#kolumna

[witekspicsoldpostcards2]

WARSZAWA -> POLAND ==>>> Stare Miasto.

[lwowl]

[pisemdaklepostojis]

Kolumna o životu

Otac me učio da pecam ribu golim rukama, bez štapa. Da ronim na dah jako dugo. Naučio me da poslije svakog većeg talasa dolazi drugi, par sekundi nakon, neznatno slabijeg intenziteta. Da je more toplije poslije oluje. Da što je zalazak sunca ljepši i jačih boja, to je siguran znak da će sutradan biti sunčan dan.

***

"Bila je kao voda, nestabilna i divlja, u žurbi i zanosu spremna da pruži najljepše od sebe ili najbrži put do smrti." Pročitala sam to negdje, ali pojma nemam gdje ni kada. Sviđa mi se citat, mada vode često znaju biti mnogo manje surove.

***

Da li su i ljudi "topliji" nakon oluje? Zašto kažu da se svako treba barem jednom pošteno posvađati sa nekom dragom osobom, da bi se nakon toga više voljeli? Ako u tome ima i zrno istine, onda su sve ljubavne priče lažne. Ili ljudi samo preskaču dio o svađi onda kada govore kako se vole najviše.

***

Radila sam tibetanski test ličnosti. Trebala sam dati opis nekim stvarima, ustvari su to bile metafore za nešto dubokoumnije. Kada sam opisivala more, rekla sam da je nepredvidivo, snažno i divlje. Da je u stanju potopiti najveći brod. Da volim plivati, ali se brzo umorim. Da sam ga više voljela kao dijete.

Ispalo je da opisujem svoj život. Pošteno.

[witeksphotosart]

Interior of Baptysterium in Pisa, Italy.

[izdewiaart]

Projekty do planszy dyplomowej

[marciastudies]

Kolumny z kościoła Norbertanek w Strzelnie k. XII w.

[ma-viiie]

tebi.

Pišem jer ne znam više šta da radim sa emocijama, ne znam gdje ću sa njima. 

Nema te. 

Od danas si samo predivno sjećanje. 

Jedanaesti mjesec otkako te znam, a peti otkako sam sigurna da te volim, neizmjerno volim. 

Svakim svojim otkucajem srca, svakim svojim atomom.. ali nemam više snage. 

Odustala sam. 

Nisam trebala znam, ali što te više čuvam, sve više štetimo jedno drugom. Možda je bolje ovako, da jedno drugom budemo samo lijepa uspomena. 

Ja sam bez tebe niko, lutam, nadam se.. 

Kada ti vidim prijatelje, uvijek se nadam da ćeš se i ti pojaviti odnekle, čekam onaj tvoj lijepi osmjeh i predivno držanje tijela, tvoj miris, ali uzalud, nema te.

Nedostaješ mi. 

Nedostaje mi ono što smo imali, a što smo na kraju uništili. 

Zadnjih sedmica, ni jedno nije htjelo popustiti i to nas je dovelo do ovoga.

Mrzim našu tvrdoglavost, i nepopustljivost. 

Mrzim što nas je to uništilo. 

Krivim sebe, znam da sam kriva, i što želim nešto protjerati i kada nisam u pravu, mrzim što sam bila loš prijatelj i partner. 

Kad bih mogla kako krenuti ispočetka i sve na novo s tobom, sve bih drugačije.

Izvini zbog svih mojih greški, žao mi je što nismo uspjeli.

Žao mi je, i kajem se zbog nekih reakcija i voljela bih da ih mogu ispraviti, ali sada je već kasno. 

Ali znaj jedno, uvijek ćeš biti neko moj, uvijek ću te se sjećati i voljeti. 

Znam, život ide dalje, ti ćeš naći nekoga, i ja ću, ali taj neko nikada neće biti ti. 

Niko te neće moći zamijeniti, jer ti si moj mali svijet i uvijek ćeš biti. 

Ljubav je čudna stvar, sanjala sam mnogo toga i maštala sam o nama uvijek i o nekoj lijepoj budućnosti, ali stvarnost je ipak drugačija. 

Možda je ovo sada ovako, možda nismo spremni za sve ovo trenutno. 

Možda nekad u budućnosti budemo ti i ja, a do tada ljubavi, zbogom...  

S.Z. (03.12.2017.) 

[po-drodze]

Vatican’s Angel