#pakao

[nrosei]

[nadjinovuljubav11]

Mogao bih da ti priznam

da jos si nesto najljepse

sto nikad nisam imao

[lifeinbooks]

Um je mjesto za sebe pa od raja može načiniti pakao, a od pakla raj

[mylifeinsmoke]

Više od nošenja maske muči me što ne otvaram prozor češće. Sve rjeđe udišem svemir. Ne podnosim kada mi se ljudi ispričavaju za suze i zahvaljuju za zagrljaj, još manje što se zrcalim u njima; emocija je na margini poslana da umre. Teška sam; pedesetak kila bilježi vaga, a duša tonu uništenih snova. Sve mi je mučnije koncentrirati se na kafanske razgovore; na priče o svemu, na priče o ničemu. Zamišljam da je čaša pješčani sat i da vrijeme curi u moje grlo. Još jednu rundu! Popit ću sekunde očaja, bit ću ubojica na eks. Zaklat ću stvarnost i roditi novo proljeće. Trajat će četiristo godina. Toliko je sasvim dovoljno da se sve galaksije svijeta iskupe za ovu jednu otetu. Prokurvat ću najveći strah: obzor je tama strašnija od mraka, odjekuje samo nesnosna tišina. Duša mi je razlomljena na stotinu mrtvih zvijezda, a um je jedini živ. Tako ja zamišljam pakao.

Bojana Guberac: Meni trebaju bajke da ne poludim

[s-tobom-dotako-nebo-bih]

[ulicnamacka]

Kraj sebe imam onu koja je pala sa neba,a opet bih sve dao za onu koja je pobjegla iz pakla.

[ilijadj]

Promenila je karijeru, vise nije isto zvanje. Od balerine je prosetala do gradske cure. Mozda su je umorili svi ti nastupi, bljestavi zraci reflektora. Mozda ju je zuljala sva ona drvena bina, gde na svaki korak se cuje kako ides, kojom si nogom zakoracio, tacno kojim prstom si prvo stao. Nisam znao odgovor zasto je tacno odustala. Delovalo je kao da je uzivala dok je igrala kao da vodi rat, da ostavlja prazna srca, da se hrani njihovim dusama. Delovala je srecno.

Ne znam sta joj se desilo, mozda je cak i on bio u pitanju. Da se andjelu popeo haos preko glave, a djavolu je mir postao dosadan. Mozda je sve odletelo u vazduh, kao i njen nastup '72 godine, kada su ljudi izlazili u kolicima, kada su padali sa balkona, kada je cvece diglo dvoranu u vazduh od ocaravajuceg nastupa moje balerine.

Toliko pitanja, ali ostavljenih po stranu. Sada je samo posmatram. Vise nije zelela da gleda sve te ljude, vec da prolazi ulicom, nepoznata, da gleda svoje lice na plakatima. Da zamislja kakav je taj nastup, kada da ga sama vec nije odigrala, nego masta o njemu kao kakav nepoznat pojam. Vise su joj prijala svetla grada, fenjeri po kaldrmama nego svetlost bine. Sada gleda uzviseno, ili u ravni sa svima, a pre je gledala sve pod nogama. Vise nije bila ni naoruzana, u dzepovima nema vise ruza i pistolja, sada je nosila neke pocepane, stare rukavice koje joj je moja baka dala za uspomenu. Nije mogla da se odvoji od njih, prosto ih je zavolela.

Postala je obicna devojka, sa sjajem u ocima, lepim i blagim osmehom koji je cuvao neku tajnu, vodio je nekuda, ali nisam mogao da provalim gde. Vise je volela da se drzi za ruke, da uhvati necije srce pogledom i dodirne. Ovog puta ne radi svoje volje, vec da vidi kako je njemu, koju toplinu ima da ponudi i koliko je tamno. Sve je bilo cudno. Pre je zavijala na zvezde, sada ih se klanja. Pre je igrala dok je noge nisu izdale, sada samo sedi. Pre je gledala samo da uzme, danas daje i ono sto nema. Pre je gledala rukama, danas me je po prvi put u zivotu pogledala ocima, zagledala se u mene i rekla, izvini. Nije imala razloga za to, niti ikakavog povoda. Nije mi ista skrivila, oduvek je bila dobra prema meni.

Spustila je pistolj, i ostavila njegov prsten, ostavila sminku i rekla je da pocinje da plese na novoj bini. Ta devojka je postala ostvarena masta. Zavrsio se rat.

[palatinash]