“…Ne znam kakva je sad,ja je pamtim po lepoti. I po izrazu patnje na licu,kakvo vise nikad nisam video,niti sam dugo mogao da zaboravim,jer sam tu patnju prouzrokovao. Zbog te zene,jedine koju sam voleo u zivotu,nisam se ozenio. Zbog nje,izgubljene,zbog nje otete,postao sam tvrdji i zatvoreniji prema svakome.Osecao sam se poharan,i nisam davao ni drugima ono sto nisam mogao dati njoj. Mozda sam se svetio sebi i ljudima,nehotice i ne znajuci. Bolela me,odsutna. A onda sam zaboravio,zaista…ali je sve bilo kasno. Steta sto moju neistrosenu neznost nisam dao ma kome-roditeljima,bratu,drugoj zeni. Ali,mozda to govorim bez razloga,sad,svodeci racune. Jer i nju sam ostavio i otisao na vojnu,ne zaleci,a pozalio sam kad nista vise nisam mogao izmeniti…
Meša Selimović
