Postoji jedna stvar
o meni koju ti nikada
nisam rekao.
Prezirem da čekam.
Redove u pošti
organski
ne podnosim,
večito neku žrtvu da mi
poštu pokupi nadjem.
Kolaps u saobraćaju
svakog radnog dana
oko 14h,
pa večito moram
da podgrevam
ručak koji
je za 14:30 bio planiran.
Konobara koji sa totalnim
neznancem dvadeset minuta
o neobaveznim temama priča,
dok ja četvrtu po redu palim
čekajući espresso da smirim
ovih hiljadu misli po glavi.
Ja sam od onih koji se
ne ostavljaju za sutra.
Koji se ne zadovoljavaju
tek po nekom porukom,
pozivom koji kraće nego
cigareta traje.
Ja sam od onih koji znaju
da život nema reprizu,
pa prokleto kunem svaki
jeb*ni dan kad mi nisi blizu.
Čekanje me je naučilo
da ništa više u životu ne čekam.
Znaš,
mnogo puta se
na istu stvar opekao.
Ili me je u nezgodnom
trenutku zateklo,
ili došlo kada sam
već prestao da želim.
Shvati,
to ja od života više ne želim.
Ne želim da se
ohladim od tebe,
da budem poput kamena,
poput one sive,
hladne novembarske noći,
ali hteo ili ne hteo,
plašim se da će jednom
i ta prokleta noć doći.
Ne mogu da čekam
dok ti vreme poklanjaš
nekima koji mi nisu ni do kolena,
nekima koji ulozi
muškarca nikada
neće dorasti,
nekima kojima
će već sutradan kod tebe
u telefonu biti blokiran broj,
kada dodješ na moje reči,
kada shvatiš koliko
ništa nisi znala o sreći.
Još jedan broj će
tada biti van funkcije.
Hiljade poziva,
hiljade poruka,
ništa od toga ja neću videti.
I kunem ti se,
sekunde jedne
neću sebe kriviti.
Jer vreme koje
bih ti ja poklonio
je vreme koje i nakon
sede kose traje,
vreme koje se nesebično daje,
vreme koje ne zna za kajanje.
Samo da znas,
jedan voz na peronu stoji,
ka ljubavi vozi,
tebe čeka...
Čeka,
ali neće ni on doveka.
