Discover Top Posts Tagged with #platno

Kao klinci smo, tokom proslave mog rođendana sinoć izgubili svest o tome ko smo, šta smo, gde smo, gde ćemo i slično i zaista bili baš to - klinci. Igrajući onu čuvenu istina izazov igricu pred kojom su mi se noge tresle i srce ubrzano kucalo dok sam bila dete, uspela sam da se vratim u to vreme u svojoj glavi. To je uvek bilo tako dok smo bili baš klinci. Sećam se osnovne škole. To su bila pitanja poput : sviđa li ti se neko, voliš li nekoga, ako da, koga, s kim bi bio.. a izazovi su večito bili da te simpatije izjaviš toj posebnoj osobi. Pozoveš je. Pošalješ poruku. Retko kada su to bili izazovi poput : Dubi na glavi ili šta ti ja znam. I uvek bih se plašila kada je trebalo da priznajem ta neka osećanja koja čuče u meni i čekaju da ih neko zapravo probudi. Da odu u prave ruke, prave uši doduše. Sinoć - odnosno maločas jer sada je 4.29 i ja vam ovo pišem. (Otreznila sam se.) ta igra je dobila na velikom značaju. Nama, (klincima od 19 godina) bilo je zanimljivo da opet pričamo o stvarima o kojima se inače ćuti. A ja sam dobila ovo: "Treba da biraš između svoje najveće ljubavi(ZAMISLI IME) i čoveka s kojim sada imaš nešto. S kojim si sada u jednoj zajednici koja bi se nazivala upravo - ljubav. Ali je prerano da bi je tako nazvali. Koga bi izabrala, bilo je moje pitanje. Da budem iskrena, čovek o kome se govori kao o mojoj najvećoj ljubavi je čovek s kojim nemam ništa već pune 2 godine. Neki bi me možda osudili, jer šta klinci zaboga sa 16,17 godina o ljubavi znaju, zar ne? E pa, znali smo mnogo. Verujte mi. I to nas je proganjalo. Elem, u trenutku kada sam pitanje čula, mislim da nikada brže nisam odgovorila. Ovaj čovek sada, rekla sam. (Doduše, rekla sam njegovo ime ali neka ga svi pamte kao prvog čoveka koga sam videla drugačije nakon par godina ljubavi prema nekom ko zapravo, jebiga, verovatno nikada nije bio zaista moj. Oprosti, ali čuvam te od sveta. Ne moraju znati tvoje ime. Ne još.) Drugarica sa strane, začuđena mojim odgovorom, jer zna koliko sam patila i volela i opet patila i volela, jer je to bila ona filmska ljubav o kojoj devojčice sanjaju upitala me je: "Zaista? Toliko ti prija?" Odgovor je bio DA. Prija mi jedan čovek čije ruke nisam dodirnula, čije oči još uvek nisam videla ali znam da postoji. Znam da diše dvobojno i znam da ponekad misli na mene. Da, Teodora je razbila svoje predrasude o simpatijama prema ljudima na daljinu. Ljubavima na daljinu. Uvek sam bežala od toga, borila se protiv toga, svaki put kada bi me zadesila takva situacija, pobegla bih. Bez reči, bez objašnjenja, bez zbogom, bez bilo kakve naznake da ću otići. Da me više neće čuti. Nikada. A ponekad sam i varala. Ne fizički koliko psihički i emotivno jesam. Za mene je, u ove 2 godine, ljubav teoretski zvučala kristalno jasno. Nešto što sam naučila i čije sam gradivo obnavljala dovoljno puta da ne zaboravim kako to ide. Ali u praksi, avaj... da su se mojim praktičnim znanjem lečili ljudi - nikada se ne bi izlečili. Samo bi gutali jači arsenik verujući mi na reč - da je to jedini lek koji će ih spasti. Prokleti bunotivnici!

Ja nemam šta više da kažem. Pala sam. Pala sam na kolena pred čovekom za koga bih inače pomislila sve ono što me je teralo da od muškaraca bežim. Prokleto lepo izvajana brada sa rupicom u sredini, predivno formiran vrat u kom bih se izgubila kada bih imala priliku, ispod njegog uha me niko ne bi našao, to bi bila moja mirna luka. Oči u čijem se pogledu gubim čak i kad znam da te oči nisu uprte u mene. Telo koje ima je telo zbog kog sam zažalila mnogo puta u životu, kad god sam bežala od nekoga na osnovu toga što ima izvajano telo kao Apolon. Kao Herkules, najpre. Kao grčki bogovi. Bežala sam jer je takvima u glavi, po nekom nepisanom pravilu bilo samo toliko "Vidi devojku i iskoristi je. Jer si lep. Jer si zgodan. Jer ti se može." Devojkama poput mene to se nikada nije dopadalo. Dopadala mi se jedino ona unutrašnja snaga, mišići moždanih vijuga koje su spremne da trpe pojavu praćenu olujom - Teodoru. Mene. Ako vam kažem da čovek o kom vam pišem u malom prstu ima svu materiju koja je potrebna da jedna oluja, jedna femme fetale, jedna fatalna ličnost poput mene padne - upravo jeste onaj koji mi "prija", možda ćete pomisliti da je malo a little too much, je l da? Zvuči previše savršeno da bi bilo istinito? Šta znam, verovatno ste u pravu. Ali, ko sam ja da pričam..

Ja samo ne volim savršenosti. Volim suprotno tome. Volim ljude sa manama i volim kada se ne plašu da pokažu iste. Volim kada im je kod zuba bitno da snažno grizu život više nego što im je stalo do toga da isti budu belji od onog svetla na kraju tunela koje fiktivno postoji a niko ne zna da li ga zaista ima. Ja mislim da znam. Mislim da je to on ali neću mu reći. Jer ga ne vidim kao jednobojnog, kao tu belu svetlost koja dolazi na kraju svakog tunela lošeg iskustva. Vidim ga kao jedinu istinu igre istina- izazov. Jedinu pravu istinu. Sinoć sam,(sada već sinoć jer je sada 4.55 i svanulo je) dobijala i izazove da se javim nekim pojavama koje su se uzimale za moje bivše momke, a u isto vreme sam dobijala pozive od drugih koji su takođe nešto što bi se nazvalo nekim kojim bivšim - i bilo mi je smešno. Javljala sam se, pričala, totalno ravnodušno. Neki su želeli da me vide, da mi ukradu po koju minutu ovog sveta koji sigurno nema toliko vremena za njih. Jer nisu to zaslužili. A ja? Meni je, pijanoj, onda kada sam jedino iskrena na pravi način na koji iskrenost može da postoji - bilo na umu da jedino zove; i zvala sam nebrojeno mnogo puta dotičnog gospodina pogrešnog koji se magično iz dana u dan pretvara u gospodina koji ne samo da mi prija, već mislim da bih mogla i da ga zavolim. Izgleda da konačno ne vidim dalje od nevidljivo ispružene ruke nekoga čije ime znam i mislim da je dovoljno da znam toliko. Jer mu je duša toliko čista da mu se u očima ne vidi zlo. I da konačno znam koga ću da vodim u galerije da zajedno komentarišemo umetnost.

Čudno, jer nikada nisam pomislila..

Da ću sa umetnošću da koketiram dok govorim o istoj. Sada ona - "umetnost radi umetnosti" zaista ima pravi značaj, pomisliću, sa njegovom rukom na mom vratu dok mi nežno šapuće na uvo kako smo mi početak novog pravca umetnosti. I jeste, u pravu je. Samo nikada nije umeo da shvati da su svi počeci bilo kakve umetnosti u njemu. Budalica!

05.06, 21.jul 2020.