Posvađaš se na njom, pa dođeš meni. Znam, jedina ti znam pružiti ono što trebaš. Mir, zadovoljstvo, sreću, rame za plakanje, čujem ono i što ne rečeš, osjetim ono što skrivaš, znam svaki tvoj pokret, znam šta misliš. Dođeš meni, jer te razumijem. Dođeš meni, jer te ne osuđujem. Dođeš meni, jer te poznajem, bolje nego ona, bolje nego itko. Dođeš. I odeš. Bezbroj puta odlaziš od osobe koja čuje i u dubini duše skrivene jauke. Odlaziš jer znaš da mi se uvijek možeš vratiti. Misliš da se možeš vratiti. I nije problem u tome što odlaziš. Problem je kako odlaziš. Bez pozdrava, bez zahvaljenja, bez ičega. I tu, tu me gubiš. Gubiš najboljeg prijatelja, gubiš podršku, gubiš nas. Čovjek uvijek trpi koliko može, posebno ako voli. A ja sam te voljela. Kao nekog svog. Sada? Ljubav se pretvorila u ravnodušnost, možda čak i u mržnju. Ne razumijem više šta se dešava. Ne prepoznajem te više. Promjenio si se. Možda je tako i bolje. I ja sam se promjenila. Nisam više ona mala curica, koja jedva čeka da se pojaviš, da te zagrli. Ne drhtim kad te vidim, srce mi ne kuca jače kad si blizu. Sa svojim odlaženjem si me naučio kako živjeti bez tebe. Naučio si me da je moje čekanje suvišno. Možda je tako i bolje. Jer sve dok sam se držala za tebe i sjećanja, stajala sam u prošlosti. Stajala sam tamo, gdje smo zadnji put postojali mi. Bila sam slijepa, jer bili smo osuđeni na propast, prije nego što smo počeli, samo što to nisam nikad priznala. Nismo jedno za drugo, a to se najviše voli. Ono zabranjeno, ono što nije dobro za tebe. Ali i to sve do jednog trenutka. Kad shvatiš, kad progledaš. Tad odlaziš, ne gledaš nazad. Osjećaš se dobro. Preporođeno. Otvaraš vrata. Koračaš u novi život, koristiš prilike, sretan si. C.D.
s-u-f-j-a-n-s-t-e-v-e-n-s
romaincrisis
blakekathryn
germansingergirl
origamiaround
pixelskylines