Stajao sam u vozu koji je putovao ka lokaciji gde treba sa njom da se nadjem. Razmisljao sam, razmisljao sam o tome da li cu se dokazati i pokazati da zasluzujem njenu paznju. Bio sam jako nervozan kada sam izasao napolje, vetar sa zapada mi je lagano zabacivao kosu dok sam palio svoju cigaretu. Udahnuo sam duboku, rekavsi sebi, da ce sve proci kako treba i da nema razloga da se brinem. Naravno lagao sam se, morao sam i dalje da pruzim jako veliki trud i rad kako bih ja, kao osoba, kao ljudsko bice, dopao njoj. U 8 sati posle podne smo imali dogovoreno, dosao sam malo ranije, cisto da cistim zrakom prikupim jos vise samopouzdanja i snage kako bih predstavio sebe u najboljem svetlu. Dok je sat otkucavao tapkao sam desnom nogom u mestu, naprezao sam svoj misic na nozi samo kako bih pronasao svoju antistresnu pozu sto mi nije islo uopste. Vreme je teklo tako sporo da sam mogao svaki svoj treptaj da osetim, moj tempo disanja je totalno usporio, kuce je sporije kucalo, moje ruke su se znojile i hladile u isto vreme, povecana unutrasnja temeperatura dala je nagovestaj moje nervoze, koja je sve vise dolazila do izrazaja. Onda, u jednom trenutku, okrenuo sam glavu prema ulici i ugledao nju. Koracala je brzo prema meni, i ja prema njoj. Sto smo se vise pribrizavali to smo nas tempo hodanja prilagodjavali nasoj kataklizmi koja je polako dolazi do reakcije. Zagrlio sam je , tako jako i osecajno kao da nikada u zivotu nisam pre toga grlio osobu, kao da je za mene ovo sve prvi put, kao da nikada nisam pre osetio tako opojan miris kose, njene kose. Osecaj koji sam imao u sebi kada je dosla mogu uporediti samo sa cistom i velikom euforijom, koja se neopisivo stvorila u meni, kao ti neki leptirici u stomaku koje osetite kada ste uzbudjeni. Verujem da tako zaljubljeni ljudi pricaju o svojim partnerima. Da, zajedno smo, ali sticicemo do toga vec jednom, sada da se vratimo na nas prvi susret. Odmah smo krenuli da pricamo kao da se znamo desetina godina, osetio sam odmah neku dusevnu povezanost sa njom. Njena energija me je kupovala iz minut u minut, njen glas mi je nacinio osecaj penicilina bolesnom, potpuno me je smirio. Nisam mogao da verujem da cu ikada, u skorije vreme, naici na osobu koja je tako smirivala buku u mojoj glavi, koja je moje demone sa ramena zamenila sa andjelima njenog srca, koja je moje prazne suze popunila srecnom i osmesima. Poceo sam opet da budem nervozan, porucio sam odmah casu dobrog vina kako bi me malo opustilo, ali ni posle cetvre case ja nisam mogao da se poptuno osetim zbog mog osecaja u podsvesti kako moram ostaviti dobar utisak. Kako klinacki od mene mislio sam. Sedeli smo u basti restorana koji je bio prepun, gledajuci nju sva ta buka gubila je smisao, mojih problema vise nije bilo, mir, spokojnost i samozadovoljstvo su prvi put posle duzeg vremena prevladali u glavi. Zavoleo sam to, prvog momenta sa njom. Svaki sledeci momenat me je samo jos vise kupovao, sve dok se mozda prerano i glupo ali nisam zaljubio. Posle dugogodisnje borbe sa vise mentalnih bolesti konacno mogu da kazem da postajem bolji, jer sam uspeo da pored nje pocnem da volim sebe i nju. Ona je moj medikament koji uspostavlja jasnu granicu i ucestalost mog Seratonina i Dopemina. Moja hemija, moja reakcija, moja umetnost ljudskog stvaranja i povezanosti. TO BE CONTINUED...
-mvD ("Ona" Part 1 )
