On: Nisi ti kriva, ova noć je neposnošljiva, okrećem se po krevetu ne mogu da zaspim, neće san na oči. Tražim tebe pored sebe, a tebe nema ti ko zna gde si, uzrujane misli motaju mi se po glavi sve bih dao kada došla bi.
Vrata od stana držim otključana možda svratiš pripita i luckasta kakva si bila, gledam na sat prošlo je 02h, jeb*te a tebe nema.
Nekad si me terala u sred noći da odem po kinesku hranu koju obožavala si, pa kad bih se vratio u stan toliko bih se smejao dok si učila da jedeš štapićima, više bi hrane bilo u tvom krilu nego što bi ti pojela malena.
Nekad i sad, sad samo zamišljam tvoj osmeh i pospanost, drskost, tvoju upornos, prkos i ponos.
I ova moja majica me potseća na tebe, bila ti je omiljena volela si u njoj biti.
Uvek bi govorila da tebi bolje stoji nego meni, sada miriše na tebe i tvoj omiljeni parfem koji onog prokletog petka nosila si.
( GABRIELLE CHANEL PARIS )
Šetam po stanu palim cigaretu gledam kroz prozor na nemirnu noć dok pun mesec sja.
Bebo na sebi imam crnu maicu kratkih rukava, ti znaš koja je, crne bokserice, bele čarape i belu trenerku što si mi ti kupila uvek si tvrdila da mi belo dobro stoji nikad se nisam slagao sa tim osim kad su čarape i patike u pitanju. ( Osmeh )
Rekao sam ti da mi je najslađa kafa sa tobom, a sada moram sam da popijem jednu, a ona mašina od aparata uvek mi je išla na živce nikad je nisam shvatao.
Voleo bih kad bih bio miran, kad bi se pojavila i zagrlila me ili se svađala iz nekog glupog razloga bilo šta samo da si tu sa mnom u ovom prostoru.
Ali tebe malena nema, ti si sa njim, lutaš ulicama ovog divnog grada od lokala do lokala ti si kao vetar nezaustavna.
Potražio bih te kad bih znao odakle da krenem, pozvao bih te kad bi bio siguran da javićeš se, sačekao bih te sa kafom i koneskom klopom kad bi znao da pojavićeš se. Zaplakao bih ali muškarci ne plaču. Pustiću da Bog sudi.
Ona: Ovi ljudi su smoreni, ova muzika je blaga katastrofa, ne radi me ništa. Ovaj lik mi toliko ide na živce još jednu mi kaže pljus uću mu šamar. Mrzim navalentne umišljene kretene, a ovaj je jedan od tih.
Gledam u telefon, na ekranu naša slika iz onog kafe bara, prošli mesec kad smo slučajno svratili da pojefemo nešto i popijemo on koje pivo i ja koji koktel.
Otišla bih kod njega na gajbu kad bih znala da je u stanu a ne sa ortacima negde napolju.
Ušuškala bih mu se u krevet i čvrsto bih ga zagrlila, pune su mi oči suza koje potiskam da mi ne razmažu maskaru.
Probudila bih ga nežnim poljubcima toliko bih ga ljubila da bi me pitao dal' sam uredu.
* Nedostaje mi moj kreten, baš mi nedostaje. *
Nazvala bih ga da mu čujem glas, da vidim kako je zbog nas, ali on, on se sigurno ne bi javio !
A ja bih ispala budala, ma glupača koja leti za njim kojeg boli dupe za mene, nije me pitao ni kako sam. Užas.
Nedostaje mi njegova prefinjenost, ona ozbiljnost, pogled oštar i moćan, crne oči, brda od 4 dana, crna kosa, taman ten osmeh precenjen, glas oštar nekao kao promukao. Negovan, uredan i pedantan.
* Oboje su se želeli, ali su oboje imali ponos zbog kojeg nisu hteli da se jave jedno drugome, oboje su patili, on na svoj način, a ona na svoj. *
