Priča o zvezdi i mornaru, Pešćani sat, T. Kučan
„Mhm... da vidimo. Bila jednom jedna tužna zvezda. Zvala se Sara. Živela je između neba i zemlje, u mestu gde žive sve tužne zvezde koje sanjaju o tome da nekom mornaru osvetle put. Imala je na sebi najlepše boje, ali nije mogla da sija jer nije imala tužnog mornara da mu osvetli put. Ostale zvezde polako su napuštale njen svet. Svaka je nalazila nekoga da mu najlepše svetli. Sara je bila sama. Zavolela je svoj tužni svet jer za druge svetove nije znala. Na drugom kraju planete postojao je tužni mornar. Tužan jer nije imao svoju zvezdu. Gledao je nebo svake noći i pitao se kada će se njegova zvezda pojaviti. Nije znao da tužne zvezde za tužne mornare stanuju negde između neba i njegovog broda. Jednog, naizgled, sasvim običnog dana more je poludelo. Tužni mornar vukao je kanape, spuštao sidra, borio se sa vetrom koji je nanosio talase. Najveći talas dodirnuo je zvezdu Saru i ona je ispala pravo iz svog sveta u ruke mornara. Mornar je čvrsto stegao uplašenu zvezdu. Konačno je tu, pomislio je, konačno imam svoju zvezdu. Sara se tresla, drhtala je od straha. Ubrzo se nasmejala. Shvatila je da je to tužni mornar i da ona sija. Oluja se primirila, a brod pristao na kopno. Mornar i zvezda Sara bili su nerazdvojni.
Mornar je ipak... Bio samo čovek, smrtan. Kada je mornar umro, zvezda je bila tužna. Volela ga je. Zvezde, kada izgube svog tužnog mornara, prestanu da sijaju. Sara je i dalje bila lepa, ali nije sijala. Oluja ju je nosila svuda. Videla je razne gradove, razne ljude, njenoj lepoti divili su se mnogi. Jednog dana, Saru je jedna žena spakovala u kutiju. Kutija je putovala i... Sara se na kraju našla na novogodišnjoj jelki. Nije Sari bilo bitno gde je. Bila je previše tužna, bilo joj je svejedno. Onda se dogodilo nešto čudno. Sedela je, tako, na vrhu te jedne jelke... Bio je tu jedan čovek... Ličio je na njenog mornara. I bila je tu jedna žena... Ličila je na nju. Zasijala je ponovo. I nikada, nikada... Nikada se nije ugasila.“