Ima taj jedan kafić u blizini, u ulici kojom uvek idemo do centra. Ni po čemu poseban, ni luksuzan ni treš, deluje kao da bi tu momci iz kraja dolazili da popiju kafu. Od letos na vratima stoji zalepljeno: "Kafić neće raditi od 23. jula do daljnjeg". Tako nekako. Ime kafića je napisano negde, sitnim slovima, ali je i ono tako obično da nisam uspela da ga zapamtim, iako sam pokušavala. Unutra sve na svom mestu. Pića u šanku, stolovi, kožne fotelje. Sve je nedirnuto, zaustavljeno u vremenu već mesecima. Kafić sav u staklu, pa se uvek vidi ista slika: jedno mesto, ostavljeno iz ko zna kog razloga. Više puta sam pitala M. kada bismo prolazili pored tog kafića kome ne znam ni imena: "Šta li se desimo sa ovim mestom?" "Zašto je sve tako ostavljeno?" "Pa nije ni piće sklonjeno." "Ovaj kafić i dalje ne radi." I onda, pre koji dan, šetamo, prolazimo pored, i ja se kao i uvek spremam da proverim da li je sve isto. Stoji li i dalje pepeljara na stolu? Je li ovo mesto i dalje sablasno prazno i napušteno, a tako blizu centra? Ovaj put nije bilo tako. Majstori su počeli da rade! Lokal se renovira, inventar je sklonjen, a papir kojeg sam mesecima gledala više nije zalepljen na vratima. I ne znam zašto, ali bila sam srećna zbog toga. Oporavlja se napušteni kafić. Ono "daljnje" bliži se svom kraju. Ne znam ni zašto sam u tom trenutku bila srećna, ni zašto sada u dva ujutru mislim o tome. Možda samo mislim da je lepo što i nešto neživo i bezlično može da oživi? Možda zato što je i nešto tako neupadljivo do bezimenosti dobilo svoju priču? Možda zato što i nešto obično može postati neobično, samo ako se pogleda drugim očima? Ne znam odgovor, ali jedva čekam da popijem kafu tamo. Verujem u snagu obnovljenog i moć pokreta onda kada se čini da će sve biti zauvek zaustavljeno. Verujem u promenu. I verujem u male kafiće.
