Kokos njegovog pištolja
Jebeš ga, al’ s tobom se osećam kao u nekom krimi filmu, ti i ja, pištolji, kajle, ostrvo na kom zakoni ne postoje,jure nas, ali nas nema,jebene palme i okean, ti dressed in black suit posežeš za pištoljem kad god mi se spomene ime, ne daš da preko usana svale i jednu lošu reč o meni, samo zato što sam tvoja, a tebe jure, jer poseduješ enigmu ovozemaljske kugle, i ma koliko mene zbog tebe gonili, toliko bi ti bivao ranjen, jer ne daš da se digne ruka na tvoju slabost..budalo. Prazna soba na vrhu kule sa pogledom na sve ono o čemu se mašta, otvorena boca vina u 4 ujutru, čekajući da mi se vratiš jer su te opet ranili zbog mene, u panici prstima milion puta prelazim preko ogrlice na kojoj je ugravirano tvoje ime, jer šta bih, ako te izgubim? Šta bih tada kada bih izgubila čoveka ostrva, koji drži enigmu sveta u svojoj levoj, a u svojoj desnoj šaci drži mene za ruku? Hajde, čekam te, da se zajedno ne vodimo onime što nam je usadjeno, čime su probali da nas nauče. I još nešto pre nego što mi spustiš slušalicu. Na staklenom stočiću, pored kutije sa prstenom, stoji papirić sa odgovorom. Moj odgovor je da.
ultravioletna
