“Pročitaj ovo. Da baš ti koji si naišao na ovo. Ali ozbiljno da pročitaš. Nađi vremena da pročitaš i shvatiš kako da napraviš promenu. Zamisli sebe,tvoj život,prijatelje,porodicu.. U sledećih nekoliko minuta samo zamisli. Osećaš se usamljeno. Osećaš se kao da nema nikog ko je tu za tebe. Imao si loš dan. Nešto mora da krene na dole svaki dan. Nije bitno dal je to svađa sa svojim najboljim drugom,roditeljima,ili samo svađa sa tobom. Svaki dan te čini da poželiš da se nisi probudio. Ali uvek te natera da ustaneš iz kreveta i suočiš se sa svetom. Ali ovog jednog dana,nebitno dal je to danas ili dan za 5 godina,to je dan koji menja sve. Došao si iz škole,i sam si u kući. Tišina je glasnija nego ikad. Uđeš u svoju sobu,legneš na krevet i misliš o prošlom danu i kako je užasan bio. Razmišljaš o imenima kojima su te nazivali,način na koji su te prijatelji odbili,i sve ti se smučilo u stomaku. Zapitaš se ”Zašto sam još ovde”? Zamišljaš sebe kako napuštaš svet. Previše si radoznao kako bi ljudi eagovali kad bi saznali da te više nema. Hoćeš li biti zapamćen kao dete koji je bio predmet podsmeha,ili onaj koji je stidljiv i nisakim ne priča. Onaj koji se muči sa svojom težinom,aknama,i ostalim stvarima sa kojima se muče i ostali tinejdžeri širom sveta. Ali znaš da ne možeš više ovo da podneseš. Ne možeš da izdržiš više. Glumeći hladno srce i tvoj lažan osmeh dovukao te je tako daleko. Ustaješ sa kreveta jako si tužan ali i veoma besan. Želiš da svi shvate. Želiš da te se ljudi sećaju,i da zažale za sve loše stvari koje su ti rekli,i znaš da neko mora da umre,to je jedina šansa. Ako sada ne uradiš kad ćeš? Odlučio si. Odeš do fioke,izvadiš tablete,jer znaš da nepostoji nijedan žilet koji može ovo da izvrši. Uplašen si. Jako si uplašen. Ali znaš da je vreme. Zato izvadiš tablete iz kutije,uzme parče papira i olovku. Napišeš malo,ali dovoljno da bude čujeno. Napišeš svojim roditeljima izvinjenje za ono šta ćeš uraditi,napišeš svojim prijateljima da njihovo podsmevanje okolo,i vređanje je ono što te je gurnulo niz liticu. Onda napišeš svim ljudima koji ti nisu da li šansu,koji su te ispalili. Ljudi koji su te zezali,koji ti nisu dali mogućnost,nisu te prihvatili,i nisu bitna imena,jer ti znaš ko su,i oni znaju ko su. Napišeš im,sa nadom da će pročitati i da će osetiti isti bol koji si i ti osećao. Završiš pismo i presaviješ ga. Vidiš kako suze padaju na papir,i počinješ jače da plačeš. Ovo je stvarnost,ovo se dešava. Uzimaš tabete i gutaš ih sve. Počinje da ti se vrti. I shvatiš-da umireš. Ti ćeš biti ono dete koje je umrlo i ostavilo ceo svoj grad u šoku. Plačeš još jače,pomisliš na porodicu,i počinješ da žališ za tim što si uradio,i misli da li je to pravi izbor,ali sada nema nazad. Za sve što si se ikad brinuo sad izalzi napolje. Počinješ da vrištiš za pomoć. Plačeš i vičeš svoju mamu da bude tu da te drži sad,ali ona nije tu. Plašiš se,i ona ti sad treba. Nastavljaš da vrištiš,nadajući se da će te neko čuti,ali ne čuju,i neće čuti. Slamaš se. Pada na zemlju,i mrtav si. To je to. Gotovo je. Ali nije. Tvoja mama dolazi kući da te vidi kako ležiš na podu mrtav. Upravo si je ubio iznutra. Ona u trenutku vrišti i zove hitnu,paniči,i ne može da dodje do daha. Plače neprestano,ali njene suze te neće vratiti,jer si mrtav. Ona ovu sliku nikad neće moći da izbaci iz sećanja. Ovaj dogadjaj će je pratiti do kraja života,kao i sećanje na ovaj događaj. Tvoja škola je informirana,i tvoji prijatelji su prepadnuti. Tvoja cela škola je u šoku. Škola je tiha danima. Izgubili su prijatelja,druga iz razreda,i učenika. Izgubili su dušu. Zauvek ćeš biti zapamćen u toj školi. Nikad nećeš izaći iz sećanja i srca tih ljudi. I onih ljudi koji ti nisu dali šansu,nastavnika koji ti je dao lošu ocenu,učenika koji ti je dao jedan ružan pogled,zauvel ćeš biti u srcima svih njih. Tvoji prijatelji su užasnuti,plaču noću kriveći sebe što ti nisu poslali poruku,poruku koja je mogla da ti spasi život. Porodica ti se raspada. Ništa nije normalno. Tvoj tata radi dužu smenu samo da nebi morao da se vrati u kuću u kojoj si ti umro. Tvoja mama je izgubila posao,ali je nije briga,jer je izgubila svoje dete. Satima misli o tvom detinjstvu,i svim lepim sećanjima koje ste imali zajedno,odgojila te je,ali krivi sebe što te nije odgojila da budeš jača. Tvoji brat ili sestra ne idu u školu. Dobijaju 1000 poruka u kojima primaju saučešća. Tvoj Facebook zid koji je još tu,je pun izvinjenja,ali stvar je u tome da ti nisi tamo da ih vidiš,nisi tamo da vidiš kako je svima stalo do tebe,zanimljivo je kako kad si mrtav ljudi počnu da slušaju. Da su ti samo ti ljudi da li ansu da budešš ono ko jesi,i da su ti da li šansu da im pokažeš pravog sebe,samo da su ti dali šansu da zasijaš pre nego što je bilo kasno. Samo da nisu rekli te ružne reči,samo da su te prihvatili malo više,sve bi bilo MNOGO drugačije. Ali ti nisi mogao da podneseš. Bio si voljen od toliko ljudi i najtužniji deo je što to pokazuju sad kad tebe više nema. Previše te ljudi omalovažavalo i maltretiralo. Moja poruka za sve one koje ovo čitaju je da samoubistvo nikako nije rešenje. Možeš da se izvučeš iz bilo čega što te je slomilo. Izdrži i nećeš zažaliti. Toliko divnih stvari će ti se desiti u životu,ali niejdna neće ako ga završiš pre vremena. Da li bi radije da budeš ona osoba koja je sebi oduzela život,ili ona osoba koja je prošla kroz pakao,ali uspela?I nikad nemoj gledati samoubistvo kao dokaz hrabrosti,nego sebičnost. Ako si ti koji ovo čitaš samoubilački nastrojen,imaš privatnih problema,ili znaš nekog ko je samoubilački nastrojen pvde sam da vam kažem da ste VOLJENI. Ako se ikad osećaš da nepostoji onaj kome je stalo ,ja znam da postoji. Imaš toliko razloga da živiš. I tako divnu budućnost pred sobom. Ne želiš da ga završiš sada. Završi ga onda kad za to dodje vreme i kad ti se završi tvoj divan,uspešan i dug život,i živi u inat deci koja ti nikad nisu dala šansu. Ovde sam da kažem svima koji ovo čitaju da nikad nije kasno da postaneš bolja osoba. Nikad nije kasno da uradiš lepu stvar za nekog drugog. Uvek postoji tamo neko kome treba tvoja pomoći kome će tvoje reči značiti. Nije bitno koliko kul misliš da si,i koliko nekog činiš čudnim,nikad nećeš biti ni približno kul kao onaj koji pomaže drugima,kaže lepe reči ili ima dobra dela,ili je dobra osoba. I nepostoji niko ko ne zaslužuje da primi kompliment. Svi tamo negde se povređuju svako na svoj način. Ne budi onaj koji želi da ispadne ”neko” pred društvom ponižavajući ostale,samo budi ona dobra osoba koja je uvek tu za svakog. Nemoj biti ona osoba koja spušta ljude i oduzima im razlog za život,bud onaj koji uzdiže druge i daje im razlog da žive. Samoubstvo nebi treba da bude način izlaska. Zajedno mi možemo da napravimo promenu. Budi tu za druge . Jer ti najbolje znaš kako je to kad nema nikog. Pomozi u spašavanju ljudi deleći ima savete,i biti tu za njih. Zajedno mi možemo da spasemo živote. Iako je stresno. :)”
vaporwave
titsay
romaincrisis
pixelskylines
