Гарсоњера је била прљава, пуна кутија и разбацаних ствари по поду и намештају. Један једини прозор гледао је на сиву, бучну улицу, пуну пролазника. Ваздух није био нимало чист, па је у случају отварања прозора морало да се бира између загађеног ваздуха споља и устајалог изнутра. Ипак, ако би човек довољно дуго ту живео, навикао би се на обоје.
У левом углу налазила се кухињица, то јест фрижидерчић, две кухињске површине и решо. Лавабо је био у малом, ограђеном купатилу које је одузимало доста простора од ионако мале гарсоњере.
На средини собе стајао је сто са две столице. На столу су били наслагани папири, часописи, разбацане књиге, затим остаци хране и понека мајица нехајно бачена преко те гомиле.
Кутије по угловима биле су претрпане књигама и још по неким ситницама, док је по њима без реда лежала набацана одећа.
На другом крају собичка налазио се кревет са пребаченим ћебетом да завара неуредну и изгужвану постељину.
Голе зидове, без слика, красило је тек неколико постера, махом ретро копија најава за филмове из четрдесетих и педесетих. Ролетне на прозорима биле су допола спуштене, па је осветљење било прилично мрачно.
Мартин је заваљен седео на кревету, наслоњен на зид и немо зурио у неку замишљену тачку на другом крају просторије. Није деловао забринуто, већ пре празно, исцрпљен од живота и света око себе.
Наједном неко закуца на врата и он, не померајући се, довикну том неком да уђе.
На довратку се појави једна девојка, или боље речено жена, од једно двадесет осам година, висока, лепе грађе, са фарбаном риђом косом, увијеном у локне, која јој је допирала до рамена. Била је обучена у танку ролку беж боје, увучену у фармерке.
- Е, ћао. Како си? Је л' све ок? – упита она стојећи код довратка.
- Аха. Затвори врата и седи. Раскомоти се.
- Ок – рече она, расклони ствари са једне столице, привуче је ка кревету и седе на њу – Шта се десило?
- Ма... Ништа. И свашта. Звао сам те... – он се нагну ка њој, трљајући чело руком – Пази, Маријана, звао сам те... Ок, баба ми је умрла и ето, шта знам, волео бих да мало будеш овде, ако ти не смета. Знам да сад нисам неко друштво, али... – он слегну раменима.
- Не, потпуно те разумем. Јој, Мартине, много ми је жао. Је л' то била она бака која је живела на селу?
- Јесте, она је. Била је добра жена, живео сам са њом неко време док сам био мали. Знаш већ, причао сам ти.
- Да, сећам се.
- Добио сам данас телеграм, то јест, јавили су ми. Немам појма ко ми је јавио. Каже као: Синко, бака ти је умрла. Ужас како људи немају такта. Ваљда је био неки њен комшија, шта знам.
- Знам, знам, разумем те.
- И тако... Не знам како је умрла, ваљда у сну, не знам.
- Надам се да се није мучила. Ја колико знам по твојој причи, ви сте били баш блиски. -Па, ваљда јесмо. Мислим, били смо. Онда се однос мало охладио и тако... Баш је дуго нисам видео.
- Знам како ти је. И ја сам имала једну рођаку... – поче Маријана.
- Слушај, жао ми је ње. Не, мислим јесте била стара и све то и да, ок, очекивало се да ће... Али, видиш, мени је безвезе што све ове године нисам отишао да је обиђем.
- Знам, али није твоја кривица.
- Не знам. Знаш оно сутра ћу и те форе. Стално мислиш да имаш свe време овог света...
- Немој сад да се нервираш. Не можеш ништа да промениш. Уосталом, био си заузет, ниси имао кад. Ниси ти крив.
- Нисам је ни назвао.
- Па добро, дешава се. Немој да се нервираш.
- Знам, али шта ћу кад се безвезе осећам.
- Немој. Ионако не можеш ништа да урадиш.
- У праву си.
Мартин се поново ћутке ослонио на зид. После неколико минута непомичног ћутања, скиде наочаре и поче да их брише о белу мајцу са сликом неког бенда коју је носио на себи.
- Хоћеш да ти скувам кафу? – упита Маријана дижући се са столице.
- Може.
- Знаш... – рече она, пунећи џезву водом из флаше – Делујеш баш интелектуално тако, кад бришеш наочаре.
- Ма... – он на то само преврну очима.
- Не, стварно. Мислим, наочаре ти баш добро стоје. Некако баш... учено.
- Хм... хвала.
- Стварно. Делујеш паметније.
Маријана настави да се петља око кафе, док је Мартин окренуо главу према прозору, као да покушава да назре шта се дешава иза полуспуштених ролетни.
- Ево кафице – она весело објави и даде му шољицу у руке, пазећи притом да се кафа не проспе – Тако. Да упалим светло? Некако је мало мрачно. -Упали.
- Је л' ваља кафица?
- Не знам. Нисам још пробао.
- Ок. Кад пробаш, реци.
Ћутке су испијали кафу, када се он наједном диже с кревета.
- Знаш шта, онај што ми је јавио за баку, јавио ми је још нешто. Каже да ми је оставила своју кућу. Ону на селу.
- Оставила ти је кућу? – Маријана љубопитљиво подиже поглед. -Тако су ми рекли.
- То је баш... лепо. Каква је та кућа?
- Јако лепа. Али давно сам био, можда се променила. Међутим, видиш, нешто сам размишљао... Шта ако... шта кажеш на то да продам кућу? Тако бих могао да узмем неке паре, кад ми већ овако не иде.
- Хоћеш да продаш кућу? – она упита помало зачуђено – Мислим, у реду је ако ти то тако хоћеш, али... То је опет кућа твоје баке...
- Слушај. Знам да звучи безосећајно и све то, али и сама знаш да никад нећу отићи на село да живим. Чак ни да ми буде викендица. А нешто се мислим, била би штета да безвезе пропадне.
- Па, ако ти немаш намеру да идеш тамо...
- Нешто се баш размишљам: нисам до сад ишао, не верујем ни да ћу од сад. Зар није глупо да кућа пропадне?
- Па јесте. Глупо је. А шта кажеш да је изнајмљујеш? Тако би стално месечно добијао нешто...
- Не знам. То ми је падало на памет. А шта ако прво треба да је реновирам, а за то немам пара? А писање ми не иде. Морам од нечега да живим.
- Мартине, не знам шта да ти кажем. Мислим да је боље прво да погледаш кућу, па онда одлучи. Можда је у добром стању, ко зна.
- Да, можда си у праву.
- Ево, ако хоћеш, ја могу да пођем са тобом – предложи она са приметним осећањем усхићења у гласу.
- Хоћеш? – упита он с неверицом – Мислим, не мрзи те?
- Ма, јок – другарски одврати Маријана - Не мрзи ме. Пријатељи смо. Зашто би ме мрзело? Кад ти одговара?
- Шта? – помало збуњено упита Мартин. -Па да кренемо.
- А, то! Па шта знам, мени је свеједно. -И мени је. Хоћеш сутра?
- Може.
- Одлично! – она одложи шољу кафе на сто и устаде – Колико има до тог села?
- Хммм... чекај да се присетим. Чини ми се једно сат и по времена вожње. Није много далеко.
- Одлично. Значи, можемо да кренемо ујутру, па да имамо цео дан да испитамо ситуацију? – Маријана му шеретски намигну – Шалила сам се. Сад озбиљно: да ли ти одговара ујутру?
- Може. Одговара.
- Одлично! Онда се видимо сутра – она се приближи, цмокну га у образ и затим журно изађе из гарсоњере, остављајући га помало у чуду.
После њеног одласка, стајао је ту, код врата, још неко време, размишљајући о нечему што је увек задржавао за себе, његове мале тајне. Потом се, онако обучен у доњи део тренерке и мајицу, стропоштао на неразмештени кревет. Скинуо је наочаре, окренуо се на леђа и загледао у плафон.
”Шта се то дешава са мном? Зар је могуће да сам се полакомио на паре? То ми је била бака, забога! Бака! Бака која ме је чувала кад сам био мали, кад није било никог другог. Зар је могуће да сам такав гад и да ме баш брига? Шта се то променило? Колотечина живота, је ли то утицало? Или можда пораз? Порази! Толико много пораза може да учини човека слабијим, а не јачим. Лажу они који тврде другачије, да се на грешкама учи и постаје бољи. Не! Постаје се још гори, јер нема оног доброг да те води, да те мотивише. Зар је могуће да сам толико огрезао у материјализам? Значи, постао сам материјалиста. Нема више идеала, само паре. Да, само паре. Ни бака, ни кућа, ни сентиментална вредност, ништа. Чист материјализам. Али добро, живимо у материјалистичком свету. Можда треба да се навикнем на то. Уосталом, од света идеја се не живи. Ја сам чист пример. Пропали писац! Ха! Шта имаш на то да кажеш? Шта ћеш ти да радиш с тим писањем, кад немаш хлеб да једеш? Од писања се не живи. Али да, битно је напунити стомак, па те за све остало брига. Трбухом за крухом, онда! Трбухом за крухом. Тако треба. Битнији је трбух од мозга. Без размишљања се може, а без хлеба – не. Ето, покушао сам и ништа. Не иде или једноставно немам таленат, срећу. Ма, ни једно ни друго. Нисам ни за шта. Па, ако треба да продам бакину кућу, продаћу је. Од сећања се не живи, а од пара да. Добро, неће паре потрајати дуго, али док се не снађем. И морам да баталим писање и нађем неки нормалнији посао. Нешто са платом и то сталном. Не може се више овако.”
Заспао је удубљен у мисли, ни не обраћајући пажњу на светло које је и даље горело у соби.
