ne znam da li bi trebalo da ti govorim ove stvari ali istina je da mi je teško da budem jedina koju boli i zbog toga želim da ovim rečima i tebi, makar na trenutak, nanesem bol, pa ću se tako možda osećati manje usamljeno u ovoj svojoj tihoj ali prodornoj patnji. ti si razlog zbog kog imam podočnjake koji me peku od plakanja. stvari koje si radio i koje si govorio mi kao munje prolaze kroz misli, niotkuda bljesnu i ostave me da se sama mučim i mnogo nakon što prodju. istina je da ne mogu da ti verujem i da nisam sigurna da ću ikada moći. čak nisam sigurna ni da postoji bilo šta što bi mogao da uradiš da to promeniš ili da mi makar malo pomogneš da se osećam bolje. mislim da će u meni uvek da žive strepnja i strah koji stvaraju nepovrenje. kako bilo, to svakako ne znači da te manje volim. čak sasvim suprotno, to samo dodatno pojačava moje i ovako sumanuto jake emocije prema tebi. zbog toga o našoj ljubavi sa gorkim uživanjem volim da razmišljam kao o tragičnoj. po mene, makar. jer se najviše držim toga što me najviše peče. ne odustajem od izvora svih svojih nesigurnosti i očajanja. izgleda da sam jedna od onih koje moraju da ljube dno kako bi pretpostavljale kako je to leteti. a ti si jedan od onih koji najlepše brinu nakon što najteže povrede. i spremna sam da budem žrtva svoje sudbine sa tobom. spremna sam da se odreknem svojih maštanja o savršenoj budućnosti sa savršenim muškarcem. ti to svakako za mene nisi. a to mi, sada shvatam, i ne treba. samo želim da ostatak svog vremena na ovome svetu provedem osećajući se živom, bez obzira koja je cena toga. ne želim da u grob odem već uveliko mrtva. zato planiram da sa tobom ostanem zauvek, ako nam okolnosti dozvole tako. neću te gušiti svakim svojim paničnim napadom i, ti bi možda pomislio “iracionalnim mislima”, ali jednog dana ću te gorko povrediti, kada budem spremna da ti nanesem bol. i ti ćeš mi, ljubavi, oprostiti. jer tvoja ljubav je neosporna, kao što je i tvoja potreba za destrukcijom. a ja sam izgleda, prava osoba za to.
nikad poslato pismo
