poljubac u čelo
Pridvece, kafa, ja, radni sto i ucenje. Slucajno mi zazvoni telefon, zamislim se, odrzim sebi takvu lekciju o tome kako se telefon obavezno gasi kad ucim, i mahinalno otkljucam ekran. Nisi bio ti, niti sam se tome nadala. Nisam to cak ni zelela. Bila je to nasa slika. Iskocila mi je kao podsetnik, da je proslo 8 meseci, od moje baletske predstave, kada sam prvi put shvatila da te volim. Kada si sedeo iznad onih jebenih reflektora i znala sam da ne mogu da te vidim a opet sam te videla. Opet sam gledala samo u tebe, a da budem iskrena, za tebe sam i plesala.. Bilo je to jedino vece u mom zivotu kada sam se osecala ispunjeno, srecno, sto me zapravo neko dozivljava kao celinu. I sto voli to sto pisem o njemu. I sto voli, mene, pre svega. Prokleti telefon! Prokleti podsetnik i prokleta ova ljubav, pomislila sam. “Nisam ni stigla da se oprostim od njega..” pokusala sam se pozaliti sudbini, ali znam da je tako htela. Zar je moja kazna da budem vecno odvojena od njega? No, onda se uvek setim toga, da mi je sudbina dolazila u obliku mrlja od ljubavi u snove,vecito kada pokusam da te zaboravim i da mi je govorila, “Ti, nikada nisi ni bila odvojena od njega. Ne moras ni da ga dodirnes. Ne moras ni da ga poljubis. On je uvek tu sa tobom, cak iako su sulude sanse da se vas dvoje ponovo spojite. To bi bila prirodna katastrofa.” I onda se nekako setim Rastine pesme, i kazem sebi “Teodora, nemoj da si tako jebeno klise.” Ali svaki put kad je cujem, setim se da je to oduvek, od kad znam za nas, od kad postojimo, nasa pesma. “Kad te vidim, odmah znam to, kad me vidis odmah znas to, i ne moramo reci nista, svima sve je jasno.” I shvatim, duso moje duse, sreco. Nije vazno koliko meseci nismo zajedno, nema potrebe vise ni da brojim. Dokle god me cuvas izdaleka, znam da je to to. Znam da nije laz. I ne brine me istina o nama.Jer ako nista, mili moj.. i dalje imam tvoj glas, i dalje imam najtuznije i najlepse reci koje je tvoj glas doneo na ovaj svet. I imam uspomene. A znas li, sreco, koja mi je najdraza uspomena? Trenutak kada mi se prvi put desilo da te nazovem “Ljubavi” Meni, koja nikad u zivotu ne bi tako nazvala nekog sa kim je. Ocigledno sam te previse volela. Jos tada. I secam se, sekundu kasnije tvoje reakcije i tvoje srece, zbog samo jedne reci. I ma koliko ljudi pricali da si ti neko ko ne voli, ko se ne zadrzava nikada previse, i koliko god pricali lose o tebi mili moj, za mene si ceo Saturn. Bio si, ostao si i bices. A ja? Samo da znas, ja sam ostala tamo, u kulturnom centru, na onoj izlozbi, gde si me prvi put poljubio u čelo, dok sam ti uzbudjena objasnjavala sta za mene predstavlja slika balerine na zidu. Zivim u toj prostoriji, disem u njoj, i svaki put kad odem tamo, poljubim i ja tebe u čelo. Znam da si dobro svakako,ali.. Za svaki slučaj. Da možeš da osetiš da te i dalje volim. Obrišem, zatvorim ćaskanje sa tobom, iako si mi i dalje upisan kao “Moj zlatni” i kažem sebi prostu jednačinu. Teodora, on to zna, kao što je znao svakog dana do sad. I valjda sam negde izmedju ovih potrosenih reci shvatila, da nije bitno i nije potrebno da mi je neko tu, da mogu da ga osetim fizicki, da bih ga zaista osetila. I nije vazno da te gledam svakog dana, jer nisam te videla nedeljama, ali i dalje znam tvoje kože svaki detalj. Na posletku, moj zlatni dečače, ne moram biti sa tobom da bih bila srećna. Jer ti si moja sreća. I dokle god te ima, osmeh će na mom licu počivati. Hoće li opet biti kliše ako kažem, “Zauvek”, moj O? hahahah, nema veze. Zauvek, moj jangu. ultravioletna
