Pre dve godine na ovaj dan, negde na samom početku veze, izašli smo moj dečko, njegov drug, moja drugarica i ja. Ideja o spajanju njegovog druga sa mojom drugaricom bila je potpuno pogrešna što smo brzo i shvatili, jer je on lik koji neprimereno glasno viče po kafanama, i, zaljubljen u filozofiju, insistira na tome da je aseksualan i mizogin. O da, bilo je to zanimljivo veče. Svratili smo u Trubadur, kafanu gde svi svraćaju pre izlaska, blamirali se zbog Đukića i pričali o nekim planovima od kojih sada nema ništa… Apsolutno ništa. Pred izlazak iz kafane vežbali smo pričanje na engleskom i zezali se, da bi moja drugarica rekla mom dečku: “Don’t mess her up or I will cut your balls”. Tako nešto. Spuštali smo se niz stepenice i ja sam bila ispred mog dečka kada je izgovorio: “I won’t do that to her, I loove her”. Iskolačila sam oči i za tren mi je zastao dah. Sreća pa me nije video. Nedugo posle, kada smo ostali sami, pitala sam ga šta je mislio pod tim. Dugo smo bili prijatelji pre veze, pa da li me voli kao osobu, kao devojku, kao… Okej, možda je bilo preuranjeno pitanje. Ali on je, grleći me, rekao da me voli kao devojku.
Tu me je uhvatila panika. Tada još nisam imala takva osećanja prema njemu. U mislima sam, tipično ženski, išla iz krajnosti u krajnost. U klubu sam igrala isuviše razuzdano, nije mi prijao njegov teritorijalno-zaštitnički stav, i samo sam želela da se zabavljam sa svojom drugaricom. Cigarom mi je slučajno progoreo novu majicu. Poludela sam zbog toga, već nervozna. I tek tako, moje ludo, besno, crazy bitch lice počelo je da izlazi na površinu ranije nego ikada pre. Izdržao je to stoički, ali garantujem da nije imao pojma šta ga je snašlo. Posle tog nesrećnog izlaska, sedeli smo u centru grada, sablasno praznog, na stepenicama ispred banke. Govorila sam o raskidu, o tome kako je bolje rastati se kao prijatelj s nekim dok je veza još na početku, i tako, te, tipično pičkaste stvari. Rekla sam mu da ga ne volim, i teška srca, već razmišljajući o još jednoj neuspešnoj vezi, o još jednom razočaranju, spremala se da mu okrenem leđa. Ne sećam se šta mi je govorio. Dugo mi je trebalo da shvatim značenje, ali sećam se da sam na kraju rekla:
- Znači ti si spreman da budeš sa mnom iako znaš da te ne volim?
Te njegove oči, i način na koji je klimnuo glavom… Ljudi moji, to me je tako duboko dodirnulo, da i dan danas mogu savršeno dobro da se setim njegovog lica. Ne radi se o sažaljenju. Nešto kao da mi je reklo - on te stvarno voli. Samo polako. On te stvarno voli. I tek tako, sela sam mu u krilo i počela da ga ljubim. On je, naravno, bio potpuno izgubljen.
Po prvi put sam, ja mislim, osetila šta je ljubav i dopustila da to prožme celo moje biće, umesto da, instinktivno i kukavički, u tom trenutku pobegnem.
Zavolela sam ga toliko jako da mi i dalje svaki dan uspe otopiti srce nekim svojim gestom, osmehom, pogledom. Apsolutno svaki dan. Kao: vau, kakav osmeh, smej se još malo pliz, smej se još malo.
Sada čekam bebu sa njim i kada god otkrijemo nekome taj “detalj”, on brzinom svetlosti uspe pronaći malu crno-belu sliku našeg deteta. Verujem da taj ultrazvuk znači samo nama, ali simpatičan je ipak njegov entuzijazam.
Dajte ljubavi šansu. Možda ipak i dobijete svoj srećan kraj.
germansingergirl
theartofmadeline
izzy806
romaincrisis