Kao Å”to se po naslovnoj fotografiji može naslutiti, u maju sam spremala ispit iz Postmodernizma u srpskoj književnosti, ali povremeno bih priznala i da imam duÅ”u, pa bih Äitala i neÅ”to van literature i lektire ā cela tri puta, ako je verovati Gudridsu.
Neke knjige su mi u tom procesu postale omiljene, a autore nekih sam otpisala do zauvek, Å”to Äe reÄi da sam imala priliÄno proseÄan ÄitalaÄki mesec, uprkos poveÄem broju stranica.
āSve Å”to živ Äovek o smrti može znati.ā
Naravno da me nisu sve priÄe jednako zadivile, niti mi jednako prijale, ali ukupni utisak smeÅ”ta ovu zbirku maaalko ispred āNovog Jerusalimaā, Å”to je Äini mojom omiljenom zbirkom priÄa. Za sada.
Iz cele edicije āMraÄne priÄe iz mitologijeā ova knjiga je najobuhvatnija i najmanje nasilno banalizovana. ObjaÅ”njenja konteksta i bibliografija na kraju doprinose ovom utisku. Trebalo je da daju Valeri Sigvar da preispiÅ”e sve priÄe.
Nežno razmicanje zavese pred komplikovanim odnosom sina i oca; red meditacije red jarosti u oÄajanju; preispitivanje kao kretanje kao suprotnost smrti.
David Albahari ne vlada jezikom, viÅ”e ga usmerava kao Å”etaÄ psa, i to Äini knjigu živahnom, toplom, stvarnom. SviÄa mi se.
Nadam se da se veÄ dobro znamo i da ne moram da priÄam zaÅ”to i kako volim ovaj Äasopis. Sedmi broj je moj omiljeni za sada, jer temat Selo 2.0 sasvim odgovara mom senzibilitetu. Imali ste veÄ prilike da vidite kako sam oÅ”tra a Å”ta znaÄi kada pohvalim rad poznanika, tako da mi možete verovati na reÄ i potražiti Talas #8Ā (posveÄen mostovima) i u njemu tekst Lazara Äovsa āEvropa van sebeā, koji je izvrstan.
Rekoh na Gudridsu da ova zbirka poezije nije sasvim moja, ali da ima fenomenalno pogaÄajuÄih momenata. Sve Äu ih izlistati u posebnom tekstu posveÄenom Ani RistoviÄ, jer planiram da ispiÅ”em i objavim sve beleÅ”ke iz ispitnog roka, ali daÄu vam i ovde koji zalogaj:
āUgledaÅ” li svoju senku
na pustom proplanku, reÄi ÄeÅ”: Vidi, senka!
I senka tvoja postaÄe mahovina
nema oko Äega da obraste.ā
ā Gradski otpad (strah od prirode)
SaÅ”a IliÄ napisao je u āBerlinskom oknuā pseudoputopis nesimpatiÄnog NVO uposlenika koji traga za nestalim mornariÄkim oficirom.
DogaÄaji su užasni, životi njegovih sagovornika teÅ”ki, ali priÄa nije. Ona je nasilno lagana (onda kad se ne zaleti u Å”ok-radi-Å”oka uparen s pismom ex machina koje treba da dune u sveÄu mesto zamorenog pisca), protiv svake milosti napumpana helijumom i premazana klovnovskom farbom.
Nema u njoj junaka koje Äete voleti, mada vam neki postupci mogu biti razumljivi, a heroja nema uopÅ”te. Ako pojam književnog lika proÅ”irimo do granica srednjoÅ”kolskog pismenog sastava povodom AndriÄa, možemo reÄi da je Jugoslavija jedina junakinja vredna saživljavanja, a i ona (SPOJLER) umire. SreÄom, tu su namĀ evropske vrednostiĀ kao odrazi u naprslom ogledalu Dorijana Greja.
āEvropa živi od reciklaže jugoslovenskih ostatakaā, kojih ima dovoljno za joÅ” jednu Evropu, samo je za novu Jugoslaviju premalo.
Ovo je jedan njah i tralala, ali Äitala sam i gore.
Dobro su pokrivene okololiterarne stvari ā politika, sport, klasne razlike, individualnost i opÅ”tost nostalgije (bilo da je nostalgija za Musolinijem ili Titom), druÅ”tveni život lokalaca u turistiÄkom mestu koje je i pograniÄno,Ā imposter syndrome, alkoholizam, postjugoslavijaā¦
Jezik je poÄesto neosnovano osiromaÅ”en, a ritam kao iz nerazraÄenih beležaka. KliÅ”ei nisu ni pomaknuti iz koloseka, a mogli su biti. Volela bih da verujem da je prvi urednik prosto imao viÅ”e poÅ”tovanja prema ValjareviÄu nego prema tekstu, pa je ostalo sve tako ā njah.
Okej je knjiga, ali ne mnogo viŔe od okej.
Jasmina AhmetagiÄ je ono o Å”ta bih volela bar da se oÄeÅ”em u kritiÄarskoj karijeri. Zbirku eseja o Borislavu PekiÄu (Novi Jerusalim, Zlatno runo, Godine koje su pojeli skakavci, Vreme Äuda) odredila sam kao tercijarnu literaturu za ozbiljan ispit iz XX-XXI veka, i preporuÄujem je dalje.
Zbirku 100 kratkih prikaza dela objavljenih u ediciji Vek Politike potpisuje Rada SaratliÄ.
Knjižica nije beskorisna, ali jeste (potencijalno) Å”tetna. Od citiranja nacista do netaÄnog i plitkog Äitanja pisaca, ja biā ovo u zakljuÄani deo biblioteke a može i u gulag.
Elpenor je Odisejev saputnik koji je poginuo nesreÄnim sluÄajem na Kirkinom ostrvu, a ni Odisej ni ostali mornari nisu primetili da ga nema. SaÅ”a JelenkoviÄ mu je dao glas(ove); ti glasovi pevaju ovu zbirku.
āNe vidim kraj klupku Å”to se odmotava
od srca, kroz vinograde, prema mestu
gde Äe se otkriti da je ugodno biti mrtav,
lud, zaboravljen. Sve osim nedovrÅ”en.ā
Ciklusi BuÄenje i PismaĀ bolji su nego Nestrpljenja, zbirka ni unutar tih zasebnih ciklusa nije ujednaÄenog kvaliteta, ali ima pesama/stihova koje mogu biti nagrada za trud uložen u raÅ”Äitavanje onih manje sadržajnih.
PesniÄkiĀ subjekt Vojislava KaranoviÄa traži sauÄesnika u sumnji u postojanje sveta i apsolut zbilje kakvoj se uÄimo. Otvaranjem knjige pristajemo na test koji Äe odrediti u kojoj smo meri taj sauÄesnik. Do kraja rastresamo pojmove i granice, bivamo uteÅ”eni dopuÅ”tanjem da je sve Å”to oseÄamo normalno, da je svet u redu i kada ga ne gledamo, kao bagrem pod prozorom, kao ritam udahni-trep-izdahni-trep-udahni.
Možda život jeste hrapavost kore koÅ”tice unutar zrna grožÄa koje je svemir, možda je sve unutar nas i plavetnilo neba zapravo spoljaÅ”nja opna mozga, ali to ne znaÄi da ānapoljuā ne postoji, veÄ da pisanje poezije divno zakrivljuje stvarnost.
Uglavnom, lakÅ”e bih snela jaje nego Å”to sam proÄitala ovu zbirku. Složena se rodila pa je joÅ” usložnjena malo, da joj ne bude ladno, Å”ta li, ali vredi prokrÄiti kroz reference, aluzije, poÅ”alice za odabrane, Äak i pljucnuti na odabranost i osetiti se inferiornim pred tekstom, zaista vredi.
Milosav TeÅ”iÄ je iluzionista, ne pesnik, njegova poezija je prelest koju u pesmama pominje, kojom je opÄinio ostale muÅ”ke parazite da poveruju da je veliÄanstven. A nije. Ovo je narodno tkanje sa instagram-filterima.
Šta to beŔe srpska postmoderna?
Sava Damjanov ima tu zgodnu navadu selektivnog slepila: jedino žensko pomenuto u pozitivnom svetlu u ovoj knjizi jeste postmoderna iz naslova, jedino žensko pomenuto osim naslovnog jeste Mir Jam kao opozicija AndriÄu. Ova knjiga tako daje nezamenljiv uvid u politiku istorije književnosti, te preporuÄujem da se samo tako i Äita.
*muŔki vrtovi nestvarnog
ā Koju knjigu bi ponela na pusto ostrvo?
ā
Knjiga prve polovine godine 2019. proÄitana je poslednjeg dana maja.
Jednom Äu napisati sve razloge iz kojih mi se toliko dopala, ali za sada, kao i za Anu RistoviÄ, ostavljam jedan:
Milorad PaviÄ odnosi se prema reÄima s poÅ”tovanjem koje zavreÄuju.
Dobro, dva, jer pronaŔla sam u njoj i svoj epitaf:
āUmrla je usmrÄena istodobno slovima iz proÅ”losti i buduÄnosti.ā
Å ta ste od ovoga Äitali, Å”ta vam se Äita, Å”ta vam se viÅ”e ne Äita?
I kako vaÅ” ÄitalaÄki maj, jeste li zadovoljni kvalitetom proÄitanog?
ProÄitala sam uĀ maju Kao Å”to se po naslovnoj fotografiji može naslutiti, u maju sam spremala ispit iz Postmodernizma u srpskoj književnostiā¦
