[radosevac]

Dražen Petrović je prvi deo vojnog roka 1983. godine služio u Puli. Bio je član Mornaričko-nastavnog centra u okviru koga je formiran odličan koarkaški tim, koji se te godine i takmičio u državnom nacionalnom Kupu. Petrovićev saigrač u tom periodu bio je Tomislav Simić, tada jedan od perspektivnijih košarkaša u staroj Jugoslaviji, član Toplice iz Prokuplja koja se takmičila u drugom saveznom rangu, a danas direktor OKK Juniora iz Niša.

"Slike su iz Pule. Bio sam u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici, Mornaričko-nastavni centar. Centar je imao respektabilnu košarkašku selekciju koju je predvodio Dražen Petrović, ali je u njoj bilo puno poznatih igrača, poput Mohorovića, Dukana, Čarapića i ostalih. Savez nam je dozvolio da igramo nacionalni Kup, Prvenstvo Jugoslavije nismo imali pravo. I Kup smo mogli da igramo samo do finalnog turnira, jer je pobednik predstavljao državu u Evropi, a Mornaričko-nastavni centar to nije mogao. U prvim utakmicama smo izuzetno lako izlazili na kraj sa svim protivnicima. Pobedili smo u osmini finali tadašnjeg prvoligaša, ekipu Kvarnera, a ispali smo tesnim porazom u četvrtfinalu od Jugoplastike. Nismo imali velike pripreme za to takmičenje, nekih desetak dana, ali kvalitet tima je bio zavidan", prisetio se Simić tog perioda.

[radosevac]

DRAŽEN PETROVIĆ (ŽIVOTNA PRIČA 4/4)

"Najvažnije je da nešto voliš i da imaš želju da u tome uspeš. Dražen je obožavao košarku, nije je igrao zbog novca".

REPREZENTACIJA (1982 - 1993)

Sa reprezentacijom Jugoslavije Dražen Petrović je osvojio šest medalja: dve zlatne (EP 1989, SP 1990), jednu srebrnu (OI 1988) i tri bronzane (OI 1984, SP 1986, EP 1987). Kao kapiten reprezentacije Hrvatske okitio se srebrnom medaljom na Olimijskim igrama u Barseloni 1992. godine.

Trofeji: Olimpijske igre: 2 srebra (1984, 1992), 1 bronza (1988) Svetska prvenstva: 1 zlato (1990), 1 bronza (1986) Evropska prvenstva: 1 zlato (1989), 1 bronza (1987) Klupski trofeji: 2 puta prvak Evrope (1985, 1986), 2 Kupa pobednika Kupova (1987, 1989), 1 šampion Jugoslavije (1985), 3 puta Kup Jugoslavije (1985, 1986, 1988), 1 Kup Španije (1989) 

U seniorskoj reprezentaciji Jugoslavije debitovao je 1982. godine u prijateljskom meču protiv Italije. U "vatru" ga je gurnuo Bogdan Tanjević, a Dražen je imao 18 godina. Prvo veliko takmičenje mu je bilo Evropsko prvenstvo u Francuskoj naredne godine, na kome je Jugoslavija završila na sedmom mestu. Trener te selekcije bio je Josip Đerđa, a to je bilo i poslednje Evropsko prvenstvo u karijeri Dražena Dalipagića, jednog od najboljih svetskih igrača. Popularni Praja se u izjavi za "MVP" portal prisetio tog šampionata i izneo impresije o Petroviću:

"On je debitovao u reprezentaciji 1983, nakon toga zaigrao u Ciboni, a ja sam u to vreme već bio u Italiji. Nismo imali nešto mnogo zajedničkih dodirnih tačaka jer je razlika u godinama bila prevelika. Video sam da je fantastičan momak, sa neverovatnim radnim navikama. Od samog starta njegove karijere bilo je jasno da će postati veliki igrać", istakao je Dalipagić.

Prvu reprezentativnu medalju Petrović je osvojio na Olimpijskim igrama 1984. u Los Anđelesu. Jugoslavija je bila treća na tom turniru. Naredne godine "plavi" još jednom kiksiraju na Evropskom prvenstvu iznenađujućim porazom od Čehoslovačke u četvrtfinalu i osvajaju sedmo mesto, a 1986. godine na Svetskom prvenstvu Jugoslavija je osvojila bronzanu medalju. Taj šampionat u Španiji ostao je upamćen po kardinalnoj grešci Vlade Divca u polufinalnoj utakmici u kojoj je Jugoslavija prokockala devet poena prednosti u poslednjih 50 sekundi meča i izgubila nakon produžetka od Sovjetskog Saveza. Dražen Petrović proglašen je za MVP-a tog turnira.

Naredne godine Dražen predvodi Jugoslaviju do zlatne medalje na Univerzijadi u Zagrebu, ali na Evropskom prvenstvu u Grčkoj domaćini na krilima Nikosa Galisa osvajaju zlatnu medalju. Na tom putu su u polufinalu izbacili Jugoslaviju, koja je završila na trećem mestu.

Olimpijske igre u Seulu 1988. donose još jedno srebro Jugoslaviji. Sovjetski Savez je još jednom bio bolji, ovoga puta u finalu. Jugoslavija ih je predvođena Petrovićem lako savladal u grupnoj fazi takmičenja, ali u borbi za zlato tim Dušana Ivkovića nije imao rešenja za Sabonisa, Volkova, Kurtinaitisa, Marčuljonisa i ostale... 

U dresu reprezentacije Jugoslavije je odigrao 155 utakmica i zabeležio ukupno 3.258 poena (21 po meču). Za Hrvatsku selekciju odigrao je 40 utakmica i zabeležio 1.002 poena (25 po meču).

Zlatna serija reprezentacije kreće 1989. u Zagrebu na Evropskom prvenstvu, Jugoslavija sa lakoćom osvaja zlatnu medalju, a Dražen Petrović je ubedljivo najbolji igrač turnira. Tako lako osvojenu zlatnu medalju u evropskoj košarci nikada niko nije osvojio, a ta generacija se po dominaciji može izjednačiti sa originalnim američkim "drim timom" koji se pojavio par godina kasnije. Dražen je bio drugi strelac tog turnira sa 30 koševa prosečno po meču (Galis je bio prvi sa 35.6), ali je istovremeno bio i prvi asistent takmičenja sa šest uspešnih dodavanja po utakmici.

Dražen je bio dominatan kvalitetom i u timu koji su činile istinske zvezde igre pod obručima: Toni Kukoč, Vlade Divac, Dino Rađa, Žarko Paspalj, Stojan Vranković, Predrag Danilović, Jure Zdovc, Zoran Čutura, Zdravko Radulović, Zoran Radović, Mario Primorac i trener Dušan Ivković. Na tom prvenstvu je Jugoslavija protivnike pobeđivala 22 poena razlike u proseku. U finalu je savladana Grčka rezultatom 98:77 u, većim delom, egzibicionom meču.

Usledilo je Svetsko prvenstvo u Argentini 1990. godine i nova zlatna medalja Dražena Petrovića na velikom takmičenju. Jugoslavija izbacuje Sjedinjene Američke Države u polufinalu iz borbe za zlato, a u finalu pada i Sovjetski Savez. Nakon tog prvenstva Amerikanci su počeli da šalju profesionalne NBA košarkaše na takmčenja.

Neke igrače koji su nosili reprezentaciju do najvećih uspeha tih godina za "MVP" portal je komentarisao i legendarni srpski trener Božidar Maljković.

"Dražen, Zoran Savić, Dino Rađa... Njihova radna energija se retko viđa. Takvi igrači pomeraju trening za kvalitet više. Kada imate igrača koji pre zagrevanja potrči puni sprint ostali će svi za njim", rekao je Maljković.

I na Evropskom prvesntvu u Rimu Jugoslavija osvaja zlato, ali njega je Dražen Petrović preskočio. Zvaničan razlog bila je želja kapitena reprezentacije da se što bolje pripremi za NBA sezonu i nastupe u dresu Nju Džersija.

Početkom sezone 1993/94 u Nju Džersiju je Draženu odata velika počast. Povučen je iz upotrebe dres sa brojem "3" koji je nosio "Petro", kako su ga zvali u Americi. Dres koji je podignut pod svodove dvorane na teren su uneli Derik Kolmen i Čak Dejli.

Svoju treću olimpijsku medalju Dražen je osvojio u dresu reprezentacije Hrvatske 1992. godine. Dražen je sa linije slobodnih bacanja u polufinalnom meču protiv Zajednice Nezavisnih Država doneo pobedu svom timu i čast da u finalu odmere snage sa originalnom postavom američkog "drim tima". Sve oči su bile uprte u duel Majkla Džordana i Dražena Petrovića, Dražen je ubacio 24 poena, ali je Amerika ubedljivo trijumfovala. Ipak, srebrna medalja je bila veliki uspeh u to vreme, Hrvatska se na Olimpijadu plasirala kroz vanredne kvalifikacije, a na Igrama je pokazala ogroman kvalitet. Petrović je predvodio izuzedno jaku ekipu u kojoj su, između ostalih, igrali još i Toni Kukoč, Dino Rađa, Stojan Vranković...

"Uživao sam da igram protiv Dražena. Veliki igrač, nije se plašio, uvek maksimalno skoncetrisan, borben i samouveren. Kad god smo igrali jedan protiv drugog, igrao je snažno protiv mene, kao i ja protiv njega. Protiv Dražena drugačije nije moglo. Naši dueli su uvek bili maksimalni, na ivici. Imali smo nekoliko sjajnih okršaja. Nažalost, kratko je trajalo. I pored toga je ostavio dubok trag. Bez straha se upustio u NBA avanturu i svim Evropljanima pokazao kako mogu da dođu do uspeha", govorio je Majkl Džordan o Petroviću.

Dražen je karijeru i završio nastupajući za reprezentaciju Hrvatske u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Nemačkoj. U jednoj od svojih poslednjih utakmica, 31. maja 1993, je selekciji Estonije ubacio 48 poena. Nekoliko dana kasnije niko nije mogao da pretpostavi kako će utakmica protiv Slovenije biti poslednja Draženova u karijeri. U porazu od Slovenije, 6. juna u Poljskoj, Petrović je postigao 30 koševa. Zadnji poen zabeležio je sa linije slobodnih bacanja.

  7. JUN 1993.

Do tog ponedeljka, 7. juna, Dražen Petrović je bio pobednik. Nije bilo bitke iz koje nije izašao jači i uspešniji. Tog kišnog dana u Nemačkoj nije mogao da "preokrene meč".

Dan nakon utakmice protiv Slovenije u Varšavi, reprezentacija Hrvatske se avionom vraćala u Zagreb, letom preko Frankfurta. Dražen se prilikom presedanja javio saigračima da neće nastaviti put sa njima, već će sa devojkom kolima prvo otići do Minhena. Tog dana je bilo nevreme u Nemačkoj. Na auto-putu u blizini, od tog dana poznatog, grada Denkedorfa je teretni kamion proklizao, probio zaštitnu ogradu i prešao u suprotnu traku. U susret njemu išao je automobil marke "Golf" u kome se nalazio Dražen Petrović. Njegova devojka je bila za volanom. Zbog loše vidljivosti kasno je primetila šta se desilo sa kamionom i kada je ukočila Dražen je udario u prednje staklo i na licu mesta poginuo.

Sahrani u Zagrebu je prisustvovalo oko 500.000 ljudi. Od tog dana, svakog 7. juna odaje se pošta jednom od najvećih svetskih košarkaša ikada. Njegovi savremenici, saigrači, treneri, navijači sa setom se prisećaju perioda provedenog u blizini Dražena i stalno otkrivaju nove anegdote i događaje iz njegovog života i sa košarkaških terena.

"Na desetogodišnjicu smrti pozvali su me njegova majka Biserka, Šibenčanka, i otac Jole, Zemunac, znajući da sam bio vezan za njega od malih dana. Trenirao sam tada ekipu Reala iz Madrida. Iako mi nije odgovaralo, jer sam bio u cajtnotu, doveo sam ih na revijalni meč. Igrali smo u Šibeniku. Biserka mi je dala prvu seriju maraka sa njegovim likom. Ne bavim se filatelijom, ali to mi je veoma draga uspomena", istakao je Božidar Maljković, zaokruživši za "MVP" sećanje o Draženu Petroviću.

I jedan od najuticajnih ljudi u svetu košarke, komesar NBA lige Dejvid Štern, o Draženu je govorio samo u superlativima:

"Bio je izuzetan mladić, pionir košarke kao svetskog pokreta. Zvezda u Evropi, NBA, na Olimpijskim igrama. Pokazao je da je košarka globalni sport, bio je idol navijačima širom sveta".

Čovek koji ga je uveo u seniorski tim, Zoran Slavnić, u razgovoru za "MVP" portal ističe da posle Dražena nikada nije video igrača sa tolikom motivacijom i željom za uspehom:

"Ne, nikad pre i posle toga nisam video igrača sa većom željom da uspe u košarci. Iako je danas mnogo veći novac u igri, nisam primetio da neko ima veću motivaciju nego što ju je on imao. To je samo dokaz da je najvažnije da nešto voliš i da imaš želju da u tome uspeš. Dražen je obožavao košarku, nije je igrao zbog novca", izjavio je popularni Moka.

Prošlo je 20 godina od njegove smrti. U međuvremenu se promenilo mnogo toga. Jugoslavije više nema, Hrvatska od 1995. godine nije osvojila medalju na velikom takmičenju. Košarka u Šibeniku nije za primer, a ni Cibona se nešto nije proslavila na internacionalnom planu. Domaće titule uglavnom osvaja pred polupraznim tribinama. Netsi su se preselili u Bruklin... Mnogo toga se promenilo, ali sećanje na Dražena nije izbledelo.

Autor:  Dragan Panajotović

[radosevac]

DRAŽEN PETROVIĆ (ŽIVOTNA PRIČA 3/4)

"Treneru, Dražen je za mene bio doktor i profesor košarke. Mene je sramota, ja sam bio četiri puta u Ol star ekipi, a on nijednom. Prema njemu je u NBA učinjena ogromna nepravda", govorio je Blekmen.

PORTLAND TREJLBLEJZERS (1989 - 1990)

"Ovde više nemam šta da postignem. Ako želim da budem najbolji moram da idem da igram sa najboljima", govorio je Dražen kada je čvrsto odlučio da napusti Real i upusti se u novu avanturu.

Petrović je draftovan 1986. kao 60. pik ukupno, 12. u trećoj rundi. Na istoj lutriji Portland je pre njega u prvom krugu izabrao Arvidasa Sabonisa sa 24. mesta i grčkog centra Panajotisa Fasulasa u drugoj rundi sa 37. mesta. Ta tri, u to vreme vrlo čudna, izbora delo su dugogodišnjeg generalnog menadžera Portlanda Morisa Bakvoltera, koja je on kasnije objašnjavao rečima:

"Rizikovali smo na tom Draftu sa Draženom i Sabonisom jer nismo imali visoke pikove, a ponuda na univerzitetima je bila skromna. U tom trentuku smo znali da ti igrači imaju višegodišnje ugovore u Evropi i da će proći nekoliko godina ako uopšte ikada zaigraju u Portlandu".

U to vreme na Evropljane u NBA se gledalo sa velikom dozom nipodaštavanja. Tu i tamo je mogao da se "provuče" neki igrač koji je prošao NCAA ligu poput Rika Smitsa ili Detlefa Šremfa, ali na igrače iz evropskih klubova nije se ozbiljno računalo.

Pioniri iz Evrope koji su prokrčili put ostalima i najzaslužniji su za današnju ravnopravnost među nacijama u NBA bili su Vlade Divac, Žarko Paspalj i junak ove priče, Dražen Petrović. Divac je draftovan od Lejkersa, gde su mu se složile kockice i ostalo puno slobodnih minuta za igru nakon penzionisanja Karima Abdula-Džabara. Paspalj je završio u San Antoniju, ali nije uspeo da se izbori za minutažu pored zvezde u usponu, Šona Eliota, pa se najbolje krilo Jugoslavije brzo vratilo u evropsku košarku.

Dražen Petrović je završio u američkoj državi Oregon, u ekipi Portlanda. Tamo je stigao kao zvanično najbolji igrač Starog kontinenta. Interesantno je da su se iza njega u tom glasanju našli Dino Rađa, Toni Kukoč, Vlade Divac, svi iz Jugoslavije, te tek na petom mestu Šarunas Marčuljonis iz Sovjetskog Saveza.

I pored toga što je bio siguran da se može ravnopravno suprotstavljati protivničkim igračima, odlučio je da prihvati sugestije trenera i radi na povećanju telesne mase. Tako je od 86 kilograma, koliko je bio težak dok je igrao u Evropi, stigao do čak 106 u Americi, pa se jedno vreme veoma teško kretao po terenu. Kasnije se spustio na 96 kilograma, što se ispostavilo kao njegova idealna težina.

Svi će se danas složiti da se u pogrešno vreme našao u pogrešnoj ekipi. Portland je jurišao na titulu, a u svojim redovima je imao jednog od najboljih bekova Lige, Klajda Drekslera. Draženova konkurencija u timu bili su još čuveni Teri Porter i Deni Ejndž. Trener te ekipe je bio tvrdoglavi Rik Adelman i Draženu nije bilo spasa što se minutaže tiče, a on je bio siguran da zaslužeje veću priliku. Bilo mu je veoma teško što je, prema njegovim rečima, najskuplje plaćen "navijač" u Ligi. Svi su se divili njegovoj radnoj etici, volji za igru, prefinjenom šutu, besomučnom treniranju... Svi su o njemu govorili u superlativima, ali šansu nije dobijao. Ništa Amerikancima nije značila činjenica da je u njihovu ligu stigao Kralj Evrope, jedan od najboljih igrača u istoriji košarke na Starom kontinentu. Dražen je bio uglavnom prikovan za klupu, a u ukupno 95 utakmica koje je odigrao na parketu je provodio tek nešto više od 11 minuta. U dresu Blejzersa nijednom nije bio u startnoj petorci, a najbolju utakmicu je odigrao 21. aprila 1990. godine kada je u Sakramentu postigao 24 koša protiv nama dobro znanih Kingsa.

Nije Dražen uspeo da se nametne Adelmanu, koji je Petroviću najviše zamerao na nedostatku agresivne igre u odbrani i preko toga nije želeo da pređe. A koliko se shvatanje dobrih i loših partija igrača sa ovih prostora u NBA promenilo govori i podatak da je Petrović u svojoj ruki sezoni postizao 7.6 poena po meču, što po današnjjim parametrima uopšte nije loše, a tim prosekom niko ko je pratio njegove igre nije bio zadovoljan. Posebno nezadovoljan je bio Petrović, jer njegovom karakteru jednostavno nije odgovarala uloga čoveka koji će ulaziti sa klupe. Tu prosek poena nije ni bio toliko bitan, on je bio igrač koji je tokom čitave karijere provodio više od 35 minuta na parketu.

Najomraženiji lik Draženovih fanova godinama je bio Rik Adelman, čovek koji nije pružio šansu najboljem neameričkom igraču svih vremena. U knjizi Dvajta Džejnsa - "Dugo toplo leto: Najbolja godina Portland Trejleblejzersa" koja govori o dešavanjima u sezoni 1990/91, kada su Blejzersi imali učinak 63-19, nalaze se razna razmišljanja čuvenog trenera beležena svakodnevno tokom sezone. Otkrio je da mu je najveći izazov da natera 12 velikih ega da zapostave pojedinačne ciljeve i snove kako bi ostvarili zajednički cilj. Na početku te sezone Dražen se otvoreno pobunio oko statusa u ekipi i novinarima je izjavio da će se vratiti u Hrvatsku ukoliko se nešto ne promeni. Taj momenat je bio znak Adelmanu da nešto mora da preseče u odnosu sa Petrovićem, za koga je uvek isticao da je odličan igrač.

Teri Porter je u jugoslovenskoj štampi označavan u to vreme kao jedan od glavnih krivaca zašto Dražen ne igra više u dresu Portlanda. On je javno kritikovao hrvatskog košarkaša nakon što je ovaj zapretio da će napustiti tim i vratiti se u Jugoslaviju. Porter je zamerio Petroviću da nije timski igrač, jer je ekipa igrala odlično u ligi (startovali sa 11-0), a on se žalio na minutažu. Inače, Porter Dražena nije doživljavao kao konkurenta jer u NBA ligi Petrović nije ni bio u planu na mestu plejmejkera i američki mediji su isticali da je upravo Porter igrač koji je najviše pomogao Draženu da se adaptira na rad u NBA klubu.

"On je uznemiren jer nema veću minutažu. Žao mi je, ali Porter, Dreksler i Ejndž su bolji igrači. Dražen ne može da igra na poziciji plejmejkera, on je naš peti bek. Tako stoje stvari. Mogao sam da razumem ukoliko je hteo da bude menjan, ali ne mogu pretnje da će napustiti ekipu i vratiti se kući. Ili ste deo tima ili niste. On se pobunio kada smo imali učinak 6-0. Možda bih i razumeo da smo imali 3-3, 2-4 ili bar da smo odigrali 20 utakmica u sezoni. Ali, žaliti se nakon šest utakmica? Nijedan igrač nije iznad ekipe", bile su reči Adelmana nakon što je Petrović sa menadžerom izašao pred novinare i javno se žalio o statusu u ekipi.

Na početku svoje druge NBA sezone, nakon 18 odigranih utakmica, Dražen je u razmeni igrača završio u dresu Nju Džersi Netsa.

"Taj dečko će za dve godine biti Ol star igrač - garantujem. Nikada niste videli čoveka koji tako šutira i koji toliko marljivo i vredno radi", novinarima je izjavio Klajd Dreksler nakon što je Petrović otišao iz Portlanda.

  NJU DŽERSI NETS (1990 - 1993)

Koliko je ekipa Portlanda bila pogrešan izbor za Dražena toliko su Nju Džersi Netsi bili idealna sredina za njega. Tim od koga se nije mnogo očekivalo, bez dominantnog igrača na pozicija beka šutera (Redži Teus u izlaznoj godini iz ugovora), sa trenerom koji mu veruje i vrlo kvalitetnim, perspektivnim saigračima. Petrović se u toj ekipi igrački preporodio. Do kraja svoje druge NBA sezone je podigao brojke na 12.6 poena po meču, a minutaža i poverenje trenera i saigrača u njega se sve više povećavalo.

Totalno je "eksplodirao" u svojoj drugoj sezoni u Nju Džersiju. Dostigao je prosek od 20.6 poena po meču, a bio je starter na svim utakmicama u sezoni. Na parketu je provodio više od 35 minuta po utakmici. Predvodio je Netse do prvog plej ofa nakon šest godina pauze, gde su ispali na startu od ekipe Klivlenda, a prvi strelac ekipe u tim utakmicama bio je Dražen sa preko 24 poena po meču. U toj sezoni je nekoliko puta ponovio igre koje su ga krasile u Evropi, postigao je 38 koševa protiv Indijane, 39 protiv Seltiksa, a u prvoj utakmici plej ofa Klivlendu je ubacio 40 poena, što je bio rekord tima u doigravanju sve do 2006. kada ga je oborio Vins Karter (43 poena protiv Majamija).

"Marljivije i napornije je radio da poboljša igru nego bilo koji igrač koga znam. Nakon što bi se završio šuterski trening on bi ponovo išao u teretanu i tamo dizao tegove i vozio bicikl. Nakon toga je još malo šutirao. Čak su treneri morali da intervenišu kako mu je dosta treninga za taj dan", isticao je o svom saigraču Kris Dadli.

Sa prosekom 22.3 poena po meču završio je kao 11. strelac lige te sezone. U NBA je postigao 255 šuteva za tri poena i danas se na večnoj listi nalazi na četvrtom mestu po procentu ubačaja sa 43.7 odsto uspešnosti.

Tog leta na klupu Nju Džersija stiže trofejni Čak Dejli, sa kojim Petrović sarađuje još bolje neko prethodnih sezona sa Bilom Fičom. Vodeći je strelac ekipe sa 22.3 koša po utakmici, a Nju Džersi drugi put uzastopno ulazi u plej of. Ponovo su izgubili od Klivlenda. U tim utakmicama Petrović je igrao povređen, pa nije imao pravi učinak. To je bio najveći razlog poraza Nju Džersija.

Danas se svi stručnjaci i igrači koji su bili aktivni te 1993. godine slažu da je Draženu naneta nepravda nepozivanjem na Ol star utakmicu. Do trenutka kada su treneri birali ekipe Dražen je bio sedmi strelac Lige sa 23.1 poena po meču, a njegov značaj u rezultatima Netsa je bio više nego očigledan. Na kraju sezone je dobio neku vrstu satsifakcije time što je izabran u treću najbolju petorku Lige, a svi su postali svesni koliko je Petrović superioran igrač.

"Dražen je oštećen u NBA, prvo što je završio u Portlandu u kome mu nisu dali da igra, a posle su shvatili kada je otišao u Nu Džersi koliko je on veliki igrač", istakao je u razgovoru za "MVP" portal proslavljeni srpski trener Vlade Đurović, koji je trenirao Petrovića dok je igrao za Šibenku.

Đurović je u bogatoj trenerskoj karijeri boravio i u Grčkoj, gde je, između ostalih, trenirao ekipu AEK-a u vreme kada je njihov dres nosio veliki NBA as Rolando Blekmen. Srpski stručnjak je istakao da mu je Amerikanac sa puno respekta govorio o Draženu.

"Treneru, Dražen je za mene bio doktor i profesor košarke. Mene je sramota, ja sam bio četiri puta u Ol star ekipi, a on nijednom. Prema njemu je u NBA učinjena ogromna nepravda", govorio je Blekmen.

"Ima ljudi koji će reći da je Krešimir Ćosić bio najveći igrač. I ja sam blizu tog mišljenja. Za neke je to Dragan Kićanović, što takođe nije daleko od istine. Tako da je pitanje ko je najveći igrač svih vremena sa ovog prostora. Dražen Petrović je, po mom mišljenju, sigurno jedan od najvećih, a definitivno najveći koga sam ja u karijeri trenirao", zaključio je Đurović.

"Amerikanci veruju samo Amerikancima. Kada smo Marčuljonis, Divac, Paspalj i ja došli u Ameriku svi su bili skeptični prema nama. Dobrim igrama smo pokazali da Evropljani znaju da igraju košarku i tako smo otvorili vrata Rađi, Kukoču, Sabonisu...", prisećao se Petrović nakon svoje četvrte NBA sezone.

NBA dres je nosio 81 igrač rođen 1964. godine. Najveći prosek koševa tokom karijere u toj konkurenciji ima Dražen Petrović. U kratkoj karijeri postizao je 15.4 poena po utakmici, a od igrača rođenih iste godine kada i on iza njega se nalaze imena poput Vejmona Tisdejla (15.3), Marka Prajsa (15,2), Rona Harpera (13,8), Šarunasa Marčuljonisa (12,8), Roja Tarplija (12,6), Arvidasa Sabonisa (12)...

Došlo je leto i reprezentativne obaveze u selekciji Hrvatske, Petrović je posredstvom medija nagoveštavao da je moguć njegov povratak u Evropu, a Netsi su mu pripremali novi, bogat ugovor.

Dve nedelje pre tragedije Dražen je dao intervju zagrebačkom "Globusu" u kome je tvrdio da ima ponude šest NBA i četiri evropska kluba. Aleksandar Petrović je kasnije potvrdio u izjavama hrvatskim medijima da je u Draženovom novčaniku pronašao spisak klubova koji su ga želeli u svojim redovima.

"Na listi su bili naravno Netsi, ali i Njujork Niksi, Sijetl i Hjuston. Od evropskih je jedina prava i ozbiljna opcija bio grčki Panatinaikos, koji je nudio veliki novac. Dražen je kombinacijom sa Grcima mogao da izbegne situaciju ako Netsi mečiraju ponudu drugih NBA klubova. Sa evropskim timovima to nisu mogli, a jedan od motiva je bio i njegov prijatelj Stojko Vranković. Njih dvojica su imali veliku želju da igraju zajedno".

To leto 1993. godine trebalo je da bude još jedna prekretnica u Draženovoj karijeri.

Autor:  Dragan Panajotović

[radosevac]

DRAŽEN PETROVIĆ (ŽIVOTNA PRIČA 2/4)

"Kao igrač Cibone i njegov brat, molio sam ga da promaši: "Dražene, molim te, promaši... Dražene, vama je svejedno, u Madridu će ionako biti kako treba. Dražene, imamo premije, premije za pobedu... Molim te!". Samo se nasmejao i ubacio oba bacanja. Nije znao, jednostavno, nije znao da gubi".

CIBONA (1984 - 1988)

U Zagrebu se zadržao četiri sezone, a tih godina se danas sa setom sećaju u glavnom gradu Republike Hrvatske. Bilo je to vreme u kome je Petrović rušio sve pred sobom, obarao rekorde, Cibonu je prevodio do dve titule prvaka Evrope, a osvojio je sedam trofeja u četiri sezone. Ipak, tituli prvaka države se radovao samo jednom.

"Morali smo bar još dva puta da budemo prvaci Jugoslavije", govorio je Dražen o periodu igranja za Cibonu.

Svoju prvu utakmicu u  dresu Zagrepčana odigrao je baš protiv Šibenke i matičnom klubu je ubacio čak 56 poena.

"Ne, nije mi bilo teško. Uspomene su uspomene, ljubav je ljubav, ali na terenu ne poznajem nikoga. I ne priznajem. Daću im opet 56 ako budem bio u prilici", rekao je Dražen nakon utakmice. Publika ga je pre meča dočekala ovacijama i najdužim aplauzom u istoriji dvorane "Baldekin", a u toku utakmice više puta skandirala "Nemoj više Dražene" i "Dražene, ti si naš", ali Šibenki nije bilo spasa.

Koliko god iz današnjeg ugla to zvučalo nestvarno, takve brojke nisu bile nikakva retkost u Petrovićevoj karijeri. Naprotiv, vest dana je bila kada on postigne manje od 20 poena. Na brojke 30, 40, pa i 50 plus koševa su svi bili navikli. Dražen je prosečno u četiri sezone u Zagrebu beležio nešto manje od 40 poena po meču.

Već u prvoj sezoni je sa Cibonom stigao na krov Evrope pobedom nad Real Madridom u finalu, uz njegovih 36 poena. Uz najvredniji trofej, trijumfom protiv Crvene zvezde u reprizi finala od prethodne godine odbranili su i titulu prvaka Jugoslavije, dok su u Kup takmičenju pehar osvojili protiv Jugoplastike. Prva Draženova sezona i "tripla kruna" za "Vukove sa Tuškanca".

Neverovatna lakoća u igri Dražena Petrovića bila je nerešiv rebus svim ekipama koje su pokušavale da zaustave Zagrepčane.

"U mojoj karijeri nema nikakvih tajni. Sve postižem običnim košarkaškim elementima. Jednostavnost je u tome što ja radim više od drugih i ponavljam svoje vežbe više od drugih. Treniram četiri do pet sati kada putujem. Na pripremama i više. Veliku pažnju poklanjam individualnoj tehnici i taktici. Radim svakodnevno. Ne znam kako drugi rade, ja mislim da treniram dobro. Talenat sam respektovao do 18. godine života. Nakon toga više ne, održava me rad", otkrivao je Dražen svima svoj "jednostavni" recept za uspeh.

Jednu od najboljihu utakmica u karijeri odigrao je protiv francuskog Limoža 23. decembra 1986.u svojoj drugoj sezoni u Zagrebu. Cibona je pred svojim navijačima slavila rezultatom 116:106, a u 13. minutu meča su gubili 43:27. Usledila je neverovatna serija Petrovića od sedam uzastopnih trojki iz isto toliko napada. Utakmicu je završio sa 10 trojki, postigao je ukupno 51 poen, dok je brilijantnu partiju zaokružio i sa 10 uspešnih dodavanja.

Božidar Maljković je u razgovoru za "MVP" portal posebno istakao Draženovu energiju koja je bila primetna na terenu.

"Svi mi treneri, svedoci tog perioda, se slažemo u jednom - Dražen Petrović je bio jedan od najboljih igrača sa ovih prostora svih vremena, a najverovatnije najbolji napadač. Lopta mu je davala snagu, posedovao je strahovitu energiju. Zahvaljujući radu u teretani fizički besprekorno spreman, tehnika na najvišem nivo zbog neprestanog ponavljanja i treniranja, poznat po fantastičnoj prednjoj promeni kroz noge, to mu je bila specijalnost. Drzak i bezobrazan u granicama onoga da ga čini velikim i jednostavno čovek koji je bio mašina za postizanje koševa. Naravno da je mogao da igra bolju odbranu. Da je u tom segmentu bio malo bolji sigurno bih rekao da takvog igrača nismo imali", izneo je Maljković svoje mišljenje sa duge vremenske distance.

Naredne godine, Petrovićeve druge u zagrebačkom klubu, Cibona je uspela da odbrani naslov prvaka Evrope. U finalu su pobedili ekipu Žalgirisa uz Draženova 22 koša, a u domaćem Kupu su savladali Bosnu. Te godine je "Mocart" bio nezadrživ u pravom smislu te reči. Beležio je 43.3 poena u proseku, a oborio je mnoge rekorde među kojima je i onaj od 112 koševa na prvenstvenom meču protiv oslabljene Olimpije.

Ipak, veliki šamar Cibosi su doživeli u finalu domaćeg prvenstva. Poraženi su od Zadra i to u odlučujućoj utakmici u Zagrebu. Cibona je povela 1-0 pred svojim navijačima, ali je na revanš u Zadar otišla bez Dražena Petrovića, koji je, po sopstvenom priznanju kasnije, odglumio povredu. Želeli su da se tituli raduju pred svojim navijačima.

Dražen je bio "mašina" za postizanje poena, ubojit šut mu je bio glavno oružje, a mlađe generacije uglavnom interesuje zašto nije zakucavao. U svojim najboljim igračkim danima Petrović je imao odraz 85 santimetara i bez problema je mogao atraktivno da zakuca. To je i činio na zagrevanjima pre utakmica, a neretko i u igri dok je nosio dres Šibenke i Cibone. Na utakmici protiv Skavolinija je imao jedno veoma atraktivnu završnicu akcije koju možete i videti u priloženom snimku (3' 45"). Taj momenat se ispostavio kao klljučni u pobedi Cibone, jer je njime razgalio saigrače i publiku, uz čiju pomoć su Zagrepčani stigli do velikog preokreta i pehara Kupa pobednika kupova.

"Da smo mogli da pobedimo tu utakmicu, mogli smo. Uveravam vas da smo hteli, bilo bi 20 razlike za nas. Dogodilo se šta se dogodilo i tu više nema povratka", mnogo godina kasnije priznao je i trener te generacije Cibone, Željko Pavličević.

Kazna ih je stigla u Zagrebu i to nakon 37 meseci i 10 dana koliko su bili neporaženi u "Domu sportova". Nakon dva produžetka i najbolje partije u karijeri Petra Popovića, oca igrača Marka Popovića, Zadar je pobedio 111:110 i ostavio Cibonu bez šanse da brani dvostruku titulu prvaka Evrope, jer je samo jedan tim išao u Kup šampiona.

Naredne godine u ligaškom delu prvenstva imaju skor 22-0, ali ih u polufinalu plej ofa izbacuje Crvena zvezda, senzacionalnom pobedom u Zagrebu u kojoj se niotkuda pojavio Branislav Prelević. Nisu imali rešenje za njega, postigao je 34 poena na tom meču. Jedna od stvari koje su Petrovića činile velikim igračem bila je i sposobnost da brzo zaboravlja, realnost je prihvatao takvu kakva jeste i nastavljao je sa radom.

"Zašto da se nerviram, učinio sam sve što sam mogao. Prvenstvo je gotovo", izjavio je novinarima ispred dvorane u Zagrebu samo 24 sata posle tog meča, uzeo loptu iz svojih kola i otišao na trening.

Cibona te sezone osvaja evropski Kup pobednika kupova. U Novom Sadu su savladali ekipu Skavolinija, uz 28 poena Petrovića.

U svojoj poslednjoj sezoni u dresu zagrebačke ekipe Dražen osvaja domaći Kup pobedom nad Jugoplastikom u Rijeci. Titula mu izmiče još jednom. U polufinalu plej ofa se isprečio supertalentovani Partizan sa Duškom Vujoševićem na klupi, a na parketu su se isticali Vlade Divac, Aleksandar Đorđević, Žarko Paspalj... U evropskom Kupu Radivoja Koraća Cibona stiže do finala, ali gube od madridskog Reala sa kojim je Dražen dve godine ranije već bio potpisao ugovor. Finale se igralo u dve utakmice, a Cibona nije uspela da nadoknadi poraz od 13 razlike iz Madrida. Dražen je u revanšu postigao 47 poena.

  REAL MADRID (1988 - 1989)

Način na koji je potpisan ugovor sa Realom iz Madrida ni dan danas nije potpuno razjašnjen. Uz pomoć Mirka Novosela, Dražen je saradnju sa "kraljevskim klubom" dogovorio još 1986. godine, dve sezone pre nego što je napustio Zagreb. Vrednost ugovora koja je dopirala do javnosti iznosila je tada nezamislivih 1.000.000 dolara.

Pravilnik Košarkaškog saveza Jugoslavije nije dozvoljavao takav transfer, jer bi u trenutku odlaska u Madrid Dražen imao 24 godine, a po tadašnjim propisima tako mlad igrač nije smeo u inostranstvo. Ipak, jaka logistika je učinila svoje i Petrović je zaigrao u Realu kada je to i planirao.

Interesantno je da je Petrović u dresu Cibone igrao sedam puta protiv tima iz Madrida i imao učinak 6-1, a postizao je više od 40 poena po meču u proseku. Kada je prešao u Real po medijima se šaljivo pisalo da je Madriđanima jedini spas od Dražena bio da ga dovedu u sopstvene redove.

Španci su ga čekali dve godine, o njemu su u međuvremenu snimili i dokumentarni film, a popularnost mu je bila na nivou najvećih fudbalskih zvezda iz "kraljevskog kluba". U vreme dok je igrao za Cibonu bio je jedini sportista sa prostora bivše SFRJ koji je imao svoj model patika, što je tada bio presedan. Iako je proslavio model "Adidasa" - "top ten", Dražen je potpisao ugovor sa markom "Kronos" koja je napravila patike na kojima je bio njegov potpis. Pomenuti modeli su se nalazili na nogama svakog ko se smatrao poznavaocem košarke, a šetali su ih i svi koji su želeli da budu aktuelni i moderni. Dražen više nije bio običan sportista, kreirao je i trendove u društvu.

Iako je u Španiji proveo samo jednu sezonu, trag koji ostavio tamo je neizbrisiv. Završio je sezonu kao najbolji strelac tima sa 28.5 poena po meču, ali nije uspeo da donese titulu u Madrid. U finalu ih je savladala Barselona 3-2 u pobedama i pored fantastične igre Petrovića tokom čitave serije. U četvrtom meču je postigao 42 poena, što je rekord finala španske lige.

Sezonu je, ipak, završio sa dva trofeja. Jedan je osvojio u nacionalnom Kupu kralja, dok je drugi zabeležio u evropskom Kupu pobednika kupova. Do trofeja u Evropi Real je stigao nakon polufinala u kome su savladali Cibonu u dve utakmice. Petrović je timu u kome je stekao punu afirmaciju u prvoj utakmici postigao 38, a u drugoj 47 poena.

"Dražen je imao slobodna bacanja 'jedan za jedan' nešto malo pre kraja utakmice. Kao igrač Cibone i njegov brat, molio sam ga da promaši: "Dražene, molim te, promaši... Dražene, vama je svejedno, u Madridu će ionako biti kako treba. Dražene, imamo premije, premije za pobedu... Molim te!". Samo se nasmejao i ubacio oba bacanja. Nije znao, jednostavno, nije znao da gubi", mnogo godina kasnije podelio je sa medijima anegdotu iz tog meča Aleksandar Petrović.

Finale Kupa pobednika kupova je i dan danas jedan od najgledanijih na internetu i uopšte važi za jednu od najboljih utakmica u Evropi svih vremena. Reč je o meču Reala i italijanskog Snajdera iz Kazerte koji je tim iz Madrida dobio rezultatom 117:113 nakon produžetka. Dražen Petrović je na toj utakmici postigao 62 koša, a za protivnika je imao Brazilca Oskara Šmita koji je završio sa 44 poena.

Oskara Šmita je Dražen veoma cenio. Uopšte, imao je veliki respekt prema igračima koji su obeležili taj period. Nakon što je izabran za najboljeg igrača Svetskog prvenstva u Madridu 1986. Dražen je drugoplasiranom u tom glasanju, Brazilcu Šmitu, rekao da ga smatra boljim od sebe.

"Da nisam tako mislio ne bih mu to ni rekao. Zaista je taj turnir sjajno odigrao. Tako kako je on igrao i ja želim da igram. Imao je strahovito mnogo skokova u napadu, bio je vrlo koristan za ekipu", govorio je Dražen. Veoma je poštovao i Nikosa Galisa, toliko da je jednom prilikom izjavio da bi voleo da bude sa njim u istom timu kako bi mogao da mu asistira prilikom postizanja koševa.

Nakon samo jedne odigrane sezone u "kraljevskom klubu", Dražen se odlučio na, u to vreme neverovatno hrabar potez, odlazak u NBA ligu. Prema njegovim rečima, odlazak u Ameriku mu je bio životni san, ali kao jedan od razloga raskida četvorogodišnjeg ugovora sa Madriđanima navodile su se i nesuglasice sa legendom španske košarke, Fernandom Martinom, igračem sa vrlo sličnom sudbinom Draženovoj. Martin je poginuo u saobraćajnoj nesreći 3. decembra 1989. godine, a Dražen je nakon tragičnog događaja izjavljivao da između njih nisu postojali veći sukobi.

Karijera Dražena Petrovića je do odlaska iz Madrida išla samo uzlaznom putanjom. Iz dana u dan je napredovao, na klupskom planu je osvojio gotovo sve od trofeja što se moglo osvojiti u to vreme. Na red je došao naredni korak, odlazak u NBA ligu, koja je u to vreme još uvek bila rezervisana za američke i igrače koji su se školovali "preko bare".

Autor:  Dragan Panajotović

[radosevac]

DRAŽEN PETROVIĆ (ŽIVOTNA PRIČA 1/4)

"To je bila takva radna energija kakvu nikada nisam video kod dečaka njegovog uzrasta. Tada nije imao više od desetak godina. Odmah sam znao - ili će biti genije, moj idol, ili će propasti. Prljav, umazana majica, svi su se menjali na terenu, on je ostajao i hteo da igra, igra..."

Evropa je danas već puna profesionalnih košarkaša rođenih nakon 7. juna 1993. godine, dana kada je sa košarkaške i životne scene nestao najzaslužniji čovek za to što danas ti momci uživaju veliku popularnost. Njegove igre su uticale na generacije širom Starog kontinenta da zavole igru pod obručima, finte i koševi su ostavljali bez daha gledaoce koji su putem malih ekrana upijali svaki potez, a dvorane u kojima je nastupao su bile pretesne za sve zainteresovane da uživo vide  "košarkaškog Mocarta".

Lična karta: Ime i prezime: Dražen Petrović Datum i mesto rođenja / smrti: 22. oktobar 1964. (Šibenik) / 7. jun 1993. (Denkendorf) Visina: 196 santimetara Pozicija: plejmejker / bek Draft: 60. pik 1986. (Portland) Klubovi: Šibenka (1979-1983), Cibona (1984-1988), Real Madrid (1988/89), Portland (1989-1991), Nju Džersi (1991-1993)

Njegovo ime i dalje traje, ne postoji čovek koji nije čuo za njega i toliko godina nakon preranog odlaska sa ovog sveta, a već 20 godina Dražen ne postiže koševe sa jedinstvenom lakoćom, svojstvenom samo njemu. Bio je legenda još u vreme dok je živeo, a danas su oni koji su imali priliku da gledaju njegove utakmice motivisani momentima iz sjajne karijere ovog virtuoza sa basketarom. Mladi košarkaši žele da imaju šut kao on, svi treneri pokušavaju da svojim igračima usade radnu naviku kakvu je Dražen imao, a gledaoci u svakom mladom igraču traže njegovog naslednika... Takav se, nažalost, još nije pojavio.

Otkako se u njegovim rukama našla košarkaška lopta bilo je više nego očigledno čime će se taj dečak baviti u budućnosti.

"Interesantan je moj prvi susret sa njim. Imao sam kuću u Vodicama i do mene je došao trener Šime Šoda i rekao mi da u Skradinu u kampu ima jedan mali koji je čudo i zove se Dražen. Otišao sam tamo i video jednog klinca sa iščašenim kukovima. Zbog toga je on hodao onako, pomalo čudno. Bio je to dečak koji nikome ne dodaje loptu kada je primi, nego ide sam, a imao je totalno nepravilan i neprecizan šut. Međutim, to je bila takva radna energija kakvu nikada nisam video kod dečaka njegovog uzrasta. Tada nije imao više od desetak godina. Odmah sam znao - ili će biti genije, moj idol, ili će propasti. Prljav, umazana majica, svi su se menjali na terenu, on je ostajao i hteo da igra, igra...", prisetio se, u razgovoru za "MVP" portal, Božidar Maljković, jedan od najboljih i najtrofejnijih evropskih stručnjaka, svog prvog susreta sa Petrovićem.

  ŠIBENKA (1979 - 1983)

Po sopstvenom priznanju, košarku je zaigrao zbog pet godina starijeg brata Ace, koji se prvi odlučio za treniranje u lokalnom klubu iz Šibenika, rodnom gradu Petrovića. O njegovim radnim navikama u periodu odrastanja se pričaju bajke. Još nije bio ni tinejdžer, a dnevno je trenirao po sedam sati. Loptu nije ispuštao iz ruke, a on je čuvao i ključeve od lokalne dvorane koju je ujutru otključavao u šest sati da bi trenirao pre odlaska u školu. Po završavanju obaveza u školi vraćao se u dvoranu i nastavljao sa individualnim radom... I tako iz dana u dan.

"Svedok sam, takođe, jer sam u Šibenik išao da bih kupovao ribu, da je on pre škole sam šutirao u dvorani i imao po 300, 400, pa i 500 ubačenih lopti. Isto tako i posle škole", potvrdio je Maljković priče o Draženovim košarkaškim počecima.

"Gađao sam, driblao imaginarne protivnikei ništa mi nikada nije bilo teško. Uvek sam imao cilj", govorio je mnogo godina kasnije Dražen o svojim čuvenim treninzima u Šibeniku.

Uz neverovatnu volju za napredovanjem, posedovao je isto tako i vanserijski talenat za igru koji nije mogao da ostane neprimećen. Zoran Slavnić je bio igrač i trener Šibenke 1979. godine. Kao ni danas, popularni Moka ni u to vreme nije puno mario za nepisana pravila i uobičajene procedure. Gurnuo je golobradog Dražena sa 15 godina u seniorsku košarku, a on je u svojoj debitantskoj sezoni na 16 utakmica postigao 13 poena, koristeći svaku sekundu na terenu za sticanje iskustva.

Prvi koš je postigao u Beogradu. Igralo se 6. kolo domaće lige, a Šibenka je gostovala ekipi Beka. Dražen je u igru ušao baš umesto Slavnića, a koš je postigao šutem preko još jedne legende jugoslovenske košarke, Rajka Žižića.

  "Šta više da kažem o njemu u tom najranijem periodu, sve sam rekao hiljadu puta do sada. Jedan vunderkind, izuzetno pametan momak sa ogromnom voljom i željom za napredovanjem i usavršavanjem. Mogu samo da kažem da sam imao privilegiju da mu budem saigrač i trener. Uveo sam ga u tim sa 15 godina jer je on to zaslužio i tako mlad", izjavio je za "MVP" Zoran Slavnić, Draženov prvi trener u seniorskoj ekipi.

Već sa 17 godina je bio lider tima, igrač o kome piše čitava Evropa, čudo od deteta. Šibenka je beležila najbolje rezultate u istoriji, igrala je dva finala evropskog "Kupa Radivoja Koraća" (1982, 1983), ali oba izgubila od francuskog Limoža. U sezoni 1982/83 Šibenka je igrala jedno od najpoznatijih finala domaćeg prvenstva u bivšoj SFRJ. Pred svojim navijačima su u trećoj, odlučujućoj utakmici koševima Petrovića sa linije slobodnih bacanja pobedili Bosnu 83:82 i osvojili titulu prvaka Jugoslavije. Dražen je u tom meču zabeležio 40 poena, a podsećanja radi trojka još uvek nije bila uvedena.

Međutim, iz Košakraškog saveza su dan kasnije tu utakmicu poništili zbog nepravilnosti u suđenju, a Šibenka nije pristala da odigra novi meč. Naslov prvaka države ponela je ekipa Bosne iz Sarajeva. Ponovljeni susret je trebalo da se odigra u Novom Sadu, ali je upravo na insistiranje mladog Petrovića tim odlučio da ne ide na tu utakmicu.

Trener Šibenke te sezone bio je proslavljeni srpski stručnjak Vlade Đurović, koji je za "MVP" portal govorio o Draženu.

"Zbog njega sam Srećka Jarića, koji je tih godina bio jedan od najboljih bekova Evrope, stavio u drugi plan. Ispostavilo se da sam učinio pravu stvar. Taj potez nas je doveo do prvog mesta. Nažalost, odlukom Saveza je to poništeno", izjavio je Đurović, a zatim se prisetio jedne anegdote koja dovoljno govori od kakvog je materijala bio satkan Petrović:

"Svi znaju da je on svakog dana morao da ubaci najmanje 500 šuteva, a ponekad i 1000. Stvar koja pokazuje koliko je on voleo košarku se desila veče pred pomenutu odlučujuću utakmicu protiv Bosne. Draženova školska generacija je imala proslavu maturske večeri u petak, a finalni meč je bio zakazan za subotu. Njegov brat Aco mu je obezbedio odelo i kravatu za tu specijalnu priliku, ali mladi Petrović nije otišao na tu proslavu. Prišao mi je i rekao da neće ići na slavlje, da mu je utakmica protiv Bosne mnogo važnija, iako se i  na maturu ide samo jednom u životu. E sad, poređenja radi, jedan drugi veliki talenat u to vreme iz Šibenke, Ivica Žurić, je pobegao to veče iz karantina i otišao na matursko veče iako tamo nije pripadao, nije slavila njegova generacija. Zato je Dražen bio takav igrač. Košarka mu je bila iznad svega u životu", zaključio je Đurović.

  VOJSKA (1983-1984)

Nakon te sezone Petrović odlučuje da odsluži vojni rok. Zahvaljujući Tomislavu Simiću, nekada velikom talentu jugoslovenske košarke, danas sportskom direktoru OKK Juniora iz Niša, dobili smo neobjavljene fotografije iz vremena kada su zajedno služili u Mornaričko-nastavnom centru u Puli. Dražen je predvodio veoma jaku ekipu koja se takmičila i u domaćem Kupu, stigla do četvrtfinala i tamo tesno izgubila od Jugoplastike.

U karijeri je Dražen imao mnogo nadimaka. U Šibenci je bio Mali, u Nju Džersiju Petro, Španci su ga zvali Genije... Jedan od onih koji se danas najčešće upotrebljava je "košarkaški Mocart", o njemu je i Dražen imao lepo mišljenje. "Meni je najdraži kompliment onaj što mi ga je dao Enriko Kampanja, novinar iz Milana. On me nazvao košarkaškim Mocartom", istakao je Petrović.

"Slike su iz Pule, bio sam u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici, u Mornaričko-nastavnom centru. Imali smo respektabilnu košarkašku selekciju koju je predvodio Dražen Petrović, ali je u njoj bilo puno poznatih igrača, poput Mohorovića, Dukana, Čarapića i ostalih. Savez nam je dozvolio da igramo nacionalni Kup, Prvenstvo Jugoslavije nismo imali pravo. I Kup smo mogli da igramo samo do finalnog turnira, jer je pobednik predstavljao državu u Evropi, a Mornaričko-nastavni centar to nije mogao. U prvim utakmicama smo izuzetno lako izlazili na kraj sa svim protivnicima. Pobedili smo u  osmini finali tadašnjeg prvoligaša, ekipu Kvarnera, a ispali smo tesnim porazom u četvrtfinalu od Jugoplastike. Nismo imali velike pripreme za to takmičenje, nekih desetak dana, ali kvalitet tima je bio veliki."

Iako je već bio poznat i popularan, Dražen se ponašanjem nije izdvajao u odnosu na ostale vojnike.

"Naš košarkaški tim je imao posebnu spavaonu i bili smo odvojeni od ostatka vojske. Bili smo neka vrsta promotera Mornaričko-nastavnog centra. To je bilo vreme kada nisu postojale velike razlike između mladih košarkaša. Iako je on već tada bio velika zvezda, ni po čemu se nije isticao, sa svima je imao korektan odnos. U tim uslovima, gde smo bili upućeni jedni na druge, dosta smo se dobro slagali. Ja nisam primetio nikakvu nadmenost u njegovom ponašanju, sasvim normalan momak. Ono što je meni ostalo u sećanju, ja sam tada igrao neku Drugu ligu u tadašnjoj državi. Na treninzima sam bio stalno sa njim u ekipi, a kao drugoligaški igrač sam se pored njega nadavao poena. To je bio još jedan njegov dodatni kvalitet, činio je saigrače boljima. Svi koji su igrali sa njim u ekipi davali su više na parketu. I u tim uslovima u vojsci videla se njegova posvećenost, a ja sam od njega mnoge stvari video prvi put, poput načina zagrevanja, priprema za utakmicu... Dok smo se mi odmarali od treninga on je na poligonu u krugu kasarne radio trbušnjake, vežbe, trčao... Kad god je imao priliku da bude u sali ostajao je najduže i šutirao", istakao je Simić o Draženu prilikom prisećanja na vojničke dane.

"U Šibenci sam se dokazivao. Želeo sam i dres reprezentacije, i u tome sam uspeo. Ocenio sam da je vreme da odem, da je za moj igrački uspon bolje da pređem u veći klub, u kome mogu da postignem više. U vojsci sam, kao svaki mladi čovek, puno toga shvatio, najpre da je svaki korak posle nje hodanje u dalje dokazivanje i potvrđivanje. Ti koraci neuporedivo su teži, jer afirmacija nalaže čoveku da reši i sve ostalo što prati karijeru", govorio je kasnije Dražen Petrović o periodu provedenom u Šibeniku i JNA.

Drugi deo vojnog roka Dražen provodi u Sarajevu i Beogradu, a na košarkaškoj sceni u Jugoslaviji počinje pravi rat oko toga ko će dovesti najvećeg evropskog talenta u svoje redove. U to vreme je bio zabranjen odlazak u inostranstvo igračima mlađim od 27 godina, pa je otpadala mogućnost da neki bogati klub u svoje redove dovede takvog dragulja, a zainteresovana je bila čitava Evropa. Zainteresovana je bila i Amerika. Univerzitet Notr Dam je pominjan kao buduća destinacija Petrovića, jer se na školovanje moglo ići van granica SFRJ. Ali, nakon Olimpijskih igara 1984. Dražen je prelomio i potpisao za zagrebačku Cibonu. Pričalo se da je ponovo ključnu odluku u tom transferu imao rođeni brat Aco, koji je već par godina nosio dres Vukova sa Tuškanca.

Mlađi brat nije krio da je želeo da igra pored starijeg u timu, ali je isticao da su za njegovu odluku ipak bile bitnije činjenice da Cibona igra u Kupu šampiona i to što je upisao Pravni fakultet u Zagrebu. U to vreme je bilo apsoutno nezamislivo da se mladi sportista ne školuje paralelno sa obavezama koje ima u ekipi.

Jedna od ekipa koja je bila razočarana Draženovim izborom bio je i beogradski Partizan. Petrović  je tokom vojnog roka dva meseca proveo trenirajući sa crno-belima i po "čaršiji" se pričalo da je selidba u prestonicu već gotova stvar. Koš Mihovila Nakića u poslednjoj sekundi u finalu Prvenstva protiv Crvene zvezde bio je možda i presudan da Dražen odabere Cibonu, jer je samo prvak države igrao Kup šampiona, pandan današnjoj Evroligi.

Ipak, u odluci da pređe u Zagreb ne može se izostaviti ime Mirka Novosela, tadašnjeg trenera Cibone i selektora reprezentacije Jugoslavije. Novosel je u jednom intervjuu hrvatskom magazinu "Košarka" iz maja 2004. godine i priznao da je itekako imao uticaja u Draženovoj odluci, a da je čak i reprezentaciju Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu iskoristio da uigra tu fantastičnu generaciju tima iz glavnog grada Hrvatske.

"Imali smo već formiranu ekipu kojoj je trebao igrač poput Dražena. Kada je Aco došao u Cibonu Dražen je imao 13 godina, ali smo već tada znali da će postati vrhunski igrač. Sam je išao na treninge, radio je znatno više od drugih. Pratili smo njegov napredak sa velikim interesovanjem, a Dražen je dolaskom Slavnića u Šibenku pokazao strahovit napredak. Sa 17 godina je bio u prvoj ekipi, ali je istovremeno bio i pod strahovitim pritiskom beogradskih klubova, Splita, Zadra, a i mi smo imali interes u svemu tome. Te sezone 1983/84 Dražen je bio u vojsci u Sarajevu i svi su mu činili ustupke, od Partizana, Bosne i svih ostalih... Uporedo sa svim tim igrama i igricama odvijala se druga akcija, Olimpijske igre u Los Anđelesu 1984, gde sam kao vatrogasac morao da preuzmem vođenje reprezentacije, a istovremeno sam to iskoristio da uigram svoju prvu petorku. Tako sam na Igre poveo Branka Vukićevića, zbog koga sam morao da odbacim Stojka Vrankovića. Nažalost, Stojko nije bio igrač Cibone, a tu su mi bili još i Andro Knego, Nakić, kao i Aco i Dražen...", otkrio je 20 godina kasnije Novosel.

Autor:  Dragan Panajotović

[radosevac]

FERNANDO MARTIN

Priča o čoveku po kome je dvorana u kojoj je Partizan igrao dobila ime - Fernandu Martinu.

Priča o Partizanu i Fuenlabradi je više stotina puta ispričana, kao i o svim dešavanjima u klubu i oko njega u to vreme. Malo toga je rečeno o dvorani u kojoj su crno-beli u toj famoznoj sezoni najvećeg uspeha igrali, odnosno o čoveku po kome je dobila ime, Fernandu Martinu, jednom od najboljih španskih košarkaša ikada.

Nedelja, 3. decembar 1989. godine upisana je crnim slovima u anale španske košarke. U 15 časova i 15 minuta, na autoputu Madrid-Saragosa, poginuo je centar Reala iz Madrida -  Fernando Martin Espina, u to vreme najbolji košarkaš Španije svih vremena.

Lična karta: Ime i prezime: Fernando Martin Espina (25. mart 1962 – 3. decembar 1989) Visina: 206 centimetara Pozicija: centar Klubovi: Estudijantes, Real Madrid, Portland Trejlblejzers Trofeji: Real Madrid - 2 puta osvajač Kupa pobednika kupova (1984, 1989), osvajač Kupa Radivoja Koraća (1988), 4 titule prvaka Španije (1982, 1984, 1985, 1986), 3 titule Kupa Španije (1985, 1986, 1989) Reprezentacija Španije: 1984 – Srebrna medalja na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1983 – Srebrna medalja na Evropskom šampionatu u Francuskoj

Prilikom uključivanja na glavni put, Martin je, zbog prevelike brzine, izgubio kontrolu nad vozilom. Automobil se prevrnuo, probio ogradu i direktno sudario sa vozilom koje je išlo iz suprotnog smera. Košarkaš je na licu mesta preminuo. Fatalan je bio udarac koji je primio u slepoočnicu, utvrdili su veštaci. Pored njegovog odra, postavljenog u dvorani Reala, prošlo je preko 50.000 obožavalaca, a sahrani je, uprkos nevremenu, prisustvovalo preko 10,000 poštovalaca. Predigra poslednjem ispraćaju velikana desila se dan pre sahrane. PAOK iz Grčke se oglušio o molbu Madriđana da se utakmica tadašnjeg Kupa pobednika kupova odloži. Igrači Reala su zajedno doneli odluku da odigraju meč, a inicijator dogovora bio je mladi Antonio Martin, Fernandov rođeni brat. Pred prepunom dvoranom "pregazili" su ekipu PAOK-a, a MVP duela je upravo bio mladi Martin. U suzama je završio meč, a plakali su i svi prisutni u dvorani. Nekoliko "sudbinskih" detalja vezano je za ovaj tragični događaj. Na istom putu, 500 metara dalje od mesta nesreće, tri godine ranije (1986), Fernando je doživeo saobraćajnu nezgodu u kojoj je zamalo izbegao tragičan ishod. Detalj koji je posebno izazvao pažnju javnosti vezan je za privatni događaj u životu Fernanda. Dan nakon nesreće Martin je trebalo po prvi put da vidi svoga sina, nakon četiri godine. Toliko je trajao spor oko očinstva. Martin je priznao dete i poželeo je da ga vidi. Susret je zakazan, ali do njega nikada nije došlo. Fernando Martin je bio jedan od razloga zbog kojih je Dražen Petrović odlučio da napusti Real iz Madrida. Njihovi česti sukobi punili su redove novina u to vreme, a Dražen je nakon tragičnog događaja izjavio da je veoma potrešen zbog smrti bivšeg saigrača i da između njih nije bilo većih sukoba. Samo četiri godine kasnije ista sudbina je zadesila "košarkaškog Mocarta", poginuo je u saobraćajnoj nesreći na putu kroz Nemačku. Zajedničko za dva košarkaška asa je i sličan put kroz karijeru. Nakon igara u Realu iz Madrida obojica su se uputila u NBA ligu, u isti klub - Portland Trejlblejzerse. Fernando Martin je u mladosti bio svestran sportista. U plivanju se okitio titulom omladinskog prvaka Španije, uspešno je igrao rukomet i stoni tenis. Konačni izbor je, ipak, pao na košarku. Debitovao je 1978. godine u dresu Estudijantesa, u Real iz Madrida je stigao tri godine kasnije. Na prvom meču u "kraljevskom" klubu postigao je neverovatnih 50 poena. U NBA ligi se obreo 1986. godine, iako je draftovan sezonu ranije. Bio je drugi draftovani igrač iz Evrope u istoriji (prvi je Bugarin Georgi Glučkov). Kao 38. pik odabran je od strane Nju Džersi Netsa (danas Bruklin Netsi), ali za njih nije igrao, već je u narednoj sezoni potpisao ugovor sa Portlandom. Nije ostavio dublji trag u NBA, jer je poverenje u igrače iz Evrope bilo na danas nezamislivom nivou. Bio je jedan od pionira u profesionalnoj košarci na Starom kontinentu. U igru je ulazio na 24 meča i postigao 22 poena za 146 minuta na parketu. U reprezentaciji Španije je igrao od 1980. godine, odigrao je 72 utakmice (50 pobeda) i postigao 998 poena (13.9 po meču). Učestvovao je na Šampionatima Evrope u Čehoslovačkoj, Francuskoj i Nemačkoj, Svetskim prvenstvima u Kolumbiji i Španiji, a na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu se okitio srebrnom medaljom. 

Igrao je na poziciji centra, posedovao je sjajan šut i izuzetan osećaj za skok. Specifičnost njegovog temperamenta je privlačila pažnju javnosti, voleo je žestoke duele pod obručem, često je inicirao situacije na ivici incidenta. Zbog srčanosti je postao ljubimac navijača.

Fernando Martin je 1991. godine izabran za jednog od 50 najboljih igrača u istoriji FIBA. Član je i Kuće slavnih najveće svetske košarkaške organizacije (klasa 2007). U Martinovu čast Real iz Madrida je nakon njegove smrti povukao iz upotrebe broj 10.

  Autor:  Dragan Panajotović

[radosevac]

NIKO KAO ON

Jedan od najboljih šutera svih vremena, a istovremeno i jedan od najboljih košarkaša svih vremena sa ovih prostora - Dragan Kićanović,

  "Košarka je prosta igra - dobiješ loptu, šutneš i daš koš. Ukoliko neko priđe da te sačuva, pomeriš se levo, šutneš i daš koš. Ukoliko i on pođe levo da te sačuva, pomeriš se desno, šutneš i daš koš", šaljivo je objasnio Dragan Kićanović sredinom 90-ih, u popularnoj emisiji Milovana Ilića - Minimaksa, kako je sa lakoćom igrao košarku. Citirao je Radmila Mišovića, još jednu košarkašku gromadu iz Čačka. Kićanovića mnogi smatraju najboljim košarkašem sveta, ali svi imaju dilemu da li je i najbolji košarkaš Čačka svih vremena, zbog konkurencije u Mišoviću. "Šutneš i daš koš", najprostije moguće, a svedoci Kićanovićevih partija potvrđuju da je u njegovom slučaju i bilo sve tako jednostavno.

Lična karta: Ime i prezime: Dragan Kićanović Datum i mesto rođenja: 17. avgust 1953. (Čačak) Visina: 191 santimetar Pozicija: bek Klubovi: Železničar Čačak, Borac Čačak, Partizan, Skavolini, Stad Frans

Košarkom je počeo da se bavi u rodnom Čačku sa 13 godina. Danas se njegovo ime više vezuje za Borac, ali je Kićanović pet sezona (1966-1971) proveo u dresu Železničara, u kome je prošao sve mlađe kategorije. U Borac je prešao u sezoni 1971/72 i te godine su Čačani zauzeli peto mesto u jugoslovenskoj ligi. Nakon samo jedne sezone prešao je u beogradski Partizan i postao jedan od najvažnijih šrafova u građenju brenda kakav su crno-beli danas u košarkaškom svetu.

Transfer Kićanovića u Partizan je izazvao velike turbulencije u jugoslovenskoj košarci. Bilo je mnogo zainteresovanih klubova, a u Čačku je vladao rat između Borca i Železničara oko toga ko polaže prava na supertalentovanog igrača. Odlukom Košarkaškog saveza Jugoslavije, sa obrazloženjem da je to u interesu domaće košarke, Dragan Kićanović je postao igrač "parnog valjka".

Crno-beli su do sredine 70-ih godina prošlog veka stvorili veliki broj reprezentativaca, kvalitetnih igrača i trenera, a uz sebe su imali i armiju navijača. Ipak, prvu nacionalnu titulu su čekali dugo, sve do 1976. Jedan od najzaslužnijih za njeno osvajanje bio je Kićanović, igrač oko koga je trener Ranko Žeravica stvorio moćan tim. Popularni Kića je u Partizanu igrao od 1972. do 1981. godine. U tom periodu Partizan je postao trofejni klub. Osvojili su tri nacionalna Šampionata, jedan Kup države i dva evropska "Kupa Radivoja Koraća".

Kada je došao red za inostranstvo izabrao je italijanski Skavolini za svoj naredni klub. Serija A je u to vreme bila najjače takmičenje u Evropi i bila je logična destinacija za najboljeg evropskog šutera. U dresu tima iz Pezara osvojio je Kup pobednika kupova u svojoj drugoj sezoni igranja, a po njenom završetku prešao je u francuski Stand Frans, tim iz Pariza. Nakon samo jedne godine u prestonici Francuske rešio je da završi igračku karijeru. Imao je samo 31 godinu života i bio na vrhuncu karijere. Košarci je mogao još da pruži kao igrač, ali je odlučio da se povuče kao najbolji.

Jedan od najčuvenijih poteza, bezbroj puta ponavljan u sportskim špicama, o kome se i danas govori je čuvena "odbojka" iz Liježa. Jugoslavija je na tom Evropskom prvenstvu 1977. godine izuzetno ubedljivo osvojila zlatnu medalju. U finalnom susretu, protiv "strašnog" SSSR-a, Jugoslavija je tokom meča vodila i sa više od 20 poena razlike, a na kraju je slavila rezultatom 74:61. U poslednjem minutu su Dragan Kićanović i Zoran Slavnić superiornost pokazali sa nekoliko odbojkaških dodavanja i na taj način zabavili publiku u dvorani i širom sveta preko malih ekrana, a taj potez je ostao zapamćen kao jedan od najinteresantnijih na košarkaškim terenima.

Veliko je pitanje koju generaciju iz prošlosti izdvojiti kao najuspešniju. Svako vreme nosilo je nešto autentično, dres reprezentacije oblačili su veliki igrači. Ipak, ako su medalje sa velikih takmičenja reper, generacija Dragana Kićanovića jedina može da se pohvali zlatnom medaljom sa Olimpijskih igara. Kićanović je za reprezentaciju odigrao 211 utakmica i postigao 3.290 poena (15.6 po meču). Koliko su to impozantne brojke najbolje ilustruje podatak da su u dresu Jugoslavije tih godina igrali još Zoran Slavnić, Dražen Dalipagić, Mirza Delibašić, Krešimir Ćosić i još mnogo svetski priznatih košarkaških legendi. U takvoj konkurenciji Kićanović je godinama bio prva opcija u napadu, a važno je napomenuti da u to vreme nije bilo linije za tri poena. Kićanović je sa lakoćom pogađao šuteve iz daljine i sa sedam-osam metara i sigurno da bi njegov košgeterski učinak bio još bolji da se igra po današnjim pravilima.

U plavom dresu je osvojio zlatnu olimpijsku medalju 1980. godine u Moskvi. Sa Evropskih prvenstava ima tri zlata (1973, 1975, 1977), jedno srebro (1981) i jednu bronzanu medalju (1979). Na Svetskom šampionatu u Manili 1978. osvojio je zlatnu medalju, a ima po jednu srebrnu (1974) i bronzanu (1982).

Kićanović  je bio kompletan igrač, a uz to rođeni pobednik. Odlično je čuvao protivničke igrače, a u napadu imao širok asortiman rešenja za postizanje koševa, a krasila su ga i odlična dodavanja. Ipak, zaštitni znak mu je bio šut. Snajperski precizan sa svih pozicija i sa svakog rastojanja. Kada je Krešimir Ćosić izgovorio čuvenu rečenicu: "Najbolja reprezentacija se pravi od bekova iz Čačka, centara iz Dalmacije, a ostalo šta zafali uzmi sa ostalih strana", prvenstveno je mislio na Kićanovića, neponovljivog beka iz Čačka.

Popularnog Kiću krasi i veoma uspešna funkcionerska karijera. Rano je završio kao igrač, mogao je sigurno da doprinese ostvarivanju dobrih rezultata nekog tima, ali Partizan ima velikog razloga za zadovoljstvo Kćinom odlukom da mlad prekine sa aktivnim igranjem košarke. Postao je direktor crno-belih i za vreme svog mandata od kluba je napravio evropskog prvaka, koji je stvorio ogroman broj vrhunskih igrača i trenera. Bio je veoma odlučan i nije se libio nekarakterističnih poteza kada je bio siguran u njihovu ispravnost.Nije primio medalju u MoskviNa Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine nije bio na pobedničkom postolju da primi zlatnu medalju. Nekoliko sekundi pre kraja finalnog meča povredio ga je Italijan Dino Menegin i Kićanović nije bio u stanju da izađe na pobedničko postolje. Na mesto trenera gurao je mlade stručnjake poput Duška Vujoševića, Željka Obradovića, a bio je direktni "krivac" za dovođenje u Partizan današnjih legendi košarke poput Vade Divca, Aleksandra Đorđevića, Žarka Paspalja... Dok je Kićanović bio na mestu direktora kluba, Partizan je postao prvak Evrope (1992), igrao jedan Fajnal for (1987), a osvojio je i evropski "Kup Radivoja Koraća" (1989).

Nakon završetka "funkcionerske karijere" u Partizanu, Kićanović je još bio i direktor košarkaške reprezentacije Jugoslavije, predsednik Jugoslovenskog Olimpijskog komiteta, ministar za sport u Vladi i taj period su obeležili brojni sportski uspesi državnih selekcija.

Za najboljeg košarkaša Evrope izabran je dva puta (1980, 1982). U FIBA Kuću slavnih uvršten je 2010. godine. U novinarskim anketama je 1995. godine izabran za najboljeg jugoslovenskog košarkaša veka i najboljeg domaćeg  sportistu svih vremena.

  Autor:  Dragan Panajotović, (foto: banjalukasport.com; opusteno.rs; mondo.rs)

[radosevac]

TRENUTAK KOJI JE PROMENIO ŽIVOTE

Jedan od najboljih, ali i najtragičnijih primera kako trenutak nepažnje može da promeni čitav život je nesrećni događaj sa polufinalne utakmice grčkog plej ofa odigrane pre tačno 20 godina. Srpski internacionalac Slobodan Boban Janković je, nakon što je dobio petu ličnu grešku, revoltiran glavom udario u konstrukciju koša, nažalost u deo koji nije bio obložen zaštitnom podlogom. Od tog trenutka postao je nepokretan. Legendarni košarkaš Crvene zvezde, Vojvodine i Panioniosa je na bizaran način završio veliku košarkašku karijeru.

U prvi tim Crvene zvezde ušao je kao šesnaestogodišnjak. Crveno-beli su se tada nalazili u velikim problemima. Ranko Žeravica je pravio novu ekipu i pružio je mladom košgeteru šansu u seniorskom timu. Kao igrača ga je odlikovala fizička snaga, ali nije bio atletski građen, delovao je debeljuškasto i dobio je nadimak Guza, pogodićete već zbog čega. To mu nije smetalo da bude jedan od najubojitijih igrača koje je tim sa Malog Kalemegdana ikada imao u svojoj istoriji. Krasila ga je nepredvidivost u igri, voleo je loptu u rukama i živeo za odlučujuće trenutke i šuteve. Često je iznenađivao sve aktere meča dalekometnom paljbom, a u napadu nije imao slabu tačku, podjednako je bio ubojit iz svih pozicija. Imao je savršenu tehniku šuta, a preciznost na nivou kojim danas malo ko može da se pohvali. U poslednjoj sezoni u Zvezdi bio je MVP domaće lige, uprkos tome što je za najveće rivale imao igrače iz generacije Partizana osvajača Kupa šampiona.

Crveno-belom dresu je bio veran skoro čitav tok karijere. Prvih 10 godina seniorske košarke proveo je u njoj, zatim se jednu sezonu preselio u Novi Sad gde je nosio dres Vojvodine, ali se po njenom isteku vratio u svoj matični klub na još jednu sezonu. Sa voljenim timom nije uspeo da osvoji titulu, a četiri puta je bio u finalu Prvenstva bivše Jugoslavije. Dva puta su Zvezdu na putu do trofeja zaustavili košarkaši Cibone, a po jednom Partizan i Jugoplastika. Sedmi je po broju odigranih utakmica u dresu Crvene zvezde. U 12 sezona odigrao je 326 mečeva.

Lična karta Ime i prezime: Slobodan Janković Živeo: 15. decembar 1963. (Lučani)-28. jun 2006. (Rodos) Visina: 201 santimetar Pozicija: krilo Klubovi: Crvena zvezda (1980 – 1990), Vojvodina( 1990/91), Crvena zvezda (1991/92), Panionios (1992/93)

Nije imao sreće ni da bude deo neke reprezentativne selekcije u godinama kada je igrao najbolju košarku u životu zbog ogromne konkurencije u bivšoj državi, ali i delom zbog sankcija kada se raspala SFRJ. Nakon toga je prerano i završio karijeru. Bio je na širem spisku reprezentativaca koji su se spremali za Olimpijske igre 1992, ali im je uskraćeno učešće na takmičenju. Trener koji je sa njim najviše radio u karijeri, Vlade Đurović, isticao je da Boban o talentu nije zaostajao za najvećim igračima poput Dražena Petrovića, Dragana Kićanovića i ostalih. Istina je da nije bio preterano veliki radnik na treninzima, ali da je na terenu sve nadoknadio talentom i košarkaškom inteligencijom.

Kada je bio već u zrelim igračkim godinama otisnuo se preko granice i to u Grčku, u ekipu Vlade Đurovića, Panionios. Odlično se snašao Janković u svojoj prvoj internacionalnoj sezoni, za koju se ispostavilo da mu je i poslednja u karijeri. Tragični događaj koji je preko video snimka video čitav svet odigrao se na kraju sezone 1992/93, u polufinalu grčkog plej ofa. U četvrtoj utakmici Panionios je pred svojim navijačima igrao protiv velikog rivala i favorita, Panatinaikosa. Pri rezultatu 56:50 za gostujući tim napad je bio za Panionios. Janković je primio loptu u protivničkom reketu i postigao koš, ali je sudija svirao ličnu grešku u napadu srpskom igraču. Revoltiran odlukom zatrčao se prema konstrukciji koša i udario je glavom. Tom prilikom je zadobio teške povrede kičme od kojih je ostao nepokretan do kraja života. Iste noći su mu lekari jedva spasili život, a ispred bolnice je bilo više od 6.000 navijača iz Grčke koji su se okupili u znak podrške svom ljubimcu. Nakon tragičnog događaja u Grčkoj doneta je odluka da se sve konstrukcije oblažu podlogom od sunđera kako se slične stvari ne bi ponovile.

Tada je započela Bobanova borba za mesto u društvu i goli život koja je trajala 13 godina. U jednoj sekundi mu se život potpuno promenio i čovek koji je bio neuhvatljiv na terenu morao je da se privikava na život u kolicima. U periodu posle povrede bilo je izuzetno teških trenutaka u kojima su ga zaboravili neki koje je igrama zadužio, ali se to vremenom menjalo. "Grupa 7" je organizovala humanitarni turnir i utakmicu pod nazivom "Svi Bobanovi prijatelji" i sredstva prikupljena na toj manifestaciji korišćena su za lečenje nesrećnog bivšeg košarkaša. Pomagali su i iz Crvene zvezde akcijama koje je pokrenuo pokojni Rajko Žižić, veliki Bobanov prijatelj. Veliko poštovanje imao je i u celoj Grčkoj, a posebno u Panioniosu, klubu koji ga je potpuno prihvatio. I dan danas navijači pevaju pesme posvećene Bobanu, a čitava dvorana je oblepljena njegovim slikama

Janković je na premijernoj utakmici u dresu Panioniosa postao ljubimac navijača jer je postigao 30 poena i odmah pokazao o kakvom kvalitetu se radi. Jednu od najboljih utakmica u karijeri odigrao je protiv tada velikog rimskog kluba, Mesađera, čije boje je branio najbolji evropski centar Dino Rađa. Grci su pobedili na teškom gostovanju zavhvaljujući Bobanu Jankoviću koji je postigao 41 poen. Štampa u Evropi narednih dana je pisala o "srpskom Leriju Birdu".

Poslenji izlazak pred publiku imao je na oproštajnoj utakmici Saše Đorđevića, 3. jula 2005. godine. Ovacije preko 7.000 gledalaca košarkaškoj legendi u invalidskim kolicima naterale su suze u oči emotivnijima, a i sam Janković je zaplakao dirnut gestom ljubitelja košarke u Beogradu. Veliki rival na terenu, ali i prijatelj van njega, Saša Đorđević je omogućio poslednji aplauz na otvorenoj sceni košarkaškoj legendi.

Preminuo je od posledica srčanog udara 28. juna 2006. godine na ostrvu Rodos u Grčkoj ne napunivši 43 godine života. Poslednjih 13 godina proveo je prikovan za invalidska kolica. Vladimir Janković, Bobanov sin, danas nosi dres kluba u kome je njegov otac nesrećno završio karijeru. Naslednik je jedan od najboljih igrača Panioniosa, a bio je član mlađih selekcija reprezentacije Grčke. Sin nije želeo da uzme očev dres sa brojem 8, koji je danas i povučen iz upotrebe. Nosi broj 12, ali kaže da će ukoliko nekada zaigra u Americi nositi dres sa brojem 28. Boban se povredio 28. aprila, umro je 28. juna, a tog dana je sin Vladimir postigao 28 poena za juniore Panioniosa.

 Autor:  Dragan Panajotović (foto: babol.pl)

[radosevac]

MAJKOVIĆ, ZDOVC, JANG, DAKURI...

U nezaboravnom finalu Limož je savladao ekipu Benetona i popeo se na krov Starog kontinenta. Trener trofejne ekipe bio je Božidar Maljković, a titula Francuza spada u red najvećih košarkaških čuda u istoriji košarke u Evropi.

Popularni Šjor je nakon odlaska iz Splita i Jugoplastike, sa kojom je osvojio dve titule prvaka Kupa šampiona, prešao u čuvenu Barselonu sa kojom ipak nije uspeo da se popne na vrh Evrope. Usledio je, za mnoge šokantan, prelazak u francusku ekipu i sezona iz snova.

Tim su sačinjavali igrači koji su se u potpunosti podredili kolektivu i koji su igrali najtvrđu do tada viđenu odbranu u istoriji. U finalu sa ubedljivo najmanjim brojem poena savladali su favorizovani italijanski Beneton koga je predvodio tada najbolji evropski košarkaš Toni Kukoč, rezultat je bio 59:55.

Junak utakmice, a i čitave sezone, bio je Amerikanac Majkl Jang koji je postigao 18 poena. Bio je prva napadačka opcija i jedini igrač u timu koji je imao sva ovlašćenja u napadu. Odbranu je predvodio Slovenac Jure Zdovc.

Limož danas nije ni senka tima od pre dvadeset godina, nalazi se na 13. mestu francuske lige i grčevito bori za opstanak u elitnom rangu.

  Limož - Beneton 59:55 (22:28)

Limož: Zdovc 9, Verov 3, Jang 18, Bilba 15, Reden 6, Dakuri 3, Forte 4, Buter 1. Trener: Božidar Maljković.

Beneton: Mian 5, Vianini 2, Kukoč 14, Tigl 19, Ruskoni 13, Jakopini 2, Pelakani, Skarone. Trener: Petar Skansi.

Autor:  Dragan Panajotović

[radosevac]

BILO JEDNOM U AMERICI

Jugoslavija je 8. avgusta 2002. godine osvojila zlato na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu.

Za mnoge je osvajanje Svetskog prvenstva u Indijanapolisu 2002. godine najveći reprezentativni uspeh u istoriji domaće košarke. Veličanstvene pobede protiv Amerike, na njihovom terenu, kao i protiv Argentine, nakon produžetka u finalu, su urezane u glavi i ispodprosečnim zaljubljenicima u košarku, koji su bili dovoljno stari da pamte dešavanja iz tog perioda. Jugoslavija na tom Šampionatu nije samo osvojila titulu, nego je odbranila, jer je četiri godine ranije u Atini takođe podigla pehar namenjen najboljoj selekciji sveta. U Indijanapolisu je potvrđena apsolutna dominacija jugoslovenske košarke, koja je uz male prekide trajala skoro 30 godina na svetskim takmičenjima, u svim selekcijama.

"Jedna planeta - jedna titula" je bio slogan koji su Amerikanci smislili prilikom promocije Prvenstva u Indijanapolisu. Čuvene dvorane "Konseko fildhaus" i "RCA dom" su bile borilište izuzetno kvalitetnog turnira, na koji je sitglo 16 reprezentacija sa visokim ambicijama. Četiri grupe po četiri tima, nakon toga po tri prvoplasirane u novi krug, gde su se formirale dve grupe sa po šest ekipa, od kojih su četiri prvoplasirane išle u četvrtfinale. Od 29. avgusta do 8. septembra je bilo potrebno odigrati 9 utakmica, bez greške ili sa "dobro raspoređenim" porazima u grupnoj fazi.

Daleko od toga da je put do zlata našoj selekciji bio lak i da je sve išlo glatko. Naprotiv, osvajanje ovog odličja pratili su problemi od samog starta. Nakon dužeg vremena završni deo pripremnih utakmica odigran je u Beogradu. Dugo je prestonica čekala da pozdravi "plave", ali su ih na put ispratili zvižducima, jer je naš tim zabeležio poraze na turniru sa Australijom, Rusijom i Turskom. Neuspesi nisu toliko brinuli koliko je igra tima, punog zvezda. Na poslednjem pripremnom turniru pred početak Mundobasketa zabeležen je iznenađujući poraz od Novog Zelanda u Nemačkoj. Samo 15-ak dana kasnije taj isti Novi Zeland smo gledali drugačijim očima, ali poraz u pripremnoj utakmici je dodatno iskidao živce navijačima i bilo je sve više onih "poznavalaca" ispred zgrade ili na poslu, kafiću... sigurnih da nam sledi neuspeh na velikom takmičenju.

Početak Prvenstva je vratio osmeh na lica navijača, preslišana je nejaka Angola sa više nego ubedljivih 113:63. Tim Svetislava Pešića je povratio samopouzdanje i izbacio svu negativnu energiju na nedoraslom protivniku. Čak osam igrača u prvom meču je imalo dvocifren košgeterski učinak.

Baš kada su počela poređenja sa osvajanjem zlata u Turskoj predhodne godine i na Svetskom prvenstvu u Atini četiri leta ranije, maštanje o već viđenom finalu sa američkim "drim timom" raspršila je reprezentacija Španije. U drugom meču na turniru upoznali smo Pau Gasola, igrača koji je tada nagovestio da će obeležiti početak novog milenijuma u reprezentativnoj košarci. “Furija" je u stilu svog nadimka otvorila meč, Jugoslavija je 30 minuta stizala prednost i u poslednjim trenucima imala priliku za produžetak, ali je Dejan Bodiroga promašio iz pozicije na koju kladioničari ne bi stavili više od 1.05 kvotu za njegov pogodak. Španija pobeđuje, a u reprezentaciju se vraća nemir iz pripremnog perioda.

Brinuli smo i u prvih 20 minuta protiv Kanade, jer je igra bila neubedljiva. U drugom poluvremenu je isplivao kvalitet "plavih" i relativno lako stižemo do druge pobede 87:71 i plasmana na drugo mesto, iza Španije, pred drugu fazu takmičenja. Ukrštali smo se sa grupom B, pa su nam protivnci bili Portoriko, Brazil i Turska.

Danijel Santjago je igrač koga su sigurno sanjali igrači Jugoslavije nakon prvog meča protiv Portorika. Na prvi pogled nezgrapni centar, koji je dobrim delom karijere više privlačio izgledom nego igrom, nam je zagorčao to veče (ili jutro, termini utakmica su bili kasno noću po našem vremenu). Portoriko je jedna od onih reprezentacija koja je neretko uzimala skalp Jugoslaviji na velikim takmičenjima, tako je bilo i u Indijanapolisu. Nervoza i u timu i u stručnom štabu, a pogotovo među navijačima, bila je sve veća. Plasman u četvrtfinale je doveden u pitanje. 

Peta utakmica na Prvenstvu protiv Brazila, kao da prethodne četiri nisu odigrane. Na teren izlazi neka nova Jugoslavija, u kojoj sve ide po planu. Prepoznatljiva igra koja je krasila "plave" u Turskoj 2001. viđena je i te večeri, "karioke" su poražene 90:79.

Ni najglasniji "poznavaoci" iz trećeg pasusa nisu više bili sigurni u kom smeru ide Pešićev tim. Da li se vratio u formu ili bljesnuo na trenutak. Usledila je repriza finala sa Evropskog šampionata 2001. godine, protivnik je bila selekcija Turske. Taj meč je direktno odlučivao o prolazu u četvrtfinale. Turci su pomalo pretili revanšom, ali su brže nego što je iko očekivao spušteni na zemlju. Jugoslavija pobeđuje 110:78 u više od 30 minuta revijalne igre. Klasična demonstracija sile protiv izblajhanih turskih reprezentativaca. Jednobrazne frizure Turaka nisu im donele jedinstvo na terenu.

Da li slaviti ili ne? U četvrtfinale smo prošli, ali nas tamo čeka domaćin, selekcija Sjedinjenih Američkih Država. Dva naša i jedan njihov poraz dovela su do toga da se viđeno finale igra mnogo ranije. Jedan gigant će ostati bez medalje, uglavnom su predviđanja išla u smeru da ćemo to biti mi. Ono čemu smo se potajno nadali glasno je na konferenciji za štampu izgovorio Svetislav Kari Pešić. Rekao je da će Jugoslavija pobediti Amerikance, a posle toga je još nešto ljutito govorio nezadovoljan tretmanom medija i kritikama na račun tima. To je malo ko čuo, svima je u glavi odzvanjalo: "Sutra ćemo pobediti Amerikance."

Pešić je ponovo bio u pravu. U sigurno najpresnimavanijoj košarkaškoj utakmici u bogatoj istoriji domaće piraterije, Jugoslavija je savladala "drim tim" 81:78. Bodirogine finte, Divčev autoritet, Gurovićeve trojke, Jarićeva slobdna bacanja, suze Džordža Karla na kraju meča... Sve to je viđeno i prepričano mnogo puta do sada, "plavi" su stigli nadomak cilja. Uzet je najveći skalp u prebogatoj kolekciji, savladana Amerika na njenom terenu, u gradu koji se kotira kao "najkošarkaškiji" u SAD.

Pre polufinalnog meča ponovo Kari Pešić u prvom planu. "Slučaj banana", u kome Vladimir Radmanović izvlači deblji kraj i biva odstranjen iz tima, ispunjava stranice domaće štampe. Strah od narušene atmosfere ispostavio se neopravdan, incident je motivisao i ujedinio igrače u zajedničkom cilju. U polufinalu nam je protivnik Novi Zeland. Kada je njihov trener pred početak Prvenstva nagovestio da razmišljaju o polufinalu, jer su za plasman na Svetsko prvenstvo izbacili Australiju koja je bila polufinalista Olimpijskih igara, košarkaška javnost se uglavnom podsmevala. Mi nismo imali pravo da se podsmevamo jer su nas preslišali u pripremnom meču. Da li preplašeni čuvenom "hakom" pre početka utakmice, prvo poluvreme je Jugoslavija odigrala u velikom grču i delovalo je neverovatno da se pobeda nad Amerikom neće materijalizovati zlatnom medaljom. U drugom delu je ipak sve došlo na svoje mesto, Jugoslavija pobeđuje 89:78 i ideu finale.

U meču za zlato dve selekcije koje su savladale "drim tim”. Branilac titule - četvorostruki šampion Jugoslavija. Izazivač - najatraktivnija ekipa na svetu, Argentina. Veliki hendikep je zadesio "gaučose", povreda skočnog zgloba Emanuela Đinobilija, Maradone njihove košarke (Manu je stisnuo zube i odigrao par minuta, ali bez očekivanog učinka). Ipak, na terenu je delovalo kao da im Manu nije ni potreban. Sigurna igra Argentine je potrajala čitavih 38 minuta, naši su igrali u grču i delovalo je da nemaju rešenja za Južnoamerikance. Na 2' 31'' do kraja utakmice Hugo Skonokini pogađa oba slobodna bacanja i Argentina je povela 74:66.

Osam poena razlike delovalo je nemoguće stići za tako kratak period, ali se jedan igrač sa tim nije slagao. Dejan Bodiroga u naredna dva minuta postiže i brojkama i slovima 9 (devet) vezanih poena. Jedna greška bi u tim trenucima bila kobna, jer više ne bi bilo vremena da se ispravi, ali Bodiroga je igrao bez greške. Serija 9:1 i izjednačenje. Mogao je Vlade Divac sa linije slobodnih bacanja u regularnom delu da skrati muke "plavih", ali je utakmica otišla u produžetak. Argentinci su bili zbunjeni šta ih je to snašlo na kraju meča, "snajper" je namestio i Peđa Stojaković, pa je Jugoslavija rutinski odigrala dodatnih pet minuta i stigla do zlatne medalje i titule prvaka sveta. Bila je to peta šampionska titula. Zaigrano je kolo na centru "Konseko fildhausa", na ulicama Indijanapolisa i u svim gradovima Jugoslavije karnevalska atmsofera, automobili, zastave... Neopisiva sreća i nacionalni ponos kakav samo uspesi na takvim sportskim manifestacijama mogu da donesu.

Prošlo je deset godina od poslednjeg zlata reprezentacije na velikim takmičenjima. U vreme kada je uzeto zlato, godišnjice osvajanja najsjajnijih odličja nisu ni obeležavane. Sve slabije od zlata je bilo neuspeh. Evo nas danas, u borbi sa Estonijom u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, uz brige da li će Azerbejdžan da dobije ili izgubi od Švedske, kako će odigrati Finska, Švajcarska... Da li su svi počeli da igraju košarku, da li je naš pad uzrokovan cepanjem države, da li se loše radi u klubovima, mlađim reprezentativnim selekcijama, da li previše očekujemo... Odgovori na ova pitanja su jako prosti, a dok na njih ne bude odgovora i želje da se nešto popravi desiće nam se, možda, neka Poljska, ali kontinuitet nećemo imati.

  "DRIM TIM" 5

Reprezentacija SAD koja je učestvovala na SP u Indijanapolisu ostaće upamćena po prvim porazima od kad na velikim takmičenjima učestvuju NBA profesionalci.

Do Olimpijskih igara 1992. godine u Barseloni SAD je na velika takmičenja slala selekciju sastavljenu od najboljih univerzitetskih igrača, što je uglavnom bilo dovoljno za osvajanje medalja na Šampionatima. Kako su ih kvalitetom sustizali iz ostatka sveta (prednjačila je bivša SFRJ i SSSR) odlučili su da od 1992. godine na velika takmičenja šalju tim sastavljen od NBA igrača. Na Igrama 1992. pojavio se "tim snova" sastavljen od velikana košarke, po mnogima najjači košarkaški tim svih vremena koji je igrao neko takmičenje. "Dream team" (tim snova) je bio opšteprihvaćeno ime za selekciju SAD od tog takmičenja. U Indijanapolisu se takmičio "Tim snova 5", koji je nosio breme 58 vezanih pobeda svojih prethodnika. Istorijski poraz Amerike, odnosno istorijska pobeda Argentina, prekinula je taj niz i prekinula mit o nepobedivosti NBA igrača. Jugoslavija je odmah nakon toga nanela prvi poraz američkim profesionalcima u eliminacionoj fazi takmičenja, ostavivši ih bez medalje na domaćem terenu i poslavši ih u kvalifikacije za Olimpijske igre 2004.godine, nezamislivu situaciju par dana ranije. Na kraju ih je dokrajčila i Španija u borbi za peto mesto, pa se tih dana u američkoj javnosti izbegavalo ime "drim tim", a jedan od najvećih mitova u košarci je srušen.

Dejvid Štern je smirivao uznemirenu košarkašku javnost izjavama da je NBA nastavila da pobeđuje, jer igrači u pobedničkim timovima uglavnom brane boje NBA ligaša, ali to nije moglo da uteši ljubitelje košarke u Americi.

  Zlatni "plavi":

4. Dejan Bodiroga - 12.9 poena, 4.6 skokova, 2.7 asistencija

5. Dejan Koturović - 6.6 poena, 4.4 skoka

6. Žarko Čabarkapa - 1.6 poena, 1 skok

7. Igor Rakočević - 5 poena, 1.3 asistencija

8. Predrag Stojaković - 18.8 poena, 5.3 skokova, 2.8 asistencija

9. Vladimir Radmanović - 6 poena, 3.3 skoka

10. Marko Jarić - 9.1 poen, 3.1 skokova, 2.9 asistencija

11. Predrag Drobnjak - 5.7 poena, 2 skoka

12. Vlade Divac - 8.7 poena, 5.3 skokova, 2.3 asistencije

13. Miloš Vujanić - 6.7 poena

14. Dejan Tomašević - 6.2 poena, 5.1 skokova

15. Milan Gurović - 10.7 poena, 2.9 skokova

Trener: Svetislav Pešić

Pomoćni treneri: Aco Petrović, Stevan Karadžić

Doktor: Dragan Radovanović

Fizioterapeuti: Dušan Petrović, Milorad Ćirić

Direktor reprezentacije: Žarko Varajić

  Učesnici:

Grupa A: Jugoslavija, Španija, Kanada, Angola

Grupa B: Brazil, Turska, Portoriko, Liban

Grupa C: SAD, Nemačka, Kina, Alžir

Grupa D: Argentina, Rusija, Novi Zeland, Venecuela

  Konačan plasman:

1. Jugoslavija

2. Argentina

3. Nemačka

4. Novi Zeland

5. Španija

6. SAD

7. Portoriko

8. Brazil

9. Turska

10. Rusija

11. Angola

12. Kina

13. Kanada

14. Venecuela

15. Alžir

16. Liban

  PUT DO ZLATA

Jugoslavija - Angola 113:63 (Bodiroga 12, Koturović 8, Čabarkapa, Rakočević 10, Stojaković 13, Radmanović 11, Jarić 11, Drobnjak 11, Divac 9, Vujanić 8, Tomašević 10, Gurović 10)

Španija - Jugoslavija 71:69 (Bodiroga 16, Koturović, Čabarkapa, Rakočević, Stojaković 16, Radmanović 2, Jarić 6, Drobnjak 7, Divac 2, Vujanić 7, Tomašević 6, Gurović 7)

Kanada - Jugoslavija 71:87 (Bodiroga 12, Koturović 7, Čabarkapa, Rakočević 10, Stojaković 23, Radmanović, Jarić 7, Drobnjak 5, Divac 8, Vujanić 8, Tomašević 7, Gurović 10)

Portoriko - Jugoslavija 85:83 (Bodiroga 4, Koturović, Čabarkapa, Rakočević, Stojaković 26, Radmanović, Jarić 16, Drobnjak 8, Divac 14, Vujanić 2, Tomašević 4, Gurović 9)

Jugoslavija - Brazil 90:79 (Bodiroga 10, Koturović 2, Čabarkapa 4, Rakočević 10, Stojaković 19, Radmanović, Jarić 2, Drobnjak 5, Divac 7, Vujanić 10, Tomašević 6, Gurović 15)

Jugoslavija - Turska 110:78 (Bodiroga 12, Koturović 12, Čabarkapa 4, Rakočević 10, Stojaković 16, Radmanović 5, Jarić 8, Drobnjak 4, Divac 6, Vujanić 7, Tomašević 10, Gurović 16)

Jugoslavija - SAD 81:78 (Bodiroga 9, Koturović 3, Čabarkapa, Rakočević , Stojaković 20, Jarić 7, Drobnjak, Divac 16, Vujanić 5, Tomašević 6, Gurović 15 - Finli 12, B. Dejvis 8, A. Miler 19, O'Nil 8, A. Dejvis 4, Pirs 19, R. Miler 8, Merion, Vilijams, Valas, Brend, Lafrenc)

Jugoslavija - Novi Zeland 89:78 (Bodiroga 14, Koturović 18, Čabarkapa, Rakočević, Stojaković 10, Jarić 16, Drobnjak, Divac 13, Vujanić 6, Tomašević 1, Gurović 11)

Jugoslavija - Argentina 84:77 OT (Bodiroga 27, Koturović 3, Čabarkapa, Rakočević, Stojaković 26, Jarić 9, Drobnjak, Divac 3, Vujanić 7, Tomašević 6, Gurović 3 - Sančez 3, Đinobili, Montekija 4, Oberto 28, Viktorijano, Fernandez 2, Skonokini 3, Skola 11, Gutijerez, Noćioni 5, Paladino 10, Volkoviski 11)

Autor:  Dragan Panajotović

[radosevac]

DRAŽENOVIH 112

U sezoni 1985/86 Dražen Petrović je u prvom kolu protiv Olimpije postigao 112 poena. 

Dela Dražena Petrovića su poznata i onima koji preskaču sportske stranice u štampi, a on je jedan od najzaslužnijih što košarka ima ovoliko zaljubljenika na ovim prostorima. Idol je mnogim generacijama, posebno onima koje su odrastale uživajući u njegovim partijama. Oni koji su košarku počeli da prate nakon tragične smrti "košarkaškog Mocarta" uglavnom njegov životni put i karijeru ističu kao inspiraciju za ljubav prema igri pod obručima. Dražen je u karijeri osvojio mnogo titula, vlasnik je pregršt individualnih priznanja, oborio je mnoge rekorde. Jedan, koji je vrlo specifičan i vredan pažnje, je rekord u broju poena na prvenstvenoj utakmici. U sezoni 1985/86 Dražen Petrović je u prvom kolu protiv Olimpije postigao 112 poena. Početak sezone u ligi SFRJ te godine obeležila je greška Olimpije iz Ljubljane. Danas vrlo odgovorni Rado Lorbek, te godine sekretar slovenačkog tima, zakasnio je sa licenciranjem igrača što je Košarkaški savez kaznio i prvi tim je registrovao tek za drugo kolo prvenstva. U prvom kolu, na teren prvaka Evrope morao je da izađe tim Olimpije sastavljen od igrača kadetskog i juniorskog pogona kluba. U glavi tada već najboljeg evropskog košarkaša Dražena Petrovića sinula je ideja da tu priliku može da iskoristi za obaranje jednog rekorda koji se činio nedodirljiv. Najviše postignutih poena na prvenstvenoj utakmici ikada postigao je Radivoj Korać, u dresu OKK Beograda 1962. godine je zagrebačkoj Mladosti isporučio 74 koša. Dražen je u meču protiv Olimpije video šansu da taj rekord obori i ideju je preneo treneru Cibone Željku Pavličeviću. Iz današnjeg ugla to zvuči malo čudno, ali trener nije imao ništa protiv da njegov igrač pokuša da obori taj rekord, a valjalo je privući i gledaoce u dvoranu protiv tako neatraktivnog protivnika. Sa ostalim igračima Cibone osmislio je taktiku u kojoj će svaki napad ići na Petrovića. U to vreme Dražen je neretko postizao 40 i više poena, a retko ispod 30. Ipak, cifra 74 je bila izazov i za takvog šutera i kasnije je priznao da je pre te utakmice bio nervozan, nesiguran da li će ostvariti cilj. Ispostavilo se da razloga za brigu nije bilo, tim Olimpije apsolutno nije dorastao protivniku, Dražen je već u 24. minutu utakmice, naravno trojkom, oborio Žućkov rekord. Apetiti su tada porasli i želeo je da ostane upamćen kao igrač koji će postići 100 poena na jednom meču. Do "stotke" su jedini svedoci tog događaja, oko 2.500 gledalaca u zagrebačkom Domu sportova (TV prenosa nije bilo), čekali još deset minuta. U 34. minutu Dražen je postigao trocifren broj koševa, a meč je završio sa 112 poena ukupno. Iz igre je Petrović šutirao 40/60, trojke 10/20.  Utakmica je završena rezultatom 158:77 za Cibonu, a interesantno je bilo to da je publika uglavnom zviždala kada bi poen postigao neko drugi osim Petrovića. Nakon utakmice Dražena su čekale brojne kritike u javnosti, potez Cibone je karakterisan na razne načine, ali je činjenično stanje da je rekord oboren. Dražen je bio rođeni pobednik, živeo je za košarku, posvetio joj ceo život. Rekord od 112 postignutih koševa je jedan od mnogih u njegovoj karijeri. Stvari koje je Dražen činio na parketu ga i toliko godina nakon tragične smrti čine aktuelnim, nezaobilaznim u svakom ozbiljnijem razgovoru o košarci. Nakon njegove smrti su mnoge igrače opterećivali epitetom naslednika, ali takav se još uvek nije rodio.

Autor:  Dragan Panajotović

[radosevac]

VEĆI OD ZEMLJE KOJU JE PREDSTAVLJAO

Jedan je od najzaslužnijih za popularnost koju košarka ima u Srbiji i regionu, najbolji igrač generacije koja je počela da donosi trofeje sa nacionalnim timom. Radivoj Korać je, između ostalog, bio najzaslužniji za osvajanje prve medalje reprezentacije Jugoslavije. Bilo je to 1961. godine u Beogradu, Jugoslavija je osvojila srebrnu medalju, a Korać je bio najbolji strelac prvenstva sa 216 postignutih koševa.

O Žućkovim košarkaškim počecima kruže zanimljive priče. Kažu da je košarku počeo da igra u srednjoj školi, a mesto u odeljenskom timu je dobio jer je bio najviši u razredu. Ubrzo je zavoleo igru pod obručima i počeo je da je igra ozbiljno. Na juniorskom turniru 1956. godine na jednoj utakmici je postigao 33 poena, koliko je dala ukupno njegova ekipa i već tada je bilo jasno o kakvom se potencijalu radi.

Lična karta: Ime i prezime: Radivoj Korać Nadimak: Žućko Datum rođenja / smrti: 5. novembar 1938. / 2. jun 1969. Visina: 193 santimetra Pozicija: krilni centar Karijera: OKK Beograd, Lijež, Padova

Debitovao je u prvoj ligi 1958. godine i u prvoj sezoni postao najbolji strelac. Nakon toga je to uspeo još sedam puta uzastopno. Nikome ni pre ni nakon njega u istoriji košarke na ovim prostorima to nije pošlo za rukom.

Sа OKK Beogrаdom Korаć je osvojio četiri prvenstvа Jugoslаvije (1958, 1960, 1963, 1964). Bio je prvi strelаc i igrаč Stаndаrdа iz Liježа, prvаkа Belgije (1967/68), a igrаjući zа Petrаrku iz Pаdove bio je prvi strelаc prvenstvа Itаlije.

Uspeo je da obori mnoge košarkaške rekorde, a neki su i dan danas aktuelni. Postigao je 99 poena u utakmici Kupa evropskih šampiona protiv švedskog Alvika, što niko nakon njega nije učinio u elitnom evropskom takmičenju. Zagrebačkoj Mladosti je 1962. godine ubacio 74 poena, što je bio rekord sve do 1985. i 112 poena Dražena Petrovića. Bitna razlika je što je Žućko svoje poene postigao u takmičarskoj utakmici.

Igrao je na poziciji krilnog centra. Nije imao naročit skok, koševe je uglavnom davao iz reketa, zahvaljujući driblingu i brzom, neuhvatljivom izbačaju lopte. Posebna karakteristika mu je bio izbačaj lopte prilikom izvođenja slobodnih bacanja, sa dve ruke odozdo, narodski rečeno "ženskim" stilom. Koraćeva preciznost prilikom takvog izvođenja fascinirala je sve koji su imali prilike da ga gledaju. Dok je igrao u Belgiji gostujući u jednoj televizijskoj emisiji postigao je 100 sobodnih bacanja iz isto toliko pokušaja.

Zа nаcionаlni tim je debitovаo 1958. godine. Igrаo je nа četiri Evropskа prvenstvа, a nа tri je bio prvi strelаc (1961, 1963. i 1965). Sа reprezentаcijom je osvojio dve srebrne medаlje nа Evropskim prvenstvimа (1961. i 1965), dve nа Svetskim prvenstvimа (1963. i 1967). Bronzane medalje je osvajao na Olimpijskim igrаmа 1968. i Evropskom prvenstvu 1963. U dresu reprezentacije odigrаo je ukupno 180 utаkmicа i postigаo 3.600 poenа.

Radivoj Korać nije bio samo vanserijski košarkaš. Bio je i sjajan student, apsolvent Elektrotehničkog fakulteta, sa velikim darom za fiziku i matematiku. Košarkaške obaveze i prerana smrt sprečili su ga da diplomira. Voleo je slikarstvo, književnost i muziku. Bio je obožavan u društvu, izuzetno popularan, kreirao je modu i diktirao trendove u Jugoslaviji. Prvi džemper na "V" izrez i prvu ploču Bitlsa u Beograd je doneo Radivoj Korać.

Koliko je skroman bio i kakvo poimanje života je imao govori anegdota kada mu je Saša Gec, tadašnji direktor Crvene zvezde, ponudio dvosoban stan i "tristaća" za prelazak na Mali Kalemegdan. Korać je glatko odbio ponudu jer ga materijalno nije interesovalo. Voleo je OKK Beograd i košarku je igrao iz ljubavi. U Belgiju je takođe otišao jer je dao reč da ako odlazi u inostranstvo Lijež će biti klub u kome će igrati. U vreme prelaska u belgijski klub Korać je već bio najbolji igrač Evrope i mogao je da bira tim u kojem će da igra, ali je zbog date reči otišao u Lijež bez obzira na mnogo bolje finansijske ponude.

Poginuo je 2. juna 1969. godine u blizini Sarajeva u teškoj saobraćajnoj nesreći, žureći da se vrati u Beograd i stigne na premijeru predstave "Kosa" u Ateljeu 212. Prvi je sportista sahranjen u Aleji velikana u Beogradu. Na izričito insistiranje tadašnjeg predsednika države Josipa Broza Tita umesto državnom, kovčeg je bio prekriven olimpijskom zastavom, jer je "bio veći od zemlje koju je predstavljao".

FIBA je 1971, nа predlog tаdаšnjeg generаlnog sekretаrа Vilijаmа Džounsа, u Korаćevu čаst pokrenulа tаkmičenje "Kup Rаdivojа Korаćа", а košаrkаške utаkmice nisu igrаne 2. junа po odluci Košаrkаškog sаvezа Jugoslаvije. Zanimljivo je i to da je ta tradicija poštovana i nakon raspada stare države, a da su je pre desetak godina prekinuli "večiti" rivali iz Beograda. Pehаr koji se dodeljivаo pobedniku ovog međunarodnog tаkmičenjа nаzvаn je "Žućkovа levicа". Tаkmičenje je ugаšeno 2002. Danas je to ime našeg nacionalnog kupа.

Počast legandarnom košarkašu odao je i Beograd. Na početku Knez Mihailove ulice, ispod zidnog sata, otkrivena je spomen ploča jednom od najboljih jugoslovenskih igrača svih vremena. Takođe, na istom mestu otvoren je i "Ćošak Radivoja Koraća", gde se legendarni košarkaš u mladosti rado sastajao sa prijateljima i saigračima.

U Žućkovu čast je snimljen i film koji je osovjio brojne međunarodne nagrade - "Zlatna leivca - Priča o Radivoju Koraću".

  Autor:  Dragan Panajotović

[radosevac]

TVORAC PRVOG ZLATA

Ranko Žeravica je bio selektor reprezentacije Jugoslavije koja je 1970. osvojila svoju prvu zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Ljubljani.

Jedan od sinonima trenerske profesije i stvaralaca moderne košarke na ovim prostorima, Ranko Žeravica, rođen je 17. novembra 1929. godine u Novom Miloševu. Krajem 60-ih godina uneo je savremene metode u domaću košarku. Od 1960. godine bio je pomoćnik Aleksandru Nikoliću u reprezentaciji Jugoslavije, a 1965. postaje prvi trener. Osvajač je prve zlatne medalje jugoslovenske košarke, na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970. godine. Košarka je tih godina na velika vrata ušla u domove građana bivše države. Prvenstvo je otvorio predsednik Josip Broz Tito, što nije bio običaj pre toga. Mediji su pratili šampionat kao nikada ranije i košarka je tada postala nacionalni sport. Jugoslavija nije važila za favorita. Amerikanci su došli na takmičenje sa najboljim univerzitetskim igračima koje je predvodio čuveni Bil Volton. U Evropi je neprikosnovena bila reprezentacija SSSR-a u kojoj su glavni igrači bili Sergej i Aleksandar Belov. Favoriti za medalju bili su još i selekcija Brazila, kao i Italija predvođena Karlom Rekalkatijem. Sistem takmičenja je bio drugačiji nego danas, na prvenstvu se takmičilo 12 ekipa podeljenih u tri grupe. Po dve prvoplasirane ekipe iz grupa formirale su jednu, finalnu, iz koje je najuspešniji tim postao svetski šampion. To je bila Jugoslavija, koju je Ranko Žeravica vodio do skora 5-1. Pobeda nad Amerikancima u predzadnjoj utakmici je bila odlučujuća, pa poraz od SSSR-a u poslednjem meču nije uticao na plasman "plavih". Ljubljana je bila početak vladavine naše košarke u narednom periodu. Usledila su tri uzastopna zlata na Evropskim prvenstvima, kao i zlatna medalja na Mundijalu u Manili, Olimpijskim igrama u Moskvi... Ranko Žeravica je zlatnu medalju osvojio bez Radivoja Koraća koji je tragično nastradao godinu pre prvenstva. Par sezona ranije otpočeo je sa podmlađivanjem tima, a uspešno ih je uklopio sa iskusnijim igračima koji su bili bitni u ekipi. Sa selekcijom Jugoslavije osvojio je sedam medalja na velikim takmičenjima: zlato (SP 1970, OI 1980), srebro (SP 1967, OI 1968, EP 1969, EP 1971), bronza (SP 1982). Pored toga, ima i odličja sa Univerzitetskih, Mediteranskih i Balkanskih igara. Sa uspehom je vodio i reprezentaciju Argentine. Paralelno sa radom u nacionalnom timu, Žeravica je presudno uticao na "bum" Partizana početkom 70-ih, kada je selektirao tim predvođen Kićanovićem i Dalipagićem. Pored Partizana, trenirao je i Crvenu zvezdu, KK Pula, Barselonu, Saragosu, Filodoro iz Napulja, Oniks iz Kazerte... Od klupskih trofeja osvojio je evropski Kup Koraća (Partizan 1978) i dve nacionalne titule prvaka (Obras – Argentina 1976) i Partizan (1996). Član je FIBA Kuće slavnih od 2007. godine. U poslednje vreme dosta kritikuje rad u nacionalnom timu i klubovima, smatra da naša košarka gubi identitet i da smo bez potrebe podlegli trendovima iz drugih sredina.

Autor:  Dragan Panajotović

[radosevac]

ZVEZDIN SJAJ POD PROFESOROVOM KOMANDOM

Prvi evropski trofej u Jugoslaviju donela je Crvena zvezda.

Krajem 60-ih i početkom 70-ih godina 20. veka Crvena zvezda je formirala moćan košarkaški tim koji je osvojio pet trofeja u sedam sezona (dve titule prvaka države, dva nacionalna kupa i međunarodni Kup pobednika kupova). Svedoci košarke tog vremena tvrde da su crveno-beli svojim talentom mogli da urade i mnogo više, jer su u svojim redovima imali neke od najboljih igrača u Evropi.

2. aprila 1974. Crvena zvezda je osvojila svoj prvi evropski trofej, Kup pobednika kupova. Dve godine ranije Lokomotiva iz Zagreba je donela prvi evropski trofej u Jugoslaviju, osvojila je međunarodni Kup Radivoja Koraća pobedom nad OKK Beogradom u finalu, ali je tada u tom takmičenju učestvovalo samo osam ekipa te se trofej crveno-belih 1974. godine sa pravom može nazvati premijernim međunarodnim.

Crvena zvezda je dve godine ranije bila na pragu tog uspeha. Te 1972. su osvojili titulu prvaka Jugoslavije, a igrali su i finale Kupa pobednika kupova. Međutim, u odlučujućoj utakmici ih je savladao italijanski Simental rezultatom 74:70. Trener tog sjajnog tima crveno-belih bio je Bratislav Đorđević.

Dve godine kasnije kostur tima sa Malog Kalemegdana bio je isti, samo je pod košem bilo promena, jer se penzionisao proslavljeni centar Vladimir Cvetković. Novina je bila i na klupi, Zvezdu je predvodio čuveni Aleksandar Nikolić, tada već opšte poznat kao jedan od najboljih stručnjaka sveta. Osnovnu polugu tima činio je triling asova Zoran 'Moka' Slavnić, Dragan Kapičić i Ljubodrag 'Duci' Simonović. Zapaženu ulogu u timu imali su još Ljupče Žugić, Goran Rakočević (otac Igora Rakočevića), Dragiša Vučinić, Radivoje Živković i Ivan Sarjanović  (strelac 29 poena u polufinalu protiv Estudijantesa). Igrali su još Dragoje Jovašević, Zoran Lazarević i Božidar Pešić.

Na put do titule Zvezda je krenula iz Tirane 7. novembra 1973. U dva meča su lako preskočili albanskog predstavnika SK17 Nentori (99:83, 114:70). U drugom kolu su igrali protiv francuske ekipe Alzas Banjole. Prvi meč su crveno-beli izgubili na gostovanju rezultatom 94:92, ali su pred svojim navijačima u Beogradu lako nadoknadili prednost i pobedom 102:86 plasirali se u četvrtfinalnu grupu.

Sistem takmičenja je bio takav da se tim Aleksandra Nikolića se za prolaz u polufinale borio sa ekipama CSKA iz Sofije i Sakla Palakanestrom iz Torina. U prvom kolu novoformirane Grupe A dolazi do malog iznenađenja. CSKA pobeđuje crveno-bele rezultatom 88:81. U Beogradu im se Zvezda revanširala uz poen viška na svom kontu, 80:72. Usledila su dva meča protiv italijanskog Torina, a bilo je poznato da će Zvezdi za prolaz u polufinale biti potreban jedan podvig, jer je Torino u oba meča ubedljivo savladao bugarskog predstavnika. Crvena zvezda je pred svojim navijačima u prvoj utakmici obezbedila polufinale pobedom 93:86, dok je u izuzetno neizvesnoj utakmici u Torinu slavila sa 88:87 i plasirala se na prvo mesto u grupi, što joj nije donelo lakšeg rivala u nastavku takmičenja.

Protivnik u polufinalu je bila ekipa Estudijantesa iz Madrida, koju su predvodili gorostasni centar Ronald Tejlor, pristigao iz američke profesionalne ABA lige, i legendarni španski bek Gonzalo Sahi-Vela. Prvi je Zvezdi na premijernom meču četvrtfinala ubacio 35 poena, a drugi u revanšu 36. Međutim, srpski predstavnik je u trilingu Slavnić - Kapičić - Simonović imali adekvatan odgovor za favorizovanu špansku ekipu i u prvom meču na gostovanju su ostvarili brejk rezultatom 79:74. Revanš se ispostavio kao formalnost u kome je Zvezda pregazila Špance rezultatom 104:85 i plasirala se u finale.

Protivnik u borbi za pehar bila je ekipa čehoslovačkog Spartaka Zbrojovke iz Brna i Zvezda je bila favorit na papiru. Sigurnom igrom na parketu tog 2. aprila 1974. opravdala je očekivanja javnosti i pobedila Čehe rezultatom 86:75. Dragan Kapičić je u finalnom meču zabeležio 23 poena, Zoran Slavnić 20, a Ljubodrag Simonović 19. Crvena zvezda je u svoje vitrine "spakovala" prvi evropski trofej. Meč je odigran u italijanskim Udinama i kuriozitet je da je, uprkos vanserijskim igračima na parketu, najveća zvezda u medijima bio trener crveno-belih Aleksandar Nikolić, koji je prethodne četiri godine više nego uspešno vodio italijanski Vareze sa kojim je osvojio tri domaća prvenstva, tri nacionalna kupa, tri evropske titule i dva nezvanična svetska prvenstva za klubove.

Čuvena generacija tima sa Malog Kalemegdana je naredne sezone (1975) osvojila domaće kup takmičenje, a posle toga je usledio post dug 18 godina bez trofeja, sve do 1993. kada je osvojeno domaće prvenstvo. Generacija osvajača Kupa pobednika kupova iz 1974. ostaće upamćena kao jedna od najboljih u istoriji Crvene zvezde.

  POLUFINALE

13. mart 1974. godine - Polideportivo "Antonio Magariños"

CB Estudiantes Madrid - KK Crvena Zvezda Beograd 74-79 (26-42) CB Estudiantes (coach: Jesús Codina): Juan Antonio Martínez Arroyo 2, Gonzalo Sagi-Vela 16, Fernando Peraita 2, Antonio López Cid 4, Ron Taylor 32; Mariano García 2, Javier Álvarez Cienfuegos 6, José Luis Beltrán 10.

KK Crvena Zvezda (coach: Aleksandar Nikolić): Zoran Slavnić 20, Ljubodrag Simonović 15, Ivan Sarjanović 2, Dragan Kapičić 27, Dragiša Vučinić 13; Goran Rakočević 2.

20. mart 1974. godine - Sportska Dvorana

KK Crvena Zvezda Beograd - CB Estudiantes Madrid 104-85 (48-33)

KK Crvena Zvezda (coach: Aleksandar Nikolić): Zoran Slavnić 15, Ljubodrag Simonović 8, Ivan Sarjanović 29, Dragan Kapičić 27, Dragiša Vučinić 10; Goran Rakočević 8, Zoran Lazarević 6, Dragoje Jovašević, Radivoje Živković 1.

CB Estudiantes (coach: Jesús Codina): Nacho Pinedo 2, Gonzalo Sagi-Vela 36, Javier Álvarez Cienfuegos 11, José Luis Beltrán 14, Ron Taylor 15; Fernando Peraita 5, Mariano García 2, Antonio López Cid, Pello Cambronero, Alfonso Olaizola.

  FINALE

2. april 1974. godine - Palasport "Primo Carnera" Udine

KK Crvena Zvezda Beograd - TJ Spartak ZJŠ Brno 86-75 (45-36)

KK Crvena Zvezda (coach: Aleksandar Nikolić): Zoran Slavnić 20, Ljubodrag Simonović 19, Dragan Kapičić 23, Dragiša Vučinić 12, Radivoje Živković 8; Ivan Sarjanović 4, Goran Rakočević.

TJ Spartak ZJŠ (coach: František Konvička): Jaroslav Beránek 8, Jiří Balaštík 9, Kamil Brabenec 14, Jan Bobrovský 20, Petr Novický 8; Jiří Pospíšil 6, Vojtěch Petr 10.

  Autor:  Dragan Panajotović (foto: KK Crvena zvezda)

[radosevac]

OMILJENI SAIGRAČ

Oni koji su imali sreću da gledaju njegove utakmice kažu da je najbolji primer za tezu o košarci kao pametnoj igri. Nije bio mišićav, ne ni preterano visok, bio je uglavnom najbolji na terenu. Krešimir Ćosić je jedan od najboljih košarkaša svih vremena sa Eks-Ju prostora.

Rođen je 26. novembra 1948. godine. Debitovao je u Zadru sa 16 godina, a već sa 19 postao standardni član reprezentacije Jugoslavije. Karijeru je nastavio u Americi, na Univerzitetu Brigam Jang. Draftovala su ga dva kluba (Portland (ABA, '72), LA Lejkersi (NBA, '73), ali nije zaigrao u najjačoj svetskoj ligi. Vratio se u Zadar, zatim odigrao nekoliko sezona u Italiji, proveo je dve sezone i u Sloveniji kao trener-igrač, a karijeru je završio u Ciboni 1983. godine. Zanimljivo je da je tokom boravka u Americi prihvatio mormonsku veru.

Lična karta Ime i prezime: Krešimir Ćosić Datum i mesto rođenja: 26. novembar 1948. (Zagreb) Datum i mesto smrti: 25. maj 1995. (Baltimor) Visina: 211 santimetara Pozicija: centar Koledž: Brigam Jang Klubovi: Zadar, Brest Olimpija, Sinudin Bolonja, Cibona Trofeji: Olimpijske igre (1980 - zlato; 1968, 1976 - srebro), Svetsko prvenstvo (1970, 1978 - zalto; 1967, 1974 - srebro), Evropsko prvenstvo (1973, 1975, 1977 - zlato; 1967, 1971, 1981 - srebro; 1979 - bronza) Utakmica u reprezentaciji: 303

Kao igrač je bio svestran, centar koji je mogao da igra sve pozicije. Imao je šut kakav samo poželeti mogu mnogi današnji evroligaški bekovi. Njegovi saigrači ističu da je mogao na svakom meču da ubaci po trideset poena, ali je mislio isključivo na kolektiv i pobedu.

Prvi je Evropljanin koji je sa uspehom igrao NCAA ligu. Brigam Jang je povukao iz upotrebe dres sa brojem 11 koji je Ćosić nosio. Evroliga ga je uvrstila u 50 najboljih evropskih igrača svih vremena. Primljen je u Kuću slavnih u Springfildu 1996. godine, godinu dana nakon smrti. Preminuo je u Baltimoru 1995. godine u 46-oj godini života.

Autor:  Dragan Panajotović,  (foto: euroleague.net)

[radosevac]

NAJBOLJI "AMATER" NA SVETU

Želeo je da postane fudbaler, trenirao u “Veležu”, a posle se preorjentisao na rukomet. Na košarku je prešao tek u 18-oj godini života, mnogi bi rekli prekasno za velika dela. Dražen Dalipagić ih je sve demantovao. Vremenom je postao jedan od najboljih svih vremena u ovoj igri.

Košarkaški ga je "otkrio" Dragutin Čermak. U Zvorniku je 1971. organizovan susret reprezentacija republika Bosne i Hercegovine i Srbije. U dresu Bosne je Dalipagić na toj utakmici dominirao u skoku pod oba koša, a postigao je i najviše poena. Čermak je u to vreme bio kapiten Partizana, a na toj utakmici je igrao za Srbiju. Preporučio ga je svom timu, što je Dalipagić uvek isticao sa velikom zahvalnošću.

Lična karta: Ime i prezime: Dražen Dalipagić - Praja Datum i mesto rođenja: 27. novembar 1951. (Mostar) Visina: 197 santimetra Pozicija: krilo Klubovi: Partizan, Venecija, Real Madrid, Udine, Verona, Crvena zvezda Trofeji: Olimpijske igre (1980 - zlato; 1976 - srebro; 1984 – bronza), Svetsko prvenstvo (1978 – zlato; 1974 – srebro; 1982, 1986 - bronza), Evropsko prvenstvo (1973, 1975, 1977 – zlato; 1981 – srebro; 1979 - bronza), Klupski trofeji (1976 – prvak Jugoslavije (Partizan), 1978 – prvak Kupa Radivoja Koraća (Partizan)

Ranko Žeravica ga je doveo u Partizan, uz Dragana Kićanovića imao je glavnu ulogu u stvaranju evropskog velikana košarke. Dres Partizana nosio je od 1972. do 1981. godine. Najbolji je strelac u istoriji crno-belih sa 33.7 poena prosečno po meču (8.278 ukupno). Član je Kuće Slavnih u Springfildu od 2005. godine, a izabran je i u Fibinu Kuću slavnih. Najbolji je košarkaš Evrope 1977. godine, najbolji igrač Svetskog prvenstva u Manili, kao i prvi naš košarkaš za koga su se interesovali NBA timovi (Boston Seltiksi). Evroliga ga je izabrala među 50 igrača koji su najviše doprineli njenom razvoju.

Za reprezentaciju je odigrao 243 utakmice, a sa 12 medalja je jedan od najtrofejnijih igrača.

Igru mu je krasila brzina i snajperski precizan skok šut. Jedan je od pionira zakucavanja u domaćoj košarci, voleo je da na atraktivan način završava akcije, a visok odraz mu je omogućavao sjajna rešenja u napadu kojima je dizao publiku na noge.

Nije ni čudo što je takvim stilom igre bio interesantan i čuvenim Seltiksima. Prošao je fizičke testove tima iz Bostona i bio nadomak potpisa ugovora, ali se predomislio. NBA ga nije privlačila, odlučio se za Italiju, zemlju sa tada najjačom ligom u Evropi.

Ne postoji Dalipagićev saigrač ili direktni protivnik koji će reći da Praja nije mogao da igra NBA ligu. Redom ističu da je bio najbolji amaterski igrač sveta, a da je bez problema mogao da se nosi i sa američkim košarkašima.

Više nego uspešna karijera mu je trajala punih 20 godina. Interesantno je da, iako je jedan od tvoraca velikog Partizana, je poslednju sezonu odigrao u dresu Crvene zvezde.

Autor:  Dragan Panajotović (foto: manuelmanna.it)

[radosevac]

SOLUN BEZ NJEGA NIJE ISTI

Slavni klub iz Soluna je pao na niske grane, a nekada je bilo drugačije...

Podsetićemo Vas na vreme kada se vrhunska košarka igrala u Solunu i čoveka zbog koga je igra pod obručima postala najpopularniji sport u Grčkoj. Zbog njega su košarkom počeli da se bave Dijamantidis, Spanulis, Alvertis... Svi oni koji su obeležili evropsku košarku prethodnih desetak godina. Trener koji je najviše vremena proveo sa Galisom, Janis Joanidis, je jednom prilikom izjavio da "svi koji u Grčkoj zarađuju od košarke, a i svi navijači, bi trebali da plaćaju poseban porez u čast Nikosa Galisa".

Lična karta: Ime i prezime: Nikolaos Jorgalis Datum i mesto rođenja: 23. jul 1957. (Nju Džersi) Visina: 183 santimetra Pozicija: bek Koledž: Siton Hol (1975-1979) Draft: 68. pik (14. pik četvrte runde, Boston Seltiks) Klubovi: Aris (1979-1992), Panatinaikos (1992-1995) Trofeji: Prvenstvo Grčke (8), Kup Grčke (6), zlatna medalja na EP 1987. (Grčka), srebrna medalja na EP 1989. (Jugoslavija) Individualna priznanja: 11 puta najbolji strelac Prvenstva Grčke, 4 puta najbolji strelac Evropskog prvenstva, 8 puta najbolji strelac Kupa Šampiona, najbolji strelac Svetskog prvenstva 1986, MVP Evropskog prvenstva 1987, FIBA ga je 1991. godine proglasila jednim od 50 najboljih igrača Evrope svih vremena, član je FIBA Kuće slavnih od njenog osnivanja 2007. godine

Sa 15 godina se odlučio za košarku, a jedan od razloga je to što mu je sportski idol bio Volt Frejžer, čuveni igrač Njujork Niksa. Zbog visine (183 santimetra) je u početku igrao plejmejkera, ali su u startu njegove ubojite košgeterske sposobnosti ubedile trenera koledža Siton Hol, Bila Refertija, da ga prebaci na mesto beka šutera. Hendikep u visini nadoknađivao je velikom upornošću, a fizički je uvek bio maksimalno spreman.

U poslednjoj univerzitetskoj sezoni beležio je 28 poena u proseku i bio je treći strelac NCAA lige, odmah iza čuvenog Lerija Birda. Realno je bilo očekivati da se Galis nađe u NBA ligi, ipak, njegov tadašnji menadžer bio je preokupiran radom sa pevačicom Dajanom Ros, koja mu je takođe bila klijent, pa je zapostavio Galisa i nije mu obezbedio dobru draft poziciju.

Na draftu je završio tek u četvrtom krugu, kao 14. pik Boston Seltiksa. To je značilo da mora da prođe Letnju ligu, a Galis se u njoj povredio i ostao bez NBA angažmana.

Druga opcija je bila odlazak u zemlju odakle vodi poreklo, Grčku. Koketirao je sa Panatinaikosom, za koji je čuo od Grka iseljenika u Americi da je najveći klub. Ali, kada su videli da takav igrač ima želju da igra u Evropi, vlasnici Arisa su reagovali brzo i dogovorili saradnju sa Galisom. Potpisan je jednogodišnji ugovor, jer je Nikos još uvek želeo da ostvari svoj NBA san.

Njegov dolazak u Solun je na početku razočarao navijače. Za divno čudo grčki novinari su malo preterali prilikom najave novog igrača kluba i u osnovne podatke su mu stavili visinu 194 santimetra. Po izlasku iz aviona se videlo da je to daleko od istine, pa su počele sumnje i oko njegovog igračkog kvaliteta.

Galisov otac Jorgos je bio bokser. U mladosti se i Nikos oprobao u tom sportu, ali ga je majka nagovorila da se oproba u nečemu drugom. Na sreću ljubitelja košarke, sin je poslušao majku. Ipak, da ima boksreski gen pokazao je nakon Evropskog prvenstva 1981. Godine, kada je nezadovoljan komentarom grčkog novinara nokautirao istog. Za to ga je grčki Savez „drakonski“ kaznio zabranom igranja dva meseca, ali su mu ubrzo kaznu i skinuli.

Da su dobili pravi biser bilo je jasno već u debitantskoj utakmici protiv Iraklisa, 2. decembra 1979. godine, kada je Galis postigao 30 poena.

Nakon prve sezone odlučio je da ostane u Grčkoj, zaboravio je NBA ligu, a debitovao je i u reprezentaciji. Prvih nekoliko sezona Aris je disao za vratom Panatinaikosu i Olimpijakosu, ali je Nikosu nedostajao neki kvalitetan saigrač, sa kojim bi mogao da savlada gigante iz Atine. Aris je 1983. godine osvojio prvu titulu sa Galisom, ali se ona već naredne sezone vratila u Atinu (Panatinaikos). Agilna uprava, na čelu sa trenerom Joanidisom koji je u glavi imao viziju kako treba da izgleda tim oko Nikosa Galisa, dovodi iz malog atinskog kluba Jonikosa beka Panajotisa Janakisa. Dva igrača su na terenu funkcionisala besprekorno. Menjali su se na obe bekovske pozicije i protivnici nisu imali rešenje za njih. U prvoj zajedničkoj sezoni 1984/85 osvajaju titulu i kreće takozvana "Solunska era". Sledeće godine se "šetaju" kroz Prvenstvo, koje osvajaju bez poraza, prvi put u istoriji Grčke.

U sezoni 1986/87 u Grčkoj se uvodi plej of sistem. To je statistički Galisova najbolja sezona, postizao je 40 poena po meču, uz procenat šuta 69 odsto za dva poena. Možda se neki pitaju kakav mu je bio procenat za tri, ali Galis je jedini košgeter sa ovakvim učincima kroz karijeru koji se vrlo retko oslanjao na šut za tri poena. To su znali i treneri i grači protiv kojih je igrao. Ta činjenica je trebala značajno da im olakša čuvanje omalenog beka, ali Galisovi procenti za dva poena i broj poena po meču koje je postizao dokazivali su o kakvom se majstoru radi. Specijalitet mu je bila igra leđima ka košu. Prilikom ulaza okretao se leđima igraču koji ga čuva, malo vrteo levo-desno, zatim skakao unazad i dve sekunde nakon toga lopta je po pravilu prolazila kroz obruč, jedva dodirujući mrežicu.

Kao član reprezentacije Grčke 1983. godine, u prijateljskom meču, se sastao sa američkim Univerzitetom Severna Karolina. Galis je na tom meču postigao 50 poena, a direktan čuvar mu je bio Majkl Džordan.

Ta 1987. godina Nikosu je bila kruna karijere. Osim još jedne titule u nacionalnom šampionatu, došao je trijumf i sa reprezentacijom Grčke. Pred svojim navijačima Grčka je osvojila zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu pobedivši u finalu SSSR 103:101 nakon produžetka. Galis je postigao 40 pogodaka. Do finala su domaći dva puta savladali reprezentaciju Jugoslavije, tada strah i trepet na svetskim parketima. Galis je predvodio Grčku do najvećeg trijumfa u istoriji sa 37 pogodaka po meču. Od ukupno 704 poena celog tima on je postigao 296. Čitava taktika je bila podređena njemu. U odbrani se čuvao, u napadu mu je pravljen prostor za igru "jedan na jedan", gde, ali stvarno, niko nije mogao da ga zaustavi. Kuriozitet je da je Galis na osam utakmica zabeležio sedam ličnih grešaka. Grčka je osvojila zlatnu medalju, a pre Prvenstva je nisu svrstavali među favorite, jer su Jugoslavija, SSSR i Španija imali najveći rejting zaslužen prethodnih godina.

Košarka u Grčkoj je nakon tog uspeha doživela pravu eksploziju, dvorane su redovno bile krcate, a ulice puste kada se igra košarka. Broj registrovanih košarkaša je u narednoj sezoni, sa nešto više od 92.000, porastao na 163.000. Većini je idol bio Galis.

Aris je postao simbol grčke košarke, šampion koga nisu mogli da skinu sa trona. Ipak, neostvarena želja Galisa je ostala titula klupskog prvaka Evrope. Tri puta su "žuti" stizali do fajnal fora, ali su tamo sva tri puta zaustavljani u polufinalu.

Na reprezentativnom planu Galis je nastavio po starom. Usledilo je Evropsko prvenstvo 1989. godine u Zagrebu, na kome je ponovo bio prvi strelac sa 35.6 pogodaka po meču. Grčka je u polufinalu savladala SSSR 81:80, a odmah nakon te pobede Galis je izjavio kako su ispunili zadatak i da je srebro bilo cilj, jer protiv Jugoslavije nisu imali realne šanse. Tako je i bilo, Jugoslavija sa Petrovićem, Divcem, Paspaljom, Rađom i ostalima nije dala ni promil šanse protivnicima. Grčku su savladali u finalu 98:77 i osvojili verovatno najizvesnije Evropsko prvenstvo u istoriji.

U Grčkoj Aris i dalje osvaja titule, ali je PAOK sve bliži i postalo je pitanje trenutka kada će ih svrgnuti sa trona. Galis je i dalje ličnost broj jedan grčke košarke, uvek najbolji strelac lige.

Nosilac Olimpijske bakljeU znak zahvalnosti za doprinos grčkom sportu, Nikosu Galisu je pripala čast da bude jedan od nosilaca Olimpijskog plamena na završnoj ceremoniji otvaranja Igara 2004. godine. On je pokrenuo povorku koja je nosila baklju na stadionu ka oltaru.

Na red je došlo Evropsko prvenstvo u Rimu 1991. godine i u utakmici Grčke i Čehoslovačke FIBA je prvi put u istoriji dozvolila da se meč prekine i uruči priznanje jednom igraču. Na tom meču Nikos Galis je postigao svoj pethiljaditi poen. Galis se u Rimu vratio na mesto plejmejkera i posvetio se razigravanju mlađih saigrača. Isto to će, nakon tog prvenstva, učiniti u Arisu. Dok se to nije desilo Galis je bio najbolji strelac svih Šampionata na kojima je učestvovao u reprezentativnom dresu.

Te 1991. godine i Aris je krenuo nizbrdo. Sve je počelo tučom Galisa i beka Paoka Branislava Prelevića. Drugi tim iz Soluna je osvojio titulu, a zbog kazne Galis je propustio početak naredne sezone. Kada se vratio u tim Aris je već zaostajao u pobedama i na kraju Prvenstvo završava kao treći, bez prava na učešće u Kupu Šampiona. Trener Joanidis je tada napustio klub, a uprava nije želela da produži ugovor ni sa Galisom. On prelazi u Panatinaikos i brojke mu drastično padaju. Odigrao je nepune tri sezone u Atini, a od karijere se oprostio tako što je na prvenstvenoj utakmici, nakon prvog poluvremena provedenog na klupi, odbio zahtev trenera da uđe u igru. Umesto toga je otišao u svlačionicu i više se nije vraćao na parket.

Autor:  Dragan Panajotović