još uvek gradili kuću. Kažu da nisam plakala noću, valjda rezultat tolikog treninga u bolnici gde je ta glavica na kraju zaključila - niko neće doći, pa su mi stavljali ogledalce da vide da li dišem. Prve reči su mi bile, ako im je za verovati: mama, tata i "u jeeee(bote)". I tako je putovanje počelo. Turbulencija na ovom letu, hvala Bogu, nije falilo. Putnici su se menjali, destinacije varirale koliko i moja raspoloženja i često nije bilo pilota u avionu. Ali turbulentno putovanje bilo je garancija uz kartu. Saznanje da sam čudna došlo je otrpilike zajedno sa saznanjem da nema Deda Mraza. Nekoj maloj siledžijki koja me se verovatno danas i ne seća zapalo je zadovoljstvo da mi obelodani ne samo tu činjenicu, već uz to i gratis spoznaju da zbog tog nečega u meni što me čini drugačijom ne samo da nisam baš poželjna za stolom sa njima ostalima, već sam i idealna meta. Moja strategija se kroz život, priznajem, menjala, ali počela je, iz ove perspektive, najboljom mogućom: ignorisanjem. Imala sam jednu prijateljicu, sa magičnim imenom - Luna, a većinu vremena kad ona nije bila tu crtala sama negde u uglu. Kada sam konačno rekla nekome za maltretiranje, baki kada je jedan dan došla po mene i nakon njenog razgovora sa vaspitačicom, rešenje je pronađeno: maloj je naređeno da mi se izvini i da me uključi u društvo. Na silu sam sedela za tim stolom sutradan i sve vreme mislila koliko bih radije crtala u svom ćošku, čemu sam se narednog dana i vratila. Kasnije, tokom odrastanja, bilo je svega: od uzorne devojčice, do buntovnice, do asocijalne i antisocijalne i opet fine i poslušne pa sve u krug... pokušavala sam. Može se reći da još uvek pokušavam i odrastam. Ali što bi jedan naš reper rekao: ja sam dete s druge planete. Ova priča nije počela obično, niti je ikada do sad to i bila. Niti sam ikad, zapravo, u dubini svog bića, ni želela da to bude. Da to budem. Nije meni smetalo ni što ne pripadam, ni što sam usamljena, neshvaćena, smetalo mi je jedino očekivanje da ne budem ta koja jesam. Nekada i od sebe same. Ali nisam počela ovaj život na easy mode, niti je ikada bio to. Ovo je od starta spektakularna priča kakva se samo jednom dešava. Ovo je onaj neponovljivi film koji te drži na ivici sedišta od početka do kraja. Nikada i nije bila limunadica za nedelju popodne. Kažu da najmračnije noći daju najsjajnije zvezde, e to je ovaj život koji živim. U ovom avionu gde nema padobrana, gde se ide na slobodan pad sa samo dva moguća ishoda. Leteti, ili umreti. Nije to za slabe. A ja... što kaže pesma: rođena sam kao fajter.

-Katarina