#moja pesma

[razdragana]

Još jedna objavljena pesma 🥰

[pivskapena]

Uče te pravim vrednostima

A onda vidiš da sve je laž

Niko se njih ne pridržava

Nažalost bliži se kraj.

Živimo punim plućima

Ispunjenim otrovima

Ostaje nada

Kao antidot.

Predstavljamo jednog u masi

Onoj koja je razočarana

Stvarima svakodnevnim

Jer promena nema.

U takvom svetu

Nađi ljubav,

Pravo prijateljstvo,

Ono šta te pokreće,

Jer ako čekaš nadu,

Ona možda i zakasni.

Postani i ti nečiji vetar u leđa,

Rizikuj,

Život je kratak

Za neostvarene želje,

Nema mesta za gnev,

On ne za slabiće,

Za one na vlasti,

Iako misle da je to

IZVOR MOĆI.

[razdragana]

Teška vremena

Ratne neprilike

Iznedre posebne ljude

Čeličene bolom

Osnažene inatom

Obodrene nadaom

Teška vremena

Iznedre neznane junake

Tužne ljubane priče

Naglo prekinute živote

Cvetove koji godinama venu

Teška vremena

Bezvazdušni prostor

Tunel u kom se ne nazire svetlo

Teška vremena motivišu

Da parče neba se brani

Da zlo se sahrani

Teška vremena

Stvaraju posebne ljude

Pesme pevaju dok ih bude

Pod zemljom ravni

U večnosti slavni

Ne fer borbu, razorne eksplozivne "kišobrančiće" sa neba na goloruk svet možda oprosti Bog, mi smrtnici tu nepravdu pamtimo i ne praštamo.

[razdragana]

Pričaj mi

Šta želje slikaju

Po unutrašnjosti kapaka

Pričaj mi

Šta osećaš

Kad proleće cveta

Pričaj mi

Kako srce peva

Pesmu neumornih talasa

Pričaj mi

Da li ljubav je

Ono što između nas je

Foto: istockphoto

[razdragana]

Čekam te, a ti i ne znaš za mene

Čekam te da stvarmo uspomene

Da gledamo izlaske sunca

Kako bledi noć i zora puca

Pod zvezdanim nebom kujemo planove

Ka izmaštanoj budućnosti pružamo dlanove

Ja čekam te iz dana u dan

Svake noći sanjam isti san

Sanjam nas kao bajku, legendu i mit

Kako nas je u čvor vezala jedna sudbine nit

Foto:istockphoto

[razdragana]

Čije smo marionete

Pitam, posrnuli svete

Ko nam sudbine plete

Čije nam petlje prete

Pozivamo se na slavne nam pretke

Umesto koga i čije primamo metke

Čiji se džepovi pune, dok životi se prazne

Za čije pogrešne odluke plaćamo kazne

Zarad koga smo mete

Pitam, posrnuli svete

Iz raja iznikli cvete

Ne daj na korene svete

Pozivamo se na slavne nam pretke

Umesto koga i čije primamo metke

Dok životi se prazne, čiji se džepovi pune

Ko se to javno u svoju čast lažno kune

Šta misliće svako dete

Pitam, posrnuli svete

Čupate im korene svete

U amanet, ništa osim štete

Prošlost nam krase slavni preci

A kakvu budućnost ostavljamo deci

Gde je njihovo uporište za zla vremena

Imali svesti kolika je pokornosti cena

Čije smo marionete

Pitam, posrnuli svete

Kako se usuđujete, smete

Da pogled i glas ne dignete

¿Pitam, posrnuli svete?

[veciti-filozof]

T(r)i

Potpuni mrak u toploj sobi.

Umorno trljam oči i kotrljam se iz kreveta.

Tak. Tak. Tak...

Noge me same odvode do balkonskih vrata i, bez obzira što sam samo u pidžami, ogrnut mekanim ćebetom, poput deteta, otvaram ih i smelo izlazim na oštri decembarski vazduh.

Vetar je šibao mojim sokakom, ali nisam mario.

Magla se podigla.

Nebo je ponegde stidljivo svetlucalo.

Pogleda uprtog u taj sklad vredan

jednog Van Goga, sedoh.

Pločice su promrzle i ja hitro zavlačim već crvene prste pod ćebe kao da će me ono spasiti.

Tiho proklinjem sebe.

Tiho proklinjem svoju ludačku ideju.

Ma, i ono što me na nju navelo.

Tiho proklinjem zimu, hladnoću, vetar, maglu, razum, tugu, bes, snove, svet, ceo jebeni univerzum...!

...Tiho proklinjem tebe.

— @veciti-filozof

[pivskapena]

deo.

Pluća mi gore kao da ne dišem, oči mi sijaju kao da ne vidim, i postaje sve teže. Pokušavam da zaboravim, nekog ili nešto, svet, svoje postojanje, možda i osećaje. Nema serotonina, dopamina, acetilholina, sve je materijalno. Glas mi drhti, obrazi zacrvene, zenice rašire, pogled se odmah spusti. Opet ti. Prilaziš koracima večnosti, ideš ponosno, kao da si siguran da sam tvoja. Slažeš slagalicu kojoj deo fali, plašiš se da ga nećeš naći, pa isprobavaš, iako ne znaš kakav deo ti nedostaje. To je ljubav? Samo deo ili nepotpuna celina?