Nešto ne verujem da će iko ovo da čita, ali ajde. Moram prosto negde da napišem jer mi je dosadilo više da pričam u prazno i ponavljam samoj sebi.
Danas je godišnjica operacije Oluja. Jednima praznik, drugima tragedija. Kao i mnogi datumi i godišnjice ratnih događaja. I znate šta, plače mi se kad vidim da mi, narodi koji smo nekada činili Jugoslaviju, 30 godina posle jednog od najbrutalnijih, najkrvavijih ratova u Evropi - nismo ništa pametniji. Mentalitet je i dalje potpuno isti, i verujte koštaće nas jednom ta lekcija koju nismo naučili na vreme.
Nama na vlasti danas sede isti oni političari koji su devedesetih bili najglasniji ratni huškači. Prave se fini, solidarni, kad baš moraju - nekad i priznaju neki zločin, poklone se, šatro, nekim žrtvama, i onda nastavljaju da se bogate na grbači svojih građana i nadaju se da niko ništa neće da primeti. A kad im maske dobrih, požrtvovanih lidera spadnu, brže bolje ponovo puste crva zavade, mržnje i nacionalizma, jer dokle god je narod okupiran time, nema vremena da razmišlja o tome kako nemamo hleba da jedemo. Ni hljeba. A ni kruha.
I tako, s generacije na generaciju prenose se priče o ratu, svako u svojoj verziji. I naravno, nebitno je ko si, odakle si, koje si vere, poenta je da oni koji su ubijali tvoj narod su monstrumi i zločinci, a oni koji su ubijali druge narode, ti su heroji, legende, branitelji. Nisu oni nikoga hteli da ubiju, proteraju, siluju.. Samo kad su baš morali, znate ono - kolateralna šteta. Uostalom bre, šta su oni NAMA radili? Toga se ne sećate, a?
I eto, 30 godina kasnije, ista priča. Hiljade i hiljade mrtvih, proteranih i zavijenih u crno za vas su samo broj. Naročito za one koji nisu bili ni rođeni onda kada se to sve izdešavalo, ali ipak se kriju iza profilnih slika ratnih zločinaca i fašističkih simbola. Vama će se jako lako manipulisati, to zapamtite. Ne daj bože da opet nekome gore dune da se mora ratovati. Prvi ćete vi neuki, neobrazovani, zadojeni mržnjom da idete da koljete, a i da ginete. I mislićete da branite svoj voljeni narod, da radite nešto dobro. I radite, ali ne za sebe, i ne za ljude. Radite prljavi posao za zločince iz fotelja, koji rata ni osetiti neće, osetiće samo pare i moć koju im rat donosi. I sedeće još 30 godina u foteljama, lijući suze krokodilske za žrtve kojima su lično oni čorbu zakuvali.
Znam da je besmisleno maštanje uopšte pomisliti na ovo, ali zamislite samo, da se jednoga dana svi kolektivno složimo da ni jedna strana u tom prokletom ratu nije izašla čistih ruku. Da ne treba da se dičimo i ponosimo zločinima koje je neko činio u naše ime. Da prekinemo da brojimo s koje strane žrtava ima više, jer ti ljudi nisu samo broj, to su ljudi. Civili. Oni nisu krivi za svoju smrt. Nema "a šta su oni nama radili?", izbacite tu jezivu rečenicu iz rečnika već jednom.
To što je neki srpski vojnik ubio toliko i toliko Hrvata i Bošnjaka, ne daje nikome za pravo da ubije srpsko dete. DETE. "A šta su oni nama radili?" Ništa. Deca, žene, stari, bolesni, nemoćni, nisu ti uradili ništa.
Pa ćete onda reći, "dobro, setite se Srebrenice, a ne setite se srpskih civila ubijenih u Bratuncu". A koja je razlika? I jedni i drugi, platili su najtežu cenu za rat koji nisu izazvali, bili su samo objekat u nečijem bahatom i morbidnom odmeravanju snaga, bili su žrtve zločinačkih umova koji su se vodili parolom "za jednog našeg - sto njihovih". Psihopate.
Danas se navršava 25 godina od početka operacije Oluja. Moji preci su Srbi koji su vekovima živeli u Hrvatskoj. Za drugo nisu znali, sem za Hrvatsku. Na današnji dan, neko, s profilnom slikom na kojoj se nalaze ustaški simboli, reći će mi da su oni, zajedno sa 250 000 drugih Srba, svojevoljno napustili svoje vekovno ognjište, sve što su gradili, voleli i poznavali, i da su njihovom sopstvenom željom došli u Srbiju gde nisu imali ništa i nikoga. Reći će mi, da su to uradili iz "griže savesti zbog svojih zločina nad hrvatskim stanovništvom", jer razume se, moja porodica je zločinačka samo jer su Srbi, i samim tim lično su odgovorni za svakog ubijenog hrvatskog civila. Ova tragedija srpskog naroda u Hrvatskoj, danas biće umanjena od strane onih koji će reći "a znate li šta je prethodilo Oluji, šta su vaši radili pre Oluje?" i na taj način praktično će reći "sami ste krivi za sopstvenu nesreću, jer neko ko je iste nacionalnosti kao vi, je želeo rat. Vi možda niste mogli da ga sprečite, na to da utičete, i vama možda nije bilo do rata, ali vi ste Srbi, i oni su Srbi, to je to".
A danas moji žive u Srbiji, zemlji čiji je predsednik Aleksandar Vučić. Tada, kada se Oluja dešavala, Vučić je bio generalni sekretar ratnohuškačke i krvoločne Srpske radikalne stranke, koja je išla po okupiranim hrvatskim selima i obećavala Veliku Srbiju. Pozivali su na rat, nasilnu mobilizaciju i ubistva. Danas, gospodin Vučić srpskim žrvtama rata u čijem je izazivanju učestvovao, za 8 godina svoje vlasti, nije priznao status civilnih žrtava, niti im omogućio bilo kakvu pomoć. Seti ih se jednom godišnje, červrtog avgusta, pusti po koju lažnu suzu za kamere. Svrati nekad i do Potočara, da se izvinjava. A kad mu se spomene izjava "za jednog Srbina, sto Muslimana", kaže da je izvučena iz konteksta. Eto, takvi danas vladaju, vladali su i vladaće.
Žao mi je samo što je toliko ljudi moralo glavom da plati lekcije koje nikad nismo naučili.
Zapamtite žrtve genocida u Srebrenici. Zapamtite žrtve etničkog čišćenja u Hrvatskoj. Zapamtite Hrvate ubijene u Vukovaru i Srbe proterane i ubijene u Oluji. Zapamtite svakog nemoćnog civila ubijenog u ratu. I molite boga da rata ne bude opet. Neka njihova žrtva ne bude uzaludna. Nek im je večna slava.
snowghoul
andulkaphoto
baratheonpilled
jacobvanloon
germansingergirl
